Врховни бог Срба из доба док су они били многобошци до данас није са сигурношћу идентификован. Проблем у прецизном идентификовању имена и улоге тог божанства лежи у томе што, осим две или три назнаке у историјским изворима тог времена, нема аутентичних података, тако да је једини извор за истраживања на ову тему представља тзв. народна вера, легенде и песме.
Словени су у време насељавања Балканског полуострва веровали, према Прокопијевом сведочењу, у једног врховног бога, и то бога муње, коме су била подређена божанства нижег реда. Како у топономастици јужно од Дунава постоје многи трагови имена Перуна, са доста вероватноће може се претпоставити да је код Јужних, као и код Источних Словена, Перун био врховни бог.
Опсежну научну студију на ову тему урадио је у првој половини XX века Веселин Чајкановић (1881-1946) изневши том приликом тезу да је Дабог био врховни бог Срба и да је он био бог подземног света односно мртвих. Највећа мана ове тезе лежи у чињеници да осим Чајкановића који Дабога тумачи као лунарни тип божанства, сви остали истраживачи старе словенске вере и извори везани за њу идентификују Дабога као божанство искључиво соларног типа.
Крајем XX века неку врсту алтернативе овој тези изнео је Сретен Петровић (1940) који је у светлу података Велесове књиге и на основу народних песама које је 1869. године прикупио и објавио Милош С. Милојевић (1840-1897) изнео хипотезу да је Триглав (као пансловенски термин) односно Тројан (као локално српски термин који се користи паралелно са термином Триглав) као нека врста словенског светог тројства био врховни бог како Словена, тако и Срба. Један од највећих недостатака његове тезе је чињеница да аутентичност тзв. „Велесове књиге“ и даље није доказана, па је самим тим и теза која се у њој износи о некој врсти светог тројства код Словена на климавим ногама.
Поред ове две тезе, појављује се историјски податак да је византијски цар Василије I (867-886) после заузимања Неретљанске области 873. године, у којој су по наводима византијскиг цара Константина Порфирогенита (913-959) у спису „О управљању Царством“ живели Срби, покрстио народ, порушио многобожачке храмове, а највећи од храмова прочистио и претворио у цркву посвећену светом Виду (лат. Sanctus Vitus). На основу тог податка и великог српског празника Видовдана може се претпоставити да је Световид био врховни бог Срба.