Шпанска инквизиција је успостављена 1478. декретом Католичких краљева, Фернанда II и Изабеле I, у циљу успостављања религиозне униформности краљевина на Иберијском полуострву. Шпанска инквизиција је била под директном контролом Католичких краљева. Инквизиција није укинута све до 1834. до владавине краљице Изабеле II.
Инквизиција, као црквени суд, имала је јурисдикцију само над крштеним хришћанима. Међутим, од кад су Јевреји (1492) и муслимани (1502) били протјерани из хришћанских краљевина на Иберијском полуострву, јурисдикција инквизиције се проширила на све краљевске поданике. Шпанска инквизиција је основана с циљем да контролише покрштене Јевреје и муслимане, који су због насилног начина покрштавања у великој мјери и даље настављали да практикују своју првобитну вјеру у тајности.
Насилно покрштавање је било неопходно како би шпанска инквизиција могла да дјелује против нових хришћана, јер је Инквизиција званично прогонила само јерес у оквиру хришћанске вјере, што Јевреји и муслимании нису били јер су припадали другим вјероисповијестима. Овако покрштене, могли су да их прогоне због непоштовања хришћанске вјере којој су званично припадали.
Почеци инквизицијe
Не постоји тачан датум који би се могао узети као почетак дјеловања инквизиције. Она је настајала постепено, прилагођавајући се потребама Цркве у борби против валденшке и катарске јереси, али се касније развила у средство за учвршћивање црквене дисциплине.
Назив потиче од латинске ријечи inquisitio, која води поријекло из процесног права чијим се методама инквизиција служила, а што значи истрага. Службени назив био је Sanctum Officium (Света Служба).
Познато је да су једина оруђа борбе против јереси до XII вијека били екскомуникација и интердикт. Будући да је њихово спровођење било препуштено свјетовним властима, оне су водиле накнадан кривични поступак према окривљенима, што је додатно компликовало и продужавало процес, те је идеја о формирању посебне комисије која би се бавила искључиво том проблематиком бивала је све присутнија.
Од сабора у Верони (1184) те идеје полако су прелазиле у реалност. Папа Луције III, након разговора са римско- њемачким царем Фридрихом I Барбаросом, издао је булу Ad abolendam, којом је екскомуницирао Албижане и уз епископе, којима је наложио да истражују осумњичене, поставио посебне комисије, назване инквизиторске. У односу на ранију праксу, значајну новину је представљала обавеза епископа да сами траже јеретике током обавезне двогодишње канонске визитације, а не да чекају формалну оптужбу. Тиме је уведен поступак инквизиције на мјесто акузације.
Була Луција III сматра се почетком живота инквизиције, чији су се врста и метод истраге ослањали на праксу кривичне истраге, а временом развијали и допуњавали.
Годину дана након ступања на папски пријесто (1199), Иноћентије III издао је булу Vergentis in senium, којом је појачан утицај римског права при борби против јереси. Њоме су поновљене наредбе папе Луција III, али се сама јерес третирала као crimen laesae maiestatis (злочин против светости, величанства) и као такав требао би се у цјелости третирати у складу са одредницама римског права.
Упркос снажним прогонима које је подупирао папа Иноћентије III, јерес се кроз Француску брзо ширила. Због тога је 1204. године послао писма господарима Провансе, упозоравајући их да ће се на њих обрушити велико проклетство, уколико не буду прогонили јеретике. Уколико буду испуњавали обавезе, папа је обећавао опроштај гријеха. Да би поспијешио проналажење јеретика, папа је у Јужну Француску послао изасланство од три калуђера, који су имали пуномоћ над црквеним кнежевима и земаљским владарима. Ово изасланство представља почетак папске инквизиције.
Четврти латерански концил је 1215. године подигао наредбе Луција III и Иноћентија III на висину канона, подвлачећи да се осуђени морају препустити свјетовним властима ради извршења казне. Свјетовна власт је у потпуности прихватила сарадњу и већ 1226. француски краљ Лудвиг VIII донио је законе о кажњавању јеретика, који су касније постали темељ и узор, како француског тако и европског противјеретичког законодавства. И римско- њемачи цар Фридрих II Хоенштауфен уводио је строге законе, међу којима спаљивање на ломачи (1224), које је Црква након оклијевања увела 1227. године.
Папа Гргур IX пребацио је управу над инквизицијом из руку недовољно образованих епископа у руке посебно припремљених и темељно образованих калуђера, доминиканаца и фрањеваца, који су били директно под његовим надзором. Објавивши булу Excommunicamus 1231. године, поновио је законе Лудвига VIII и Фридриха II, али и одлуку Сабора у Тулузу из 1229. године, којом се инквизиција уводи као трајно тијело у оквиру Римокатоличке цркве.
