Перун је словенски бог неба и непогода (падавина, летњих олуја) односно бог громовник, нека врста словенског Зевса, коме су се стари Словени често обраћали током суше. Његов дан је био четвртак, а посвећени су му Храст и перуника (или богиша).
Име „Перун“ настаје од индоевропског корена „пер“ односно „перк“ који значи „ударити“ (врло снажно, силовито ударити), „распрснути“ и суфикса „ун“ који означава онога који извршава радњу. У пољском „пјоре“ („piore“) значи „ударам“, док „пиорун“ значи гром.
Срби, Бугари и Руси (данашњи Руси, Украјинци и Белоруси) га називају Перун, Пољаци Пјорум (Piorum), Чеси Пераун (Peraun), а Словаци Перон (Peron) односно Паром (Parom). Појављује се и код балтичких народа под именом Перкунас.
Перун је замишљан као груб човек са брадом који живи на небу. Сматрало се да он током олуја путује по облацима у својој кочији и баца муње на Земљу, а да грмљавина потиче од клопарања точкова кочије. Перун је имао још једно оружје, веома необично: митске златне јабуке. У многим словенским изворима златна јабука је била талисман потпуног уништења. Делови одеће говоре да се ради о ратнику у оклопу, што је случај са већином словенских богова. Постоје представе Перуна са каменим маљем у руци којим гађа и претвара у камен све чега се дотакне. Такође, постоје представе Перуна са луком, који се некад поистовећивао са дугом, а кад би њиме гађао, стреле би се претварале у муње. У Перуновом власништву биле су и златне јабуке. На ово указују неке народне песме:
„… Те извади три јабуке златне
И баци их небу у висине…
… Три муње од неба пукоше
Једна гађа два дјевера млада,
Друга гађа пашу на дорину,
Трећа гађа свата шест стотина,
Не утече ока за свједока,
Ни да каже, како погибоше.“
Перун је био и борац против суша. Једна теорија говори да је он имао утицаја на кишу, а друга да је на кишу утицај имала Додола, Перунова жена. Било како било, он је сигурно по том питању могао да учини много.
Перун кажњава кривоклетнике, као и све људе који су зли. Везан је за правду као и свако божанство које је повезано са планетарном сфером Јупитера. Перун кажњава зле и непослушне затварајући им небеске двери. Кривоклетство кажњава још за живота кривоклетника, а у извршавању казне најчешће употребљава муње. У многим списима из раног средњег века (Несторова хроника, Сборник Паисијев, Софијски Собор), па чак и у уговорима о миру, Словени су се заклињали на поштовање уговора управо Перуну. Перун би тако требало да казни и прокуне сваког ко би прекршио оно што је договорено.
Перуна као бога неба не треба мешати са Сварогом (који је такође бог неба, али у смислу Васионе), јер је његов домен тзв. ниско небо односно оно што је унутар Земљине атмосфере. Према томе у његов домен спадају облаци, громови и падавине.
Примера о Перуновој вези са громом има много, али то најбоље показује пример из Прекомурја где се каже: Перун је ударио, са значењем Гром је ударио. Међу Србима се сматрало да се не ваља крстити док грми, јер би се могао привући гром.
Перун је као соларни бог прослављан током лета, вероватно негде око илиндана ако не и на сам илиндан, када суша већ озбиљно почиње да угрожава усеве због чега су му се Словени и обраћали за помоћ. Њему је посвећен цео циклус додолских обичаја којима је призивана киша која је у то доба (током лета) најчешће била страховита олуја праћена муњама или као тзв. летња киша (која се појави изненада и траје врло кратко) које је старим Словенима морала деловати као дар богова.
„Да зароси ситна роса
ој дудула мили Боже!
Ој Илија дај Боже дај!
Ој Илија мој Перуне!
Дај Боже дај, дај Илија дај“
(Рефрен додолске песме из околине Гњилана)
[уреди] Свети Илија као хришћански Перун
Свети Илија као Перун Громовник.
Свети Илија је по преузимању хришћанства преузео улогу Перуна. Ова замена почела је још са првим продором хришћанства међу Словене и може се назвати општесловенском. Свети Илија је одговарао хришћанским мисионарима због близине датума када се прослављао са оним на који се прослављао Перун, а није искључено и да је прослава светог Илије померена на Перунов дан.
Сутрадан ујутру Игор сазва (грчке) посланике и оде на брдо на којем је био кип Перунов и ту положи заклетву са свим својим главарима који беху некрштени, а Руси хришћани положише заклетву у цркви св. Илије.
Перуну је, као и осталим боговима громовницима индоевропских многобожачких вера, био посвећен четвртак који се и дан данас међу неким Словенима назива перенден (perendean), перундан.
О вези четвртка и божанстава грома најбоље сведоче примери из европских језика:
* Donnerstag (немачки) од германског Донера (Donner).
* Thursday (енглески) од нордијског Тора (Thor).
* Jeudi (латински) од латинског Јупитера (Jupiter).
Храст је дрво посвећено Перуну, јер се веровало да гром најчешће у њега удара, а остаци овога се и дан данас могу видети широм Србије јер су храстови најчешће бирани за дрва записе. Остале је забележено да су у Перуновим светилиштима гореле вечне ватре које су одржаване храстовином, а онога коме би се та ватра угасила чекала је смртна казна. Овај обичај вуче корене из давнина, још из времена када људи још нису знали сами да запале ватру, већ су се морали ослањати на тзв. небеску ватру (удар грома) која је вероватно ударала најчешће у храст, након чега су људи били приморани да је одржавају да би себи олакшали опстанак.
Дрво, храст, у коме борави громовник се у Срба зове грм. Тако се и огроман храст испод кога се окупише устаници да се 23. априла 1815. (по старом календару) подигну против Турака зове таковски грм. Но њега једног дана удари гром и расцепи на пола, те сад на његовом месту стоји спомен Књазу Милошу и ове речи уклесане:
„Овај грм ће време да осуши
И камени стуб ће да поруши
Али Србија вечито остаће
И Милоша име спомињаће“
Грмови су имали значајну улогу у животу Срба. Стога не чуди што су се испод њих одржавали сабори, окупљали хајдуци и устаници (Таковски грм, Кочин грм, Храст у Липовцу, Вишевцу, Марковцу). Данас у Шумадији има још око 50 грмова са обимом стабла преко 4 m и старошћу преко 200 година.
Перуника или Богиша је уско везана са Перуном на шта указују и њени називи. Ова веза се види у обичају званом Богиша забележеном у Дубровнику у ком се освештава перуника или богиша која се након тога чува у кући да би је штитила од грома и да би се њом лечили болесници.
980. године постави Велики Кнез Владимир идоле на брду више свога двора у Кијеву: Перуна са сребрном главом и златном брадом, и Хорса и Дажбога и Стрибога и Семаргла и Мокошу.“
„988. године заповеди Кнез Владимир да привежу Перуна коњу за реп, и да га тако свуку до испод Боричева у поток; затим нареди дванаесторици људи, да га туку батинама. Док су га они тако вукли потоком, некрштени народ над њим плакаху… пошто су Перунов кип довукли до Дњепра, баце га у воду. Владимир је рекао својим слугама: Ако се где заустави одгурните га од обале док не прође водопад, а онда га оставите. Ветар га донесе до једне обале, која се од тада прозва Перунова обала, и која и данас носи то име.“