Један од најзанимљивијих случајева оживљења којег се могу сетити, тиче се Георгеа Ленноxа познатог коњокрадице из округа Јефферсон. Тада је издржавао другу казну. Суд у Седгqуицк-у га је први пута послао у затвор због сличног преступа – крађе коња.
У току зиме 1887. и 1888. радио је у рудницима угља. Место, где је радио, учинило му се опасним. Отишао је своме надзорнику и рекао му то, али овај је након провере изјавио да нема опасности и наредио је Ленноxу да се врати на свој посао. Затвореник је послушао налог, но није радио ни сат времена, када се окно засуло и њега потпуно затрпало. Када је примећено да није дошао на ручак, пошли су да га траже и пронашли су га испод хрпе камења, али већ мртвог.
Био је однесен и након прегледа затворског лекара проглашен мртвим. Његово тело су однели у болницу где су га опрали и спремили за погреб. Направљен је ковчег и донет у болницу. Позван је свештеник да обави погребну службу. Болнички управник је заповедио двојици кажњеника да мртвога скину са дасака и ставе га у ковчег. Послушали су, један је прихватио рамена, а други ноге. Када су били насред просторије онај што је био код рамена, спотакао се на неки предмет, изгубио равнотежу и испустио мртваца. Глава мртваца је пала на под и на велико изненађење свих присутних чуо се дубоки уздах. Након тога су му се отвориле очи и показали се и други знаци живота. До доласка позваног лекара, за око пола сата, "мртвац" је тражио да му пруже чашу воде и пио је. Ковчег је однешен и касније употребљен за погреб другога затвореника. Његово погребно одело је такође било узето и поново су га обукли у затвореничко одело.
Код прегледа је установљено да му је једна нога сломљена на два места, а имао је и друге повреде. Остао је у болници око шест месеци, а затим је поново ишао на посао.
Дознао сам за ово његово искуство, да је био проглашен мртвим, укратко након тога, како се то догодило, од робијаша који је био с њим. Гоњен знатижељом желео сам да се упознам с Ленноxом, и да све чујем из његових уста. За то ми се пружила прилика након неколико месеци.
Дошао сам у тај рудник, и био сам одведен у једну канцеларију и баш док сам са присутнима разговарао том догађају, како је затвореник оживео. Тај човек је баш тада пролазио кроз канцеларију те су ми га представили. Предао сам му папирић у којем сам га замолио да дође у моју радну собу.
Одазвао се, и чуо сам из његових уста о овом ретком догађају. Био је то млад човек око тридесет година. Није био окорели злочинац, био је врло интелигентан и оштроуман. Једна од најинтересантнијих ствари за њега је оно што се с њиме догодило у време када је био мртав. Као новинар стенограф, забележио сам ову исповест онако као што је он износио.
Овако је почео:
"Цело то јутро сам имао неки предосећај да ће се нешто страшно догодити. Због тог предосећаја сам био тако узнемирен да сам отишао код свог надзорника, господина Грусона и рекао му како се осећам и замолио сам га да дође и види моје окно, где сам копао угаљ. Када је дошао изгледало је да је извршио темељан преглед, заповедио ми да се вратим на посао, рекавши да нема никакве опасности, мислећи да се само бојим.
Вратио сам се на свој посао и нисам копао ни један сат, када се наједном смрачило. Учинило ми се да су се преда мном отворила велика жељезна врата и ја сам кроз њих ушао, при чему сам постао свестан да сам мртав и да сам крочио у други свет. Нисам никога видио нити чуо било какав звук. Из неког мени непознатог разлога прошао сам кроз ова врата и прошавши тако једно извесно одстојање, дошао сам до обале једне велике реке. Није била ни тама ни светло него онако, као што је по ноћној месечини.