Булом Ad extirpanda, папа Иноћентије IV је 1252. године предао у потпуности локалне инквизиторске комисије у руке просјачких редова, дозволивши употребу мучења током инквизиторског процеса.
Потребно је напоменути да је првобитна инквизиција могла вршити истрагу, или судити, само хришћанима, као и онима који су отпали од хришћанства, али не и припадницима других вјера, попут Јевреја или муслимана.
Развој инквизиције у Шпанији
Ни Визиготима није успјело да преобрате све Јевреје у земљи у католичанство. Године 694. сабор у Толеду за њих је одредио оштре мјере, попут конфискације имовине, или чак и смрти. Међутим, можда због страха од Арапа који су све више навирали, краљеви у давали Јеврејима одређена права и повластице. Али мржња коју је обичан народ осјећао према њима није никада престала. Чим се стање нормализовало, прогони Јевреја опет су почели. Неки су убијени, а многи су покрштени. Ти преобраћеници (шп. conversos) ступали су у угледне племићке породице и временом се уздигли до значајних позиција (кардинали, бискупи, савјетници).
Први едикт упућен против јеретика издао је арагонски краљ Алфонсо II од Арагона је 1192. године издао едикт против јеретика, који је уједно био и први едикт тог типа у Европи. Сматрао их је за непријатеље државе којима у Арагону није мјесто. Његов насљедик Пере II од Арагона је, пет година послије, додао том закону одредбу о спаљивању на ломачи. Трудећи се да спријечи доток кривих учења, Ђауме I је 1226. забранио свима оптуженим за јерес да ступе на територије Круне Арагона.
1232. папа Гргур IX издао је булу којом је успоставио папску инквизицију у Арагону. Поред доминиканаца и фрањеваца, у процесима су учествовали бискупи и краљевски чиновници, тако да се овдје могу уочити прве назнаке државне инквизиције.
При оснивању, инквизиција на тлу данашње Шпаније није била ефикасна и претјерано вољна за рад, а инквизиторски трибунали налазили су се само у неколико градова. Занимљив је случај да када су пронађени неки јеретици у Валенсији, инквизитори нису знали шта ће са њима. Обратили су се папи Гргуру IX за помоћ, а он им је наредио да јеретике измире са црквом, будући да су се покајали, што је било и учињено.
Убрзо је папа Урбан IV искључио фрањевце из инквизиторских процеса, а вођство препустио доминиканцима. Доминиканци су мисионарећи створили јак покрет против муслимана и Јевреја, тако да су многи од њих били принуђени да се покрсте. Од неефикасних трибунала, развили су једну од најорганизованијих и најмарљивијих институција.
Поједине краљевине, попут Кастиље и Леона, биле су поштеђене инквизитора. Познато је да су краљеви Кастиље и без утицаја Рима чували вјерску чистоћу својих поданика. То је била једина католичка краљевина Европе која није слала новац у Рим, у којој се на канонско право није обраћала пажња и у којој папским булама није придавана велика важност.
Тек са доласком на власт Изабеле и Фернанда, инквизиција ће на тлу данашње Шпаније узети велики замах. Са то двоје владара, почело је ново раздобље у историји католичанства, у којој се инквизиција показала у свој својој величини.
Још 1434. Базелски сабор дао је кастиљанском бискупу Алфонсу де Санта Марији власт да позове и казни све преобраћенике који су се и даље придржавали јеврејских обичаја. Алваро де Луна, непопуларни духовник и миљеник краља Хуана II, међу првима је покушао да покрене те процесе. У томе је дјелимично успио јер је од папе Николе V добио низ инквизиторских овлаштења, које није био у прилици да искористи, јер је убрзо убијен. Међутим, овлаштења која је Луна добио, нису никога штедјела, па чак ни бискупе. Тако је уведен сасвим нови облик папске инквизиције који није прогањао јеретике, већ хришћане преобраћенике који су се још увијек држали старих обичаја. Али слаби Хуан II није чинио готово ништа да би извршио пресуде овога суда. Убиство Луне, који је добио огромна овлаштења, распламсало је мржњу против Јевреја и преобраћеника, јер се сматрало да су га убили непријатељи против којих су процеси углавном и били уперени.
