Давид (јеврејски דוד драги, љубљени) је по Светом Писму био краљ (у преводу Светог Писма Ђуре Даничића и Вука Караџића цар) Израела и Јудеје. По предању био је наследник првог краља Израела Саула и владао je од 1005. п.н.е. до 965. п.н.е. Ујединио је 12 израелских племена, а наследио га је син Соломун. Давид је такође познат као писац многих псалма.
Запамћен је као најправеднији од свих старих израелских краљева, као и велики војсковођа, музичар и песник. Према предању, Бог је изабрао Давида и дао му обећање да се његова лоза неће прекинути. Јевреји верују да ће Месија, што значи "помазаник" (онај који је изабран за краља и помазањем посвећен за ту службу), бити израван потомак Давидов. Хришћански свети списи, посебно Нови завет, указују да је Исус директни Давидов потомак. Давидова владавина и уопште постојање Давида се још не може доказати историјским или археолошким инструментима; најстарији писани документ о Давиду, такозвани натпис Тел Дана, потиче из 9. века п.н.е. За јеврејску, хришћанску и исламску културу предање o Давиду има изузетну важност.
Давид се родио у Витлејему као најмлађи син пастира Јесеја. Већ као дечака га је пророк и судија израелски Самуило на налог Божји помазао за краља. Давид је дошао на двор краља Саула који је био болестан (којег је Бог ради греха Саулових ударио злим духом), те би Давид свирао харфом (ударао у гусле) и олакшао Саулово стање (отерао духа). Постао је миљеник Саулов и носио његово оружје.
У време владавине краља Cаула Израелци су се бранили од војске Филистејаца. Давид, доносећи храну за своју старију браћу која су се борила на страни Саула, чуо је за Филистејског борца, дивовског Голијата. Голијат је изазивао Израелце да му покажу свог најбољег јунака како би видели ко је бољи у борби један на један односно чији је Бог јачи, израелски или филистејски. Уплашени Голијатове висине и снаге нико од Израелаца није хтео да пристане на двобој. Давид је, жудећи да брани име Божје, инсистирао браћи да би могао поразити Голијата. Када је Саул чуо за ово, иако неверујући, пустио је Давида да изврши своју намеру. Давид је поразио Голијата једним хитцем из своје праћке погодивши га у чело. Омиљен међу Израелцима Давид је пошао Саулу носивши му главу Голијата на што га овај упита чији је син, а Давид му одврати "Ја сам син Јесеја из Витлејема". Тиме ће почети и бројни сукоби између краља Саула и Давида као новог претендента на престо, до коначне Саулове погибије у борби с Филистејцима и Давидова доласка на власт.
На двору Сауловим Давид је брзо стекао Саулову љубомору, јесте се у разним бојевима показао већим јунаком од њега. Саул је покушавао да га убије, али је Давиду успело бекство уз помоћ своје супруге Михале и њеног брата Јонатана, обоје Саулова деца.
Давид је са својим присталицама био на бекству док га је Саул са 3.000 изабраних војника гонио по земљи. Сакривши се једном од Саула у пећинама Енгадским Саул је ушао у пећину ради природне потребе, међутим Давид га је поштедео и одсекао само скит од његовог плашта, што Саул није приметио. Ово је Давид показао Саулу испред пећине као доказ своје лојалности. Дубоко дирнут Саул је пророковао Давиду да ће бити краљ Израелу после њега и добио Давидову заклетву, да ће поштедети Саулов дом.
После је Давид служио Филистејцима у борби против бедуинских разбојника. Кад су Филистејци кренули поново на Израел одрекли су се Давидове помоћи, јер му нису веровали. Давид је са своје стране по други пут поштедео Саула, отећи тајно из Сауловог тавора Саулово копље и крчаг, демонстрирајући тиме поново своју верност али и надмоћ над Саулу.
Саул је погинуо у борбама против Филистејаца. Са њим је страдао његов син и Давидов пријатељ Јонатан, за којег је Давид говорио да му је његова љубав вреднија од љубави жене. Пошто у дому Сауловом није било престонаследника, Давид је у Хеврону крунисан за краља Јудеје. Овим почиње подела Израела на северно царство Израел и јужно царство Јудеја, које ће се тек после Давида и сина му Соломуна показати. Уз промишљену политику Давид је везао северно царство за себе и постао краљ Израела. Давидова држава се тиме састављала од Израела и Јудеје, обоје везане за једног краља. Давид је затим освојио град Јевус или Салим, то јест Јерусалим, на међи Израела и Јудеје. Јерусалим није припадао територији 12 израелских племена те је био део краљеве домене. Са учвршћивањем своје владавине Давид је пренео ковчег завета, највећу светињу израелских племена, у Јерусалим, који је тиме постао нови политички и религиозни центар Израелаца. Водио је успешне ратове и наложио суседним државама од Дамаска и Моава до црвеног мора своју врховну власт. Филистејске градове међутим није успео да освоји.
За време војних похода против Амонићана Давид се заљубио у Витсавеју, супругу свог војсковође Урије Хетејина, и облегао је док је Урије водио ратове. Да би сакрио прељубу наредио је свом братанцу, војсковођи Јоаву, да у боју тајно убије Урију. Давид је затим оженио Витсавеју, која је после Михале, Авигеје и Ахиноаме и других жена била његова осма супруга. Пророк Натан је претио Давиду Божјом казном и прво дете Давида са Витсавејом је умруло. И поред тог греха Давид је остао изабраник Божји, али му није било допуштено да изгради храм Божји; овај је изградио тек други син Давида и Витсавеје, Соломун. Један други син Давидов, уствари његов љубимац Авесалом, је покушавао да свргне оца што му је замало и успело. Авесалома је убио Јоав супротно Давидове наредбе, што је Давида сломило. Пре своје смрти Давида су наговорили Витсавеја и Натан да престо остави Соломуну и не старијем сину Адонију те је Соломун помазан за краља.
Самуилове књиге показују добре и зле стране Давида, његову љубав, пријатељство и верност, али и његове сумње, оклевање, гнев и тешку кривицу. Ово је без примера у причама о краљевима за то време.