Нисам дуго чекао на обали ове реке када сам чуо звук веслања у води и угледао сам неко створење у кануу, које ми се приближавао. Створење се у мене на час загледало, затим ми рекао да је дошао по мене, да требам ући у кану да би ме превезао на другу страну. Послушао сам. Нисмо проговорили ни једну реч иако сам желео да питам ко је он и где се ја налазим. Учинило ми се да ми је језик прирастао уз непце. Нисам могао да изговорим нити једну реч. Коначно смо стигли на другу обалу. Изашао сам из кануа, а лађар ми се изгубио из видика.
Препуштен самоме себи, нисам знао, што да чиним. Погледао сам испред себе и видио сам два пута који су водили кроз долину таме. Један је био широк и изгледао је знатно утабан. Други је био уска стаза која је водила у другом смеру. Одлучио сам да идем утабаним путем. Нисам много одмакао када ми се учинило да се спушта тама. Понекад је из даљине засјало велико светло и тако ми је осветљавало пут.
Одмах затим ми је приступило неко биће које не знам описати. Могу само донекле да опишем његов изглед који је био страшан. Изгледао је као човек, али је био много снажнији од било којег човека којега сам видио. Био је висок најмање десет стопа, позади је имао два крила. Био је црн као угаљ који сам копао и био је потпуно гол.
Држао је у рукама копље чија дужина је била око 15 стопа, а његове су се очи сијале као ватрене кугле. Зубе је имао беле као бисери, а били су дужи од 3 цм. Нос, ако се може тако назвати, био је необично дуг, широк и плоснат. Имао је дугу косу, тако да му је падала преко рамена. Његов глас је личио на рикање лава из јазбине.
Било је то за време појаве светла. Када сам га први пута видио, дрхтао сам као јасиков прут. Подигнуо је копље као да ће ме пробости. Одједном сам стао. Страшним гласом који као да још чујем позвао ме је да га следим, јер да је послан баш по мене, да ме прати на путу и тако сам га следио. Шта би друго и могао?
Када је прешао извесни део пута, препречила нам се велика планина. Са стране је била тако окомита и глатка као да је била расечена на пола и да је једна половина одстрањена. На глаткој страни, сам прочитао јасно написане речи; ‘Ово је пакао’. Мој пратилац је пришао глаткој литици, 3 пута је по њој ударио дршком копља и потом су се отворила дивовска врата и ми смо ушли унутра.
Неко време смо ишли кроз велику таму. Чуо сам само тешки бат хода мога пратиоца а ја сам ишао за њим. Целим путем сам чуо тешке уздахе као да неко умире. Што даље, уздаси су били све гласнији и на крају сам чуо запомагање: ‘Воде, воде!’ Када смо прошли кроз унутрашња врата чуло се на милионе гласова у даљини и запомагање: ‘Воде, воде!’ Наједном су се на куцање мојега пратиоца отворила друга врата и ту сам опазио да смо кроз ту планину већ прошли и преда мном се показала пространа равница. Ту ме је пратилац оставио, вратио се натраг, да би водио друге душе до овог места.
Остао сам на томе отвореном простору, када је к мени пришло неко биће које је место копља имало мач. Дошло је да ми каже о мојем будућем изгубљеном стању. Говорио је гласом који је моју душу испуњавао ужасом: ‘Ти си сада у паклу, за тебе више нема наде’ рекао ми је.
‘Када си пролазио кроз планину на томе путу чуо си вапаје и вику изгубљених душа како су тражили воде да овлаже своје сухе језике. Уз тај пролаз су врата која воде у огњено језеро. То ће ускоро бити место твоје судбине И тако ћеш доћи до места мучења из којега више никад нећеш изаћи, јер нема никакве наде за оне који тамо уђу, сада још можеш остати на овој равници где се дозвољава свим погинулим душама да виде како су се могли радовати уместо што морају трпети.’
Након ових речи сам остао сам. Да ли је то било због страха, не знам, али као да сам осетио ошамућеност. Несвестица је завладала целим мојим бићем. Снаге су ме оставиле. Ноге су ми отказале послушност, нису ме могле држати. Свладан, клонуо сам без снаге на земљу. У полусну чини ми се да сам сањао.