Године 1474. године на пријесто Кастиље ступила је краљица Изабела Католичка, заједно са супругом Фернандом II, који је пет година касније, 1479, наслиједио престо Круне Арагона. Још прије ступања на пријесто Изабела се заклела да ће, уколико постане краљица, искоријенити свако кривовјерство и безвјерје у свом краљевству. Била је јако побожна и под великим утицајем свог исповједника, доминиканца Томаса де Торкемаде. Заједно са супругом, који је мислио једино на увећање своје моћи, приморавала је Мавре и Јевреје да приме католичку вјеру, а уз папин благослов основали су нову инквизицију, која им је донијела и титулу Католичких краљева.
Уз њих је стојао Торкемада, који се заједно са краљевским паром уздигао до висина моћи. Био је краљичин исповједник још док је била девојчица, и мрзио је Јевреје, можда због тога што је и сам имао јеврејске крви у себи. Торкемада је сматрао да су прави јеретици били преобраћеници за које се сумњало да су искрено одани католичкој вјери. Његова идеја била је једноставна: јединство и чистота католичке вјере код свих краљевских поданика. Сматрао је да је изнад свих дужности Бог краљевима поставио дужност да приведу невјерне Цркви и да сачувају вјерне од безбожништва. Да би то испунили, Торкемада је сматрао да је неопходно увести нову папску инквизицију, и у то је убјеђивао владаре. Постигао је да 1478. године његов брат Дијего и бискуп од Осме оду у Рим, да би наговорили папу да оснује нову инквизицију у Кастиљи и Арагону. Папа Сикст IV се, наравно, није двоумио, иако су постојале одређене несугласице између Фернанда и њега. Наиме, Фернандо је хтио да инквизицију држи под својим окриљем, а папи је давао једино право да процесе воде редовници, али не и право именовања надинквизитора. Осим тога, за Фернанда је било јако важно да приходи од конфисковане имовине иду у краљевску благајну, а не курији. На крају је издржао у својим захтјевима, обавезујући се да ће издржавати инквизиционе судове од конфискованих прихода. Након двије године, 1480, именовао је папа прве инквизиторе: доминиканце Мигела де Мориља и Хуана де Сан Мартина. Тако је устоличен трибунал у Севиљи. У указу Фернанда и Изабеле, којим се уводи инквизиција на територије Круне Арагона и Круне Кастиље, каже се:
Викицитати „Ја краљ, Ја краљица. Познато вам је како наш свети отац жели да сузбије свеопште зло, које влада у нашим државама због јереси, и да је издао буле и бреве за увођење инквизиције у тим нашим државама. На основу тих була приступили смо у нашим државама уређељу инквизиције против јереси.“
Године 1482. папа је дозволио постављање још седморице доминиканаца за инквизиторе. Торкемада се нашао међу том седморицом, иако је до тада био и више него задовољан својим моћним мјестом иза пријестола.
Трибунали инквизиције оснивали су се и у осталим градовима, а најрадије су се бавили богаташима од којих су имали велике добити при конфискацији имовине. Од 1483. сви појединачни трибунали подређени су врховном ауторитету, названом Врховни савјет свете инквизиције (шп. Concejo de la Suprema y General Inquisición). Да би управљао овим савјетом, створена је Канцеларија врховног инквизитора (шп. La Suprema). Први врховни инквизитор, управник Савјета, био је Томас де Торкемада. Под његовом управом, створена је густа мрежа трибунала, који су били подређени Супреми, која је вијековима функционисала боље од иједне друге власти у Шпанији. Нова шпанска инквизиција битно се разликовала од старе папске. Она је од почетка била држава у држави, одговорна само Богу и себи, јер је Рим био далеко, а краљеви су ријетко када имали жељу да се уплићу у послове Свете службе.
Од тада је на згради инквизиције у Севиљи стајао сљедећи натпис:
"Света инквизиција против јеретичког зла у шпанској краљевини постављена је у Севиљи 1481, када је на апостолском пријестолу сједио Сикст IV, који ју је дозволио, и када су у Шпанији владали Фернандо и Изабела, од којих је измољена. Први врховни инквизитор био је брат Томас де Торкемада из доминиканског реда. Дај, Боже, да инквизиција за заштиту и снажење вјере траје до краја свијета."
Врховни инквизитор Торкемада није према себи и својим сарадницима био ништа мање окрутан него према осталима. Подвргавао се самомучењу, никада није јео месо, живио је у сталном страху од атентата. Одлучно је одбио чин надбискупа, а позната је и прича да је са собом носио рог једнорога, јер је вјеровао да ће га заштитити од отрова. Од конфискованих имања тражио је дио за себе, који би уложио у изградњу манастира. Чак је и своју сестру спречио да се уда и присилио је да постане редовница. Личну гарду су му чинили двјеста и педесет војника и још педесет коњаника, који су га пратили при путовањима.
