Под рећју «нада», у овом поглављу подразумевамо:
(1) Наду у испуњење библијских истина.
(2) Наду у Божју милост и његов план за наш живот.
(3) Став којим са сигурношцу и вером, ишћекујемо оно добро, које це нам припасти након овоживотних патњи и кушњи.
Ова нада је доказ и израз наше вере у свету, који не само да не може да разуме ту веру, него је мрзи. Хришцанска нада је славна нада. Чему се, дакле, надамо?
Прво, надамо се да ће се Божја воља испунити у нашим животима. Под рећју «воља» мислимо на, план, жељу, замисао, угодај. Видели смо већ да је Бог човека створио са одреденом сврхом. Бог има посебну намеру за своју децу – укључујући тебе, ако верујеш у њега.
Историја људског рода, закон универзума, ток живота – контролисани су са одреденом сврхом, вољом Божјом.
Чак ни врабац који лети, не може да падне без Божјег знања (Матеј 10,29). Твој долазак у овај свет, раст, патње и радости, борбе и среће, неуспеси и успеси, чак и смрт – део су Божје намере. Његова воља мора да буде остварена у нашем животу, као и у смрти. Она је потпуна, апсолутна и добра. Нада у испуњење Божје воље у нашим животима, највећа је и најплеменитија од свих нада.
Друго, надамо се у Божју правићност и правду. Као што смо већ говорили, Бог није пристрасан, не може и не прелази преко зла и безакоња. Ми полажемо наду у Божји праведни суд. Наравно, Божја правда нам понекад доноси патњу и збуњеност. Може да проузрокује сумње и нерасположење, али то не знаћи да Бог није праведан.
Живећи према његовој Речи, морамо да се суоћавамо са честим невољама, да истрајемо кроз непрестано неразумевање од стране пријатеља и породице, да носимо свој крст. Али нас ове борбе не остављају разоћаранима и без наде – не зато што можемо да истрајемо или што смо довољно јаки да све то сами носимо, већ зато што се поуздамо у Божју правду и правићност.
Треће, надамо се у Божју љубав. Да се поуздамо само у Божју апсолутну вољу и непристрасну правићност, наш приступ Богу био би као према оћуху – пун устезања, бојажљив. Можемо да прихватимо његову вољу као потпуну и апсолутну, и његову правду као исправну и непристрасну, али нећемо осечати никакву присност према њему. Но … Бог је љубав. Не смемо никада да заборавимо да нас је Он толико волео да је био спреман да жртвује свог јединог Сина да бисмо ми могли да будемо спашени, и да му се вратимо.
Божја љубав је чиста.
Безусловна је, и не обавезује.
Нема сакривених мотива попут људске љубави.
Божја љубав не познаје граница.
Он воли оне које свет мрзи.
Његова љубав обухвата најподлије грешнике и људе најнижег друштвеног слоја.
Нема особе која би била сувише удаљена од љубави Божје.
Он воли богате, као и сиромашне.
Његова љубав је усмерена према неукима, као и образованима.
ОН ВОЛИ И ТЕБЕ!
Божја љубав је непролазна – непроменљива.
Његова љубав се не мења, као твоја или моја, према околностима, условима или временом.
Без обзира на све, Бог воли све људе, и сваког покајаног грешника – увек.
Дакле, наду полажемо у:
Божју вољу,
Божју правду
и Божју љубав!
Зар то није истински вредно наше наде? Као резултат ове наде, поседујемо три става од суштинске важности у животу:
СТРПЉЕЊЕ,
ПОНИЗНОСТ,
СИГУРНОСТ.
Када се надаш остварењу Божје воље у свом животу, Бог ти даје стрпљења да поднесеш све, док се његова воља не испуни у теби.
Стрпљење је један од кљућних елемената успешног хришћанског живота.
Када полажеш наду у Божју правду, постајеш искрено понизан. То те води до испуњеног хришћанског живота.
Када се надаш у Божју љубав, добијаш и сигурност у ту љубав. Надајуци се у његову љубав, примићеш опроштење греха, стабилност у животу, и духовни мир.
Стрпљење,
понизност,
и сигурност,
које нико не може да сломи, предуслов су за срећан живот.