Књига Проповедникова

Књига проповедникова, поред Књиге о Јову, Прича Соломонових и Песме над песмама, спада у мудросну, старозаветну, хебрејску књижевност. У хебрејској Библији (хеб. TANAH) она се ставља у Списе.

Назив је дошао преко Вулгате од грчког назива εκκλεσιαστες (Ekklesiastes) како се ова књига називала у Септуагинти. То је превод хебрејске речи Qohelet, партиципског облика женског рода једнине именице qahal у значењу скуп, сазив. Може се превести као «онај који говори на скупу», што значи да Кохелет није властита именица, већ функција.

На самом почетку ауторство се приписује Соломону ( 968. п.н.е. – 928. п.н.е.), краљу Израела. У питању је књижевни поступак јер се главнина израелске мудросне књижевности традиционално приписивала Соломону, као што је Петокњижје било приписивано Мојсију, а Псалми Давиду.

Претпоставља се да је књига настала у другој половини 3. века пре н.е.

У књизи постоје неочекивани прелази са предмета на предмет. Због тога, поред стручњака који сматрају да је Проповедника написао један аутор, постоје и мишљења да је у питању дело које је написало више аутора. Унутрашња некохерентност дела отежава његову поделу на посебне целине и израду плана текста. Вилфрид Харингтон је предложио следећу поделу:

     Увод, 1, 1-3

     Први део
          o Пролог: Досада 1, 4-4, 11
          o Четири облика разочарања:

   1. Соломонов живот 1, 12-2, 26
   2. Смртност 3
   3. Појединац у друштву 4, 1-5, 8
   4. Новац 5, 9-6, 12

     Други део
          o Пролог: Смех 7, 1-7
          o Четири облика разочарања:

   1. Санкције 7, 8-8, 15
   2. Љубав 8, 16-9, 10
   3. Случај 9, 11-11, 6
   4. Доб

     Епилог 12, 9-14

Размишљања Проповедника о испразности земаљских ужитака представљају последњу етапу у оспоравању традиционалног учења о земаљској награди за праведнике. Књига проповедникова у том смислу следи за Књигом о Јову и представља даљи развој библијске мисли. Традиционалном учењу супротстављао се живот. Било је потребно пронаћи решење које сам живот неће моћи да оспори. Проповедник доводи у сумњу устаљено мишљење да праведник мора да буде срећан. Праведан човек може имати све, па да опет не буде задовољан.Са тог аспекта представља другу страну слике која је дата у Књизи о Јову (човек може да страда без кривице). Проповедник се супротставља мишљењу по којем је смисао људског живота у достизању и остварењу земаљске среће. Тврдећи да су земаљска радост и срећа испразни, усмерава ученике према оностраном, које следи после божанског суда.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *