Гноза се најчешће употребљава да означи духовно знање просветљеног човека, које се описује као непосредно искуствено сазнање о натприродном или божанском.
Од речи гноза је настао новији појам гностицизам која означава многе од блиско-источних школа, које су цветале у првим вековима хришћанства, и тврдиле су да поседују знање о натприродном. То је знање које, као интуитивно сазнање, долази из искуства пре него из разумског мишљења. За гностике, гноза је била првенствено ствар самоспознаје чији је циљ био просветљење, спознаја Бога путем свести божанске искре у себи.
Гноза је грчка реч, изворно коришћена у Платоновим филозофским списима. Термин је употребљаван у грчкој филозофији за искуствено знање (гносеологија) као контраст теоријском знању које је сродно епистемологији. Термин је такође повезан са изучавањем враћања знања у свест или присећања (когнитивност). Од речи гноза су настале и речи агностик и прогноза.
У својим писмима цркви су Апостоли и Павле описивали опасност гностике, или ткзв. гнозе, за цркву и све вернике јер је та трука истину о Господу пореметила.