Торкемада је од шпанске инквизиције направио господара земље, што је она и остала у наредна три вијека. Ниједан великан, па чак ни краљ, није био сигуран од ње, па чак је и једног папу оптужила за јерес. Међутим, оно што је Торкемада силно желио је да под своју надлежност стави и суђење бискупима, али папа Иноћентије III је то одлучно одбио. Једино право које је признао врховном инквизитору, било је право да акта која се односе на бискупе оптужене за јерес, под печатом пошаље у Рим, гдје ће се она размотрити. Убрзо је Торкемада искористио и то право те је оптужио два бискупа јеврејског поријекла да нагињу јереси. Обојица су позвана у Рим, гдје су остали до смрти. Дакле, није успио да у потпуности добије јурицдикцију над црквеним великодостојницима, али сама чињеница да је имао могућност да их изведе пред суд курије, била је и више него довољна да их држи у страху.
Па чак су се и папе са дубоким поштовањем односиле према лику и дјелу надинквизитора Томаса де Торкемаде.
Папа Сикст IV у једном писму каже:
…Ми смо све то (извјештаје кардинала Борџије о дјеловању Торкемаде) чули са великом радошћу, и сретни смо, што сте Ви, обдарени знањем и моћу, управили своју велику ревност свему ономе што доприноси слави Божијој и користи праве вјере. Препоручујемо Вас Свевишњем и бодримо Вас, љубљени сине, да наставите у својој неуморној ревности, и да потпомажете ствар вјере. Тако ћете заслужити нашу особиту милост…
Александар VI, исти онај кардинал Родриго Борџија који је слао извјештаје о раду инквизиције у Рим, као папа у писму каже:
Гајим најдубљу оданост према Вашем огромном труду у проповједању католичке вјере.
Као и у Кастиљи и Андалузији, Торкемада је успио, потпуно независно од папе, да наговори краља и уведе инквизицију и у Арагон и Каталонију. Најгоре је било у Сарагоси, гдје је инквизитор био Педро Арбуес, најстрашнији од двих. Било је познато да га је народ истински мрзио, те је из страха увијек носио оклоп и копље, па чак и у цркви. Копље је испуштао из руке само када је узимао путир. Али упркос томе, успјели су да га убију. Убице су умакле, те инквизиција за одмазду спали двије стотине људи. Међутим, тада се расположење вјерника у потпуности промјенило. Одједном су почели да обожавају Арбуеса као мученика, а по причању, локве крви на мјесту гдје је у саборној цркви убијен нису никада биле суве. Педро Арбуес проглашен је 1661. за блаженог, а два вијека послије за свеца.
Торкемада је био опсједнут идејом о чистоти поријекла, тако да је измислио документ који је потврђивао чистоту крвног поријекла. Свакоме ко је у себи имао мало јеврејске крви, било би забрањено да држи јавну канцеларију, или је био оптужен као јеретик.
Године 1484. је, под предсједништвом Торкемаде, у Севиљи одржан састанак инквизитора тројице чланова Краљевског савјета Кастиље. Утврдили су правила и статуте по којима би инквизиција требало да ради. Збирка прописа која је тада издата, а која је у потпуности била испуњена Торкемадиним духом, важила је као основа за процесе инквизиционих трибунала.
По смрти папе Сикста IV морало је именовање врховног инквизитора бити обновљено, јер је познато да сви службеници курије са смрћу папе губе своје положаје, док их нови папа не позове на функцију. Нови папа је поново поставио Торквемаду на стару позицију, уз звање (лат. ad beneplacitum), тј. по вољи папе, тако да је од тада звање врховног инквизитора није губило са смрћу папе.
Временом је Ватикан постајао претрпан оптужбама против Торкемадине тираније, те је било неопходно да се нешто по том питању учини. У три наврата је позиван да се оправда пред папом. Никада се није појавио у Риму, већ је слао повјерљивог редовника који га је изванредно бранио. Папа Александар VI Борџија, који је још као кардинал извјештавао Рим о изванредним Торкемадиним успјесима, а касније као папа похвалио његов рад, временом је мијењао мишљење. Хтио је свргнути Торкемаду, али је као Валенсијанац имао поштовање према шпанском двору, гдје је Торкемада био свемоћан. Компромис је нашао у издавању бреве у којој је изразио наводну забринутост за функционисање судова, будући да је Торквемада био стар и болешљив, те му је као помоћнике додијелио четири бискупа са титулама врховних инквизитора, са истим правима које је имао Торквемада. Али чак ни папина воља није сломила моћ Торквемаде. Уз подршку владара, остао је он једини надинквизитор до своје смрти.