Високо нада мном видио сам у даљини предивни град о коме читамо у Библији. Како су само прекрасни његови зидови од камена јасписа! Видео сам у великој даљини велике површине прекривене прекрасним цвећем. Видео сам живу воду и стаклено море. Велико мноштво анђела са песмом је пролазило кроз градска врата, предивно су певали. У томе мноштву сам видео своју драгу мајку, која је пре неколико година умрла од срчане болести, због мојих греха. Погледах је и учинило ми се као да маше према мени рукама и зове ме да дођем код ње, али ја се нисам могао ни макнути. Чинило ми се да ме држе неки окови. Наједном је поветарац доносио мирис цвећа и у томе тренутку сам јасније чуо дивну анђеоску песму и рекао сам: ‘О, када би само могао да будем један од њих!’
У тренутку када сам пио из те чаше радости била ми је одузета од уста. Био сам ометан у сну из области из снова пренет назад код слуге моје будуће судбине. Дао ми је знак да га следим.
Идући за њим његовим трагом поново сам ушао у тамни пролаз и идући даље дошли смо до врата, која су се отворила на пролазу када смо дошли до следећих врата, ту сам наједном видио огњено језеро. Тако далеко колико сам само могао видети, било је дословно језеро које гори огњем и сумпором. Велики огњени таласи су се рушили један преко другога и међусобно се сударали тако да је личило на море за време велике буре.
На горњим валовима видио сам људска бића како их је избацивало горе и како су затим падали до самог дна језера. Када их је избацивало горе на страшним огњеним валовима, чуле су се њихове хуле на праведног Бога, што је било страшно, а њихови жалосни вапаји за водом су кидали срце. Ова огромна пространства огња била су заглушена гласовима са друге стране откуда су допирали крикови вечно изгубљених душа.
Наједном сам погледао према вратима, кроз која сам пре неколико тренутака ушао чуо сам страшне речи: ‘Ово је твоја вечна судбина, вечност без краја.’ Одмах затим почео сам осећати како је под мојим ногама земља почела да пропада, почео сам падати у огњено језеро и осетио сам неизрециву жеђ. Почео сам тражити воду, а тада су се моје очи отвориле у затворској болници.
Никоме до сада нисам ово искуство причао, бојећи се да ако ово чује управник затвора, мислиће да сам полудео и затворили би ме у одељење за душевне болеснике. Но, ја сам све ово преживео и веома сам срећан што сам жив и знам да постоји Божје небеско царство и онај стварни древни пакао као што га Библија описује. Али, једно је сигурно, да ја више никада нећу тамо отићи. Онога тренутка када су се отвориле моје очи у затворској болници и када сам увидео да сам поново жив, одмах сам своје срце предао Богу и од тада желим да живим и умрем као верни хришћанин. Онај страшни поглед на пакао никада неће ишчезнути из мојих мисли, али ни оне предивне ствари које сам видио у небу.
За кратко време ћу отићи, да се сретнем са својом старом мајком када будем могао стати на обали оне прекрасне реке где шетају са анђелима по равницама и долинама, по планинама мирисног цвећа да видим лепоте које смртни човек никада неће схватити, и слушати песме искупљених, све ће то бити незаслужена награда за верност према Богу на овој земљи. И ако се будем морао одрећи многих путених жеља које сам имао пре доласка у овај затвор. Већ сам одлучио, напустити друштво криминалаца и желим да се прикључим добрим људима, и то чим будем слободан човек."
Када је завршио ово своје чудновато сведочанство, упитао сам га, да ли ће и другима причати о овоме искуству. Рекао је да му људи не би веровали и да ће то радије оставити за себе. Ако ово дође у његове руке и ако буде читао о овоме, како му је било 48 сати у паклу, сигурно да ће га то изненадити.
Преносимо читаоцима овај опис тачно, као што смо га добили од Ленноx-а. Не желимо да тумачимо ове тајне.
Портланд, Орегон 97209, УСА.