Канон Новога завета је настао у неколико фаза. Нема поузданих података о томе када су новозаветна Исусова учења почела да се читају на богослужењима, са истим значајем који су имале књиге Старога завета, али се са сигурношћу може претпоставити да је то било пре 180. године по Христу.
Према записима Јустина Мученика (100 – 165) може се утврдити да су на богослужењима недељом читана такозвана “сећања апостола” која су названа еванђељима. Овај значај који је дат сведочењима апостола прва је фаза формирања канона. Апостолска служба била је одређена у Делима апостолским 1, 21-22, и то је био кључ. Апостоли су морали да буду истински сведоци, како би могли да посведоче о Исусовој науци, животу, смрти и васкрсењу. Рана црква је била веома строга када су у питању била читања посланица и писама које су црквама бивале упућене у првом и другом веку. Може се рећи да су, крајем другог века после Христа, у новозаветном канону биле следеће књиге: четири еванђеља, Павлове посланице, Прва Петрова, Прва Јованова и Дела апостолска, као и Откривење.
У трећем веку, Климент и Тертулијан признају и посланице Јеврејима и Јуди. Ова оштрина у одређивању новозаветног канона била је потребна јер су се већ тада појавила јеретичка схватања о томе шта су библијске књиге, а поједине цркве су, као на пример у Египту, користиле неканонизоване списе као канонске. Појавила су се нова “еванђеља” и нова тумачења. Међутим, основ за канонизацију била је аутентичност апостолске доктрине у њима. У овом периоду није постојала никаква званична институција или организација која би извршила систематизацију новозаветних књига, па је и то био један од разлога што су се појавили јеретици који су нудили своја “света писма”.
У трећем и четвртом веку долази до формирања Новога завета у облику који и данас има. Велику улогу су ту учиниле тзв. источне цркве које су Нови завет прихватиле као Света писма. До средине четвртога века, више није било никакве сумње у аутентичност новозаветних текстова, осим у Откривење, које није било на списку књига Новога завета на Сабору у Лаодикеји 367. године.
Александријски епископ Атанасије је 367. године у својој 39-тој Васкршњој посланици верницима објавио да је канон Новога и Старога завета одређен и да се не може мењати. У Египту је било великих проблема са локалним црквама које нису читале и тумачиле само изворне текстове, тако да је Атанасије био принуђен да напише садржај – канон Новога завета. Те исте године, ову Атанасијеву препоруку – посланицу црквама усваја и црквени Сабор у Лаодикеји. Римска црква такође усваја овај, Атанасијев, канон на свом Концилу 382. године под папом Дамаскусом. До Сабора у Картагини 397. године све књиге Старога и Новога завета су канонизоване, укључујући и Откривење. Одлуке овог Сабора су потврђене на следећем Сабору у Картагини 419. године. Међутим, сматра се да је канон Новога завета коначно прихваћен и усвојен од стране свих цркава тек на другом трулонском (Љуинисеxтине) Сабору у Цариграду 692. године, али и тамо су усвојена два канона Новога завета: један са Откривењем а други без Откривења Јовановог. Тек се у списима грчких цркава у десетом веку може пронаћи Откривење као део Новога завета.