Године 1492. Фернандо и Изабела освојили су Гранаду, посљедње муслиманско упориште на тлу данашње Шпаније. Тада су у своје име, и у име својих насљедника, обећали Маврима да ће моћи спокојно живјети у складу са својим обичајима и, што је најважније, да ће бити равноправни са хришћанским поданицима. Међутим, неколико година касније, то обећање ће пасти у заборав и Маври ће бити протерани на исти начин како су били протерани Јевреји 1492. године.
Први надбискуп Гранаде, кардинал Фердинанд де Талвера, учио је арапски и покушавао на благ начин, кроз проповиједи, да задобије наклоност Мавара и да их преобрати у хришћанство. Није имао много успјеха, тако да га је убрзо замијенио кардинал Хименез де Сиснерос. Одбацио је стратегију претходника и присиљавао муслимане да се покрсте, о оне који би то одбили, хапсио би. Само у првој години његовог дјеловања покрштено је око три хиљаде муслимана и спаљено на хиљаде арапских књига. То је изазвало велико незадовољство унутар муслиманских кругова, који су се јасно сјећали заклетве краљевског пара. Одлучили су да се побуне. Опколили су кардиналов дворац и хтјели да га убију, али су на наговор бившег надбискупа Талавере положили оружје. Маврима је понуђен избор: да ли да се покрсте или да буду гоњени.
По заузећу Гранаде порастао је број муслиманских поданика тако да су владари све више попуштали Торкемадином хиру о прогону Јевреја. Познато је да су Јевреји спадали међу најбогатије поданике, те понудише краљу огромну суму како би спријечили прогоне. Фернандо, коме је жеља за увећањем богатства и моћи надмашила вјерску ревност, био је спреман да прихвати, али га је Торкемада спречио у тој намери, те је понуда била одбијена.
Дана 30. марта 1492. године Фернандо и Изабела су потписали закон по којем су пружили могућност Јеврејима да се покрсте или да у року, од најдаље четири мјесеца, напусте земљу. а хришћанима је било забрањено под претњом смрти да их крију или да им помажу.
Лорентес, секретар инквизиције у Толеду и њен први историчар (XVIII вијек), сматрао је да је краљ Фернандо само тражио изговор да би се домогао имања шпанских Јевреја, а да му је фанатична опсједнутост Торкемаде дошла као заклон.
Године 1498. Торкемада је наредио инквизиторима да не поступају самовољно и да не бацају у тамницу никога против кога не би имали довољно доказа у рукама.
Исте године, 16. септембра, окружен спокојем и светошћу, умро је у цркви манастира у Авили.
Торкемада
По смрти Торкемадиној, на трону врховног инквизитора наслиједио га је професор универзитета у Саламанки, доминиканац Дијего Деса. Под његову јурисдикцију постављена је цијела Шпанија, али су га за живота замијенили у Кастиљи кардинал Сиснерос, познат по покрштавању Мавара, а у Арагону бискуп Енгера. Сиснерос је убро постао краљичин исповједник, те је имао јак утицај на политичка дешавања. Прихватио је надбискупски пријесто у Толеду, те је на тај начин постао примас цијеле земље. Оно што је Торкемада узео себи за циљ да оствари против Јевреја, то је Сиснерос чинио против муслимана са југа. Након смрти Изабеле и њеног зета Филипа Лијепог, Сиснерос је владао у Кастиљи као намјесник, надбискуп и врховни инквизитор, јер је Изабелина и Фернандова кћерка, престолонаследница, Хуана, проглашена неспособном а њен син, Карло још увек није био пунолетан.
Чак су и папе почеле да се буне због тортура које проводи инквизиција. Познато је писмо папе Павла III из XVI вијека, који је писао португалском краљу Јовану:
…Са хришћанском вјером инквизиција нема ништа заједничког, него једино са осветом старих хришћана над новима, за коју заиста не постоје никакви разлози. Ја сам чврсто одлучио да се по својој пастирској дужности заузмем за оне сироте тлачене, јер их је инквизиција, нарочито забраном исељавања, довела у положај, који је гори од ропства… Ако се жели спријечити то да се нови хришћани врате старој вјери, то је само изговор мржње, а осим тога толико глупо како само може да буде…
Краљ Фердинад Католички умро је 1516. године, а у тестаменту је дао унуку и насљеснику Карлу V савјете о односу са црквом. Након годину дана умро је и трећи врховни инквизитор- кардинал Хименес. Тада је за четвртог врховног инквизитора постављен учитељ Карла V- кардинал Адријан од Ултрехта. Међутим, он се јако мало интересовао за рад инквизиције тако да су инквизитори радили по својој вољи. По Карловом ступању на пријесто дао је обећање муслиманима, попут Фердинанда и Изабеле, али га није одржао. Постајало је све јасније да се, упркос тортури инквизиције, муслимани слабо преобраћају у хришћане. 1569. Карлов насљедник Филип II, окрутни фанатик који је био спреман на ломачу послати и сина уколико западне у јерес, наредио је да се велики број мориска (муслимани преобраћени у хришћанство) протјера у брда на сјеверу Шпаније. Филип III отишао је још и даље и протјерао их ван земље, а у Валенсији им дао рок од три дана да се скупе у луци, гдје ће их бродовима депортовати у Африку. Многи морисци ипак су остајали у Шпанији као робови или су подмићивали службенике, тако да је инквизиција имала пуне руке посла да их проналази и кажњава. 1769. пронађено је посљедње упориште мориска у Шпанији у граду Картагени.
[уреди] Суд, процес и auto da fe
Ова слика приказује како римокатолички званичници у време инквизиције муче човека.
Као што је већ наведено, први трибунал инквизиције установљен је у Севиљи. Службенике суда чинили су два инквизитора (доминиканци), један правник (предсједник суда), фишкал (тужилац, адвокат), те двојица конфискатора. Поред поменутих, присутни су били и бројни биљежници и мањи чиновници, те представници круне. Са развојем инквизиције посао трибунала је постајао обимнији тако да се константно расла потреба за већим бројем службеника.
Личнос инквизитора била је неприкосновена. Он је био носилац тајне, која је представљала срж инквизиције. Занимљиво је да је мјесто инквизитора могао да добије и неожењен лаик, а ако би се оженио морао би да напусти службу, јер се сматрало да више не може да чува тајне. Сви инквизитори губили су своје положаја са промјеном врховног инквизитора, уколико их овај не би поново поставио на дужност. Редовно су примали повјеренике Супреме у своје трибунале, који су контролисали исправност поступака.
Биљежници или нотари водили су записнике на суђењима и сва акта која су се тицала процеса. За вријеме претреса имали су предсједавајућег (alguazil), који је био човјек од угледа и у чију се моралност није сумњало.
Нижи чиновници стајали су под надлежношћу алгуазила, а најзначајнији су били: nuncio (гласник суда), portero (послужитељ) и carcelero (тамничар). Поред њих ту је била и тајна полиција која је хватала јеретике, те љекар који је присуствовао мучењима у циљу избјеавања смртних случајева.
Фамилијари су били службеници инквизиције који нису могли пасти под вјетовни суд. Често су име инквизиције употребљавали за постизање личних циљева те су били јако омржени од народа. Да би се приступило братству фамилијара, било је неопходно да сте стари хришћанин, и да, као ни ваши преци, нисте осумњичени за јерес. С тога, само су људи који су били на добром гласу могли приступити фамилијарима, а као доказ за то морали су увијек носити пуномоћ коју су потписала тројица инквизитора. Није била ријеткост да су плаћали велике суме новца за ту част.
Осим сталних службеника трибунала повремено су позивани, по жељи инквизитора, стручњаци лаици (consultoresa) или учени теолози (calificadoresa) којима су давани тежи случајеви на разматрање.
Више пута годишње инквизитори су посјећивали свако поједино мјесто округа за који су задужени. Посјета је обично бивала унапријед најављена да би се скупило што је могуће више народа. Капије града би се пред њима отварале и на располагање су им стављане све залихе града. Градске власти су се заклињале инквизиторима на вјерност. Од тог тренутка напуштање града било је строго забрањено. Тада су сви становници позивани да издају јеретике и кажу све што им се чинило сумњиво. Ко није имао ништа да саопшти, био би под сумњом. Након тога приступало се читању клетве, која је гласила:
Искључујемо и проклињемо и име Оца, Сина и Светога Духа, на темељу закона, све јеретике у крилу наше свете католичке цркве, све који их помажу и скривају, и предајемо их сотони… Нека су проклети ма гдје били, у граду или на селу, при јелу или при пићу, будни или у сну, живи или мртви. Бог нека им пошаље глад и кугу и нека буду омрзнути код свих људи. Сотона нека им стоји с десне стране, а код задњег суда нека буду осуђени на вјечно проклетство. Нека буду истјерани из својих кућа, нека им њихови непријатељи узму имања, њихове жене и дјеца нека устану против њих, нека им нико не помогне у невољи. Нека буду проклети свим клетвама Старог и Новог завјета, нека падне на њих клетва Содоме и Гоморе и нека их спали њихова ватра. Земља нека их прогута живе као Датана и Абирама, због гријеха непослушности. Нека буду проклети као Луцифер и сви ђаволи пакла, да тамо морају остати са Јудом и вјечно осуђенима, ако не признају своје гријехе, не моле за милост и не поправе свој живот.
