Хебрејска Библија

(хебрејски TANAH) је канонизована на сабору у Јавнеу око 90. пре н.е. и чине је 24 књиге подељене у три основне групе:

– Закон или Наук (хеб. Тора),
  који обухвата пет књига па се још назива и Петокњижје
  или Пентатеух,
– Пророци (хеб. Невиим),
– Списи (Кетувим).

Све књиге су написане на хебрејском језику, осим делова Јездре и Данила, те неколико речи у Књизи Постанка и у Јеремији писаних арамејским.

Ова хебрејска Библија је касније названа Масоретски текст, по учењацима масоретима који су се бавили преписивањем и редиговањем ових светих списа у периоду између 600. и 900. пре н.е. Очување библијског текста био је задатак преписивача (хебрејски софер: писац) који су установили предају читања Библије.

Будући да хебрејски језик изворно не пише самогласнике, у препису су после додавани знакови за самогласнике (масоретски текст).

Јеврејско предање сматра јеврејске (свете) списе објављеном „речју Божјом" и учење о путу послушности Богу свог народа, Израиља.

Главни ауторитет се приписује Тори (науку, учењу, закону, путу), други ауторитет збирци Невиим (Пророци), а трећи ауторитет збирци познатој као Кетувим (Списи). Прва два дела јеврејских светих списа вероватно су се јавила у данашњем облику до позног 4. века пре н.е., али је њихов садржај остао променљив све до краја 1. века пре н.е.

Грчки превод јеврејских светих списа познат као (Септуагинта), сачињен за потребе јеврејске заједнице у Александрији у. 3. веку пре н.е., садржао је додатне списе, један број апокрифних списа, које су рабини из Јавнеа на крају искључили из свог канона, а које је првобитна хришћанска црква, која је користила грчки језик, укључила као део Старог завета.

Према јеврејском предању, пророштва су престала око 400. године пре н.е., тако да после тог времена више не може бити нових списа.

Насупрот томе, хришћани су тврдили да су се пророштва наставила и да су списи, који ће коначно постати Нови завет, такође Богом надахнути.

Утицај јеврејске Библије осећа се не само у јеврејској традицији него је он исто тако незаобилазан историјски, културни и идејни оквир Новог завета и хришћанске традиције.

Библијски поглед на свет прожима како западну тако и источну, православну културу. У оквиру јудаизма тврди се да је Тора откривење Божије свом народу. Јеврејско Свето писмо ставља давање Торе, образовање Израиља као народа који је у савезу с Богом, задобијање обећане земље и историју Израиљског царства у контекст стварања света и контекст свеопште људске историје.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *