Унутар саме словенске митологије, као и унутар самих Словена, постоје разлике које су битно утицале на развој словенских народа. Због тога би словенску веру било најбоље поделити у 4 групе, на начин на који би требало делити Словенске народе:
1. Померанијски или Полабски Словени – Словени који живе на простору између Лабе на западу и Пољске на истоку односно од Балтичког мора на северу до Судета на југу. Данас су ови Словени готово у потпуности германизовани осим Лужичких Срба.
2. Западни Словени – Словени који живе на просторима данашње Словачке, Пољске, Чешке, Мађарске, Карантаније.
3. Источни Словени – Словени који живе на простору бившег СССР.
4. Јужни или Балкански Словени – Словени који живе на Балканском полуострву.
Полапски Словени
Вера полапских Словена реконструише се на основу историјских хроника XI и XII века, и то: Титмара од Мерсенбурга (око 1012-1018), Адама из Бремена „Gesta Hamburgenis Eklesie“ lat. Gesta Hammburgensis Ecclesiae (око 1074-1076) Хелмолдове Хронике Славорум (лат. Chronika Slavarum) (између 1167. и 1186. године). Корисни подаци се могу наћи и у биографијама бамбершког бискупа Отона у којима су описани његови походи против Словена на Балтику, а посебно њихови храмови. Биографије су у XII веку написали монаси Прифлигенсис (лат. Prifligensis), Ебо (лат. Ebbo) и Херборд (лат. Herbord). Од скандинавских извора, користе се дела Книтлингсага (лат. Knytlingsaga) (писана између 950. и 1190. године) и Сакса Граматика (лат. Sax Grammaticus), у коме су описани походи данског краља Валдемара против Словена.
Померанијски или Полабски Словени су у свом напредовању ка западу избили на Лабу и ту је њихово напредовање заустављено од стране Германа. Временом су Германи, који су у међувремену примили хришћанство, почели агресивно да делују ка Словенима, односно покушавали су их превести у католичанство и тако их освојити. Због чињенице да су Немци изједначавали своје освајање са вером, односно покрштавањем, Словени су, такође почели да изједначавају примање хришћанства са губитком независности. Многи извори говоре о јаком отпору полапских Словена против Германа.
Све до Карла Великог, Полапски Словени су успешно водили борбу за своју слободу. Карло Велики је искористио неслогу Полапских Словена да би их покорио. После Карлове смрти Полапски Словени су се опет на неко време успешно одупирали освајању Германа. Погранични гроф Геро приредио велику гозбу, и на њу позвао тридесет словенских кнезова. Гроф Геро је усред гозбе позвао стражаре, који су побили голоруке кнезове. Без владара, који би предводио народ у борбама, Словени нису били довољно јаки да се супроставе освајању. У последњој борби коју су водили Бодрићи пао је њихов кнез Никлот, чији су понемчени потомци (Никлотовићи) владали у Мекленбургу све до Првог светског рата. Обезглављење народа, издаја кнеза Тугомира, недостатак слоге и јединства довело је Полапске Словене, с малим изузетком Лужичких Срба, до коначне пропасти.
Полабље и Померанија поражени су продором хришћанства међу Словене што је изазвало раздор у њиховим редовима и олакшало продор Германима на исток који је зауставио тек кнез Александар Невски 1242. на Чудском језеру.
Западни Словени
За стару веру Западних Словена, не постоје ваљани извори, али има неколико старих списа који наводе нека имена словенских божанстава. У „Историји Пољске“ по Јану Длугошу (око 1460. године) су уз имена словенских богова наведена и одговарајућа божанства из римске митологије (Yesza – Јупитер, Lyada – Марс, Dzydzilelya – Венера, Nya – Плутон, Dzewana – Дијана, Marzyaba – Церера, Pogoda – Време, Zywie – Живот).
Словени са ових простора били су заштићени Полабским Словенима од офанзивног дејства Германа тако да се њихова вера полагано развијала до покрштавања, после чега наставља да се развија и временом постаје народна религија. Има података да су се поједини обичаји словенске вере, ван великих градова одржали, и то доста отворено, чак и до 16. века.
