Ово је свакако следеће питање на које би требало дати одговор. Прихватити да Бог постоји је једна ствар, али прихватање Бога на посебан начин, тј. да нам Бог говори у стварању и кроз странице Библије је нешто сасвим друго. Морамо да знамо више какав је Он у ствари.
Библија нам даје многе јасне и потврдне одговоре на ово веома важно питање. Ево неких:
Бог је особа. Бог није ствар, сила или утицај. Он мисли, осећа, жели и делује на начине који указују да је Он живо Биће. Он није само ”неко горе” или врста супер – човека. Али је Господ прави Бог, живи Бог и вечни цар.
Притисци и невоље у животу терају многе људе у неуморно трагање за значењем и сврхом живота. Видели смо нешто о томе ко је Бог, али шта је са нама? Зашто ми постојимо? Да ли људски живот има икаквог значаја или сврхе?
Да рашчистимо прву ствар. Човек не ”егзистира” тек тако. Он је нешто више од случајне гомиле атома са којом се догодило да се на згодан начин уклопила у ”пакет” који називамо ”људско биће”. Библија нам каже да је мудри и свети Бог створио човека. И створи Бог човека по обличју својему, по обличју Божјем створи га; мушко и женско. Човек је узвишенији од некакве високо развијене животиње или савршеног човека – мајмуна. Он се разликује од животиња као што се животиње разликују од биљака, а биљке од минерала. По величини човек је незнатан у поређењу са Сунцем, Месецом и звездама, али Бог му је дао јединствено и узвишено место у свемиру.
То се види из Божје прве заповести човеку: И будите господари од риба морских и птица небеских и од свега звериња што се миче по земљи. Човек је постао Божји лични представник на земљи, са ауторитетом над свим осталим створењима. Али човеку је исто тако дато посебно достојанство. Будући да је створен ”по обличју Божјем” не значи да је био створен по истој мери или облику као Бог (видели смо да Бог нема ”мере” или ”облика”) нити да је тај човек умањен од Бога, поседујући особине Божје у малим дозама. То значи да је човек створен као духовно, рационално, морално и вечно биће, са природом која је била савршена. Другим речима, он је био одраз Божјег светог карактера.
Исто тако, човек је радо и стално извршавао све Божје заповести и, као резултат тога, живео у савршеној заједници с Њим. Човек тада није знао за ”кризу личности”. Он је тачно знао ко је био и зашто је био на свету и послушношћу заузео место које му је Бог дао.
Не само да је човек био сасвим задовољан и у потпуности испуњен својим местом у свету, него је и Бог био задовољан с човеком. То знамо зато што нам Библија каже да је Његов посао стварања био довршен са човеком, као славним врхунцем. Тада погледа Бог на све што је створио и гле, добро беше веома. У том тренутку историје савршени људи су живели у савршеној средини, у савршеном односу један с другим и у савршеном складу са Богом.
Данас је такво стање немогуће! Шта се десило?