Фарисеји су били јеврејска религијска странка у раздобљу другог Храма;
држали су се правила левитске чистоте и ексклузивне дружбе за столом, а ипак се нису издвојили из друштва.
Њихове дружбеничке везе учвршћиване су у братствима званим хавурот.
Јосиф Флавије им приписује нека специфична религиозна веровања, између осталих прихватање усменог закона као допуне Тори и веровање у вечност душе.
Јосиф Флавије такође примећује и њихову посвећеност учењу, оличену у Хилелу и Јоханану бен Закају.
Мишна, Талмуд и главни танаитски извори представљају главну ризницу њихове мисли и сведочанство оживљавања јеврејског живота у првим вековима наше ере, када је фарисејски јудаизам добио свој коначни облик.