Западни словени су покрштени цариградском мисијом Ћирила и Методија. Мисија Ћирила и Методија почела је 863. године када су отишли у Великоморавску (углавном данашња Чешка и Словачка). Позвао их је кнез земље, Растислав, тражећи да се пошаљу хришћански мисионари који народу могу да проповедају на њиховом сопственом језику, и да богослужење врше на словенском. Словенска служба изискивала је превод Светог Писма на словенски језик и словенске богослужбене књиге, зашта је било потребно створити погодну словенску азбуку.
Источни Словени
Код старих Руса (данас Руси, Украјинци и Белоруси) се вера развила до стадијума храмова, односно светилишта и идола, тј. кумира. Словенска вера је била тесно повезана са државом[b], али за разлику од Полабља, где је свештеник имао неретко и већу моћ од владара, у Русији су свештеници имали готово искључиво религиозну улогу.
Прелазак владајуће класе међу Русима у хришћанство је означио крај јавном поштовању Старих Богова у Русији, али је то настављено кришом и временом прерасло у народну религију која је очувала многа митска бића из старе вере Словена. Данас се сматра (у званичним круговима) да је Несторова хроника најстарији руски писани спис. Писао га је монах Нестор крајем XI века и у њему се показује одлично познавање словенске вере иако је хришћанство главна религија у Русији више од века. Друга, још чуднија ствар везана је за Велесову књигу, чији су одломци пронађени у списима које је писао новгородски архиепископ неколико векова касније.
„Велесову књигу“ германски оријентисани историчари оспоравају, тврдећи да је у питању фалсификат, будући да Словени нису имали писмо пре него што су Ћирило и Методије осмислили глагољицу. Контрааргумент је да је Црноризац Храбар својевремено записао да су се пре него што су св. Браћа саставила глагољицу Словени за писање користили „чртама и резама“, а германски хроничар Титмар наводи да су на словенским идолима била урезана њихова имена.[d]. Међутим Велесова књига је оспоравана и из многих других разлога (језик није својствен времену у којем је писан, поставља се питање како је запис на храстовим дасчицама опстао готово 1000 година неоштећен итд.).
Јужни Словени
Религија Срба је била природна религија. Поштовали су своје богове на отвореном уз жртвене понуде и певање.Нису имали слика (икона), храмова нити свештеника. Међутим, постојали су шумска светилишта, свети гајеви, у којима су се налазили кумири. Трагови тога су сачувани у именима неких насеља, попут Болван, што на старословенском значи стилизовани балван, односно кип. По кућама су се налазили кумири домаћег божанства, односно митског претка, што је примањем хришћанства заменила икона домаћег свеца.
Код Срба је нарочито био јак култ дрвећа (посебно липа, леска, храста) и биљака, што је добрим делом сачувано и након примања хришћанства. Манастири названи по именима дрвећа, као што су Грабовац, Крушедол, Ораховица и други, су по свој прилици, заменили старинска претхришћанска светилишта, која су се налазили у светим шумама и гајевима. Храст је у старим индоевропским религијама познато дрво бога громовника. Код Срба се и данас користи за бадњаке, а стари обичај да се под храстом одржавају зборови је и у вези са верским уважењем тога дрвета. За леску се веровало да је света, и да у њу не удара гром, па се за време грмљавине народ скривао под леску. Постојало је и веровање да дрво може бити седиште људске душе, односно њено склониште после смрти. Воћке и дрвеће се саде по гробовима, да би се склонила душа покојника.
Словени су на Балкану затекли развијену црквену организацију и били су изложени јаким настојањима христијанизације. Познато је да су прву српску независну државу створили пагани, пре 850, али се исто тако зна да се владарска породица званично покрстила око 870. Стара словенска вера се на Балкану одржала кроз православље и народне обичаје, који чине готово основне изворе за реконструкцију словенске вере и локалних богова на Балкану.