Народ би тада одговарао амин, а црквена звона би почињала да звоне. Тада би свештеници ишли пјевајући око цркве и у једном моменту двије бакље, које су до тада горјеле испред крста замотаног у црно, потопили у освјештану воду, говорећи:
Као што се ове бакље гасе у води, тако ће се угасити њихове душе у паклу.
Свједоцима је, наравно, било загарантовано да ће се њихово име чувати у тајности, што је без изузетака испуњавано. Објављиван је рок од тридесет до четрдесет дана, који је јеретицима дат да се сами пријаве трибуналу, а било је и оних који су то чинили, уздајући се у обећану милост. Такви су називани espontaneados.
Стручњаци теолози одлучивали су да ли постоји основа за тужбу или не, те су се састајали са инквизиторима и фишкалом и у случају једногласности издали рјешење о хапшењу (clamosa). Након хапшења фишкал би писао и званичну тужбу која се завршавала молбом да се окривљени мучи док не призна кривицу. Сваки оптуженик смјештан је у засебну ћелију, окован у ланце, а једино је исповједнику било дозвољено да са њим разговара.
Ускоро након хапшења заказивано је главно саслушање. Од оптуженог се једино захтјевало да призна кривицу. Могао је да назначи свједоке који би свједочили у његову корист, али им се није придавала ни најмања важност. Уколико би признао кривицу до извршења пресуде није долазило одмах, већ се чекао свечани чин објављивања кривице, тзв. чин вјере (порт. auto da fe или лат. sermo generalis). У већини случајева током процеса прибјегавало се мучењу да би се извукло признање. Мучење се по правилу могло вршити само једном, али је постојала могућност настављања уколико се није добило признање. Методе мучења биле су сурове до тада невиђене. Измишљане су посебне справе које је користила само инквизиција, а што је најгоре постојали су инквизитори који су истински уживали у том послу и који су се водили Торквемадином логиком да је сажаљење искушење које хришћанин мора да савлада.
Само признање кривице, које би под оваквим условима свако дао, није било довољно. Окривљени је приликом мучења морао да ода сваку појединост, да би се могло установити да ли се ти подаци поклапају са изјавама свједока. Признање дато на мучилишту морало се сутрадан поновити, а уколико би се порицало, мучење би се настављало. Мочење се упражњавало све до 1816. када је укинуто папском булом.
Ослобађања од оптужби била су врло ријетка и нису означавала да је оптужени невин, већ само да не постоје ваљани докази. Уколико би се пронашли докази или свједоци, процес би се настављао. Формула за ослобађање гласила је:
Пошто му злочин није могао бити доказан, изречен му је укор и опоменут је за будућност.
Инквизиција је извршила и подјелу оптуженика.
Negativo је био онај јеретик који није признавао ништа и био је спаљен као непоправљиви грешник.
Diminuto је јеретик који је премало признао и издао премало сарадника и обично је и он спаљиван.
Heresiarch (кнез јеретика) је био онај који не само да је био јеретик, већ је и друге подучавао кривум учењу. Покајао се или не, жив је спаљиван.
Међу лакше казне спадали су прогон на одређено вријеме, хаџилук, бичевање или служење у краљевској галији. Усталио се обичај да се мањи прекршаји могу отплатити новцем, тако да је установљена тарифа. Конфискација имовине готово никада није изостајала, а било је и случајева да је казне извршаване тако што су оптужене продавали у робље. Они тежи пријеступи кажњавани су спаљивањем на ломачи.
Чин вјере (auto da fe), обично се заказивао на велике празнике свега неколико пута годишње, да би било присутно што више вјерника. Сматрао се за највишу службу, јер је означавао побједу цркве над невјерницима. Данима су се вјерници скупљали из околних мјеста, јер су на тај дан добијали опрост за гријехе, а припреме за свечаност трајале су по неколико седмица.
На главном градском тргу подизале би се двије трибине: једна за инквизиторе и свјетовну власт, а друга за јеретике. Уочи самог дана одвијала се велика процесија, приликом које је инквизитор носио велики зелени крст, други редовник бијели крст, а фамилијари заставу инквизиције. Иза заставе ишло је свештенство. Зелени крст се ставља на олтар, гдје га доминиканци чувају до сутрашње свечаности, а бијели крст носи се до ломаче, која је обично била изван града. У девет сати навече инквизитор је одлазио у затвор и саопштавао окривљенима пресуде.
