Фјодор Михаилович Достојевски
Мистични оглед или размишљање о паклу
Постојање без љубави – духовна смрт
Оци и учитељи, ја мислим: "Шта је пакао?"
Судим овако:
"Пакао, то је патња и терет кад више не можеш да волиш".
Једаред, у бесконачном битисању,
које се не може измјерити ни временом, ни простором,
дана је била неком духовном бићу,
кад се појавило на земљи,
способност да каже само себи:
"Ја јесам и ја волим".
Једаред, само једаред,
дат му бјеше тренутак љубави дјелатне и живе,
и уз то земаљски живот,
а са њим и времена и рокови.
Па шта се десило?
то срећно биће одбаци тај неоцјењиви дар,
не оцјени га, не заволи га,
погледа га подругљиво и остаде без осјећања!
И кад је такав отишао са земље,
видио је крило Авраамово,
и бесједио са Авраамом,
као што нам је у причи о богаташу и о Лазару казано;
рај је посматрао, и ка Господу могао да иде;
али се баш тиме и мучио што до Господа оде без љубави,
и дође у додир са онима који су вољели,
а он њихову љубав није прихватио.
Тада јасно видје,
и сам себи рече:
"Сад знање имам,
али ма како жудно да волим,
у љубави мојој не може бити никаквог подвига,
нити каквог пожртвовања,
јер је довршен живот земаљски;
и неће доћи Авраам
да макар капљицом живе воде
(то јест, поновним даром земаљског живота,
пређашњег и дјелатног)
расхлади пламен моје жудње за љубављу,
којом сад горим,
а презрео сам је и одбацивао на земљи;
нема више живота, нити ће више бити времена!
Премда бих сад готов био
и живот свој дати за друге,
сад већ није могућно,
јер је прошао онај живот
који се могао у љубави на жртву принети,
и сад је бездан међу оним животом и овим бићем".
Говори се о материјалном пакленом пламену:
не испитујем тајну ову,
бојим се, али мислим:
кад би и постојао пламен материјални,
њему би се збиља обрадовати могли,
јер, тако мислим,
у мучењу материјалном
би макар на један тренутак могли заборавити
још страшнију муку духовну.
А одузети муку духовну,
немогућно је,
јер мучење то није спољашње,
него је унутрашње.
А кад би се и могло одузети,
мислим да би мучени постали још несрећнији.
Јер, ако би праведници из раја,
гледајући муке њихове,
опростили им и дозвали их к себи,
волећи их неизмјерно,
тиме би им још повећали муке,
јер би још јаче пробудили у њима
пламен жудње за предусретљивом
дјелатном и благородном љубави,
која је сад за њих већ немогућна.
У бојазни срца свога
мислим ја међутим да би им баш свјесност
те немогућности напослетку послужила као олакшање;
јер, примивши љубав праведних
а не могући одазвати се на њу,
они би, у покорности тој,
и у дејству смирености те,
нашли напоследак као неки образац
оне дјелатне љубави коју су занемарили били на земљи,
и као неко дејство њој слично…
Сажаљевам, браћо и другови моји,
што не умијем да кажем, ово јасно.
Али тешко онима који сами себе уништише на земљи,
тешко самоубицама!
Мислим да од тих нико не може бити несрећнији.
Гријех је, рећи ће нам се,
за такве се Богу молити;
и црква њих наизглед одбацује;
али ја мислим у тајности душе моје:
да би требало,
и да се могло помолити Богу и за њих!
Та, неће се Христос на љубав разљутити!
За такве сам се ја у себи цијелог мог живота молио,
а и сад се сваког дана молим.
О, има их који и у паклу остају горди и свирепи,
крај свег неоспорног знања и посматрања
неотклоњиве и неизбјежне истине;
има их страшних,
који су се сасвим здружили са сатаном
и са гордим духом његовим.
За њих је пакао нешто добровољно и ненасито;
то су добровољни мученици.
Јер они су сами себе проклели,
проклевши Бога и живот.
Злобном се гордошћу својом хране,
као кад би гладан у пустињи
своју сопствену крв из тијела сисати почео.
Али, вјековјечито ненасити,
они и опроштење одбацују;
Бога који их зове, проклињу,
Бога живог без мржње гледати не могу,
и захтјевају да не буде Бога живота,
да Бог уништи Себе и све створење Своје.
Они ће горити у огњу гњева свога вјечно,
жудећи за смрћу и небићем.
Али неће добити смрти…