Рано ујутро, на олтару на којем се налази зелени крст, служи се миса. Осуђеницима се за то вријеме даје доручак, након којег им облаче санбенито (посебна хаљина за осуђенике) и на главу им стављају корозу (coroza; шиљата капа осликана сценама из пакла). Праћени фамилијарима осуђеници одлазе на трибину намјењену за њих. Тога дана свјетовна власт се у потпуности подређује инквизицији, тако да је она господар града. Након што су сви заузели мјеста, почињу проповиједи, а по завршетку гласник инквизиције читао је заклетву која је обавезивала све присутне да јој се покоравају. Уколико би краљ био присутан, најстарији инквизитор би одлазио до њега и захтјевао да изрекне заклетву. По изрицању заклетве, оптужени су позивани један за другим и изрицана им је пресуда и дање су предавани свјетовној власти на извршење. Поворку која се кретала ка губилишту, а у којој су биле и кости или слике давно умрлих јеретика, често су од бијесне свјетине морали бранити војници.
Чин вјере завршавао се церемонијом одрицања и измирења са црквом јеретика који су се покајали. Са крста је скидан црни вео, а зелени крст је враћан у сједиште инквизиције. Церемонија је настављана сутрадан када су покајници јавно шибани, а након тога одвођени у тамницу.
При спаљивању на ломачи није бло присутних свештеника, осим посебног изасланика трибунала инквизиције.
Осим великок auto da fe-a, постојао је и мали назван auto particular или autillo. Обављао се најчешће у црквама или у просторијама инквизиције, и то у случајевима када се радило о мањој јереси или у случајевима када се због малог броја вјерника није исплатило одржавати велики чин вјере.
Крај инквизиције
Инквизиција је у XVI вијеку достигла свој врхунац и готово неометано дјеловала све до Наполеонових похода на Шпанију. Казне су временом бивале све блаже и није се придавала претјерана пажња помпезним церемонијама попут auto da fe, због којих је, штавише, инквизиција била исмијавана широм Европе.
Када је Наполеон забранио шпанској краљевској породици повратак на пријесто, нови краљ, његов брат Жозеф Бонапарта, морао је положити заклетву да ће католичанство бити једина истинска вјера у Шпанији. Нови краљ није се хтио замјерити инквизиторима те је одржавао дипломатске односе са њима, али када је 1808. Наполеон ушао у Мадрид, без размишљања је распустио Супрему и трибунале инквизиције.
На незапосједнутом југу Шпаније 1812. састао се cortes (заступништво сталежа) и Фердинада VII прогласио за легитимног краља Шпаније. Тада је разматрано и питање инквизиције и одлучено је да се укине, јер је користила застарјеле методе, а том приликом проглашена је и слобода штампе. Странка клерика се никако није слагала са новом одлуком. Укидање инквизиције изазвало је негодовање вјерника, јер су сматрали да је cortes издао вјеру. Исти ти које је вјековима угњетавала, устали су против њеног укидања.
1813. биран је нови cortes у којем је, уз потпору краља, доминирала клерикална странка. Убрзо су шпанске и енглеске трупе протјерале Французе и краљ је, по уласку у Мадрид, прогласио претходне одлуке ништавним па тако и укидање инквизиције.
Нови апсолутизам Фердинанда VII проузроковао је револуцију 1820. и догађај који се може поредити са заузећем Бастиље, те је краљ био приморан да на снагу врати устав донијет 1812. што је значило поновно укидање инквизиције. Посљедња пресуда трибунала инквизиције је од 10. фебруара 1820. у Толеду. Свештенство је било бијесно, али сложно. Одједном су се нашли под истим законима као и остали, што им је било неприхватљиво. Чак су и порез морали редовно да плаћају. С тога су позвали Француску, Аустрију и Русију да им помогну у борби против невјерника. Али Фердинанд им се на вријеме приклонио и поново дошао до апсолутне власти. Оглушио се на молбе бискупа и одлучно одбио да поново уведе инквизицију.
Независно од одлуке краља, у неколико градова формирани су juntas de fe (тајни вјерски судови). Посљедња жртва ових судова био је један учитељ који се изјаснио за деизам, те је објешен, а краљ је тада забранио њихов рад.
Коначан крај инквизиције у Шпанији догодио се 1834, годину дана након смрти Фердинада VII, када је државни суд у име малољетне принцезе Изабеле, распустио инквизицију и наредио да се њена имовина искористи за исплату државних дугова.