Стара словенска вера означава народну религију и митологију Старих Словена чији корени сежу у III миленијум пре наше ере и која је постојала све до покрштавања Словена у средњем веку.
Словенску митологију је, на основу данас расположивих извора, тешко реконструисати у целости. Сматра се да је веровање у живот после смрти било заједничко свим Словенима. Најзначајнија божанства су Перун, Световид, Сварог и Дабог, али је немогуће, са сигурношћу, закључити ко је био врховни бог словенског пантеона. Постојање светих кипова, односно кумира, међу којима је најпознатији Збручки стуб, је потврђено на целокупном словенском простору, али њихов облик, изглед и материјал израде варирају од поднебља до поднебља. Услед различитих историјских прилика, веровања Старих Словена су се засебно развијала, због чега се данас обично приказују и изучавају према подели словенских народа на Јужне, Источне, Западне и данас скоро исчезле Полапске Словене (Лужички Срби).
Основни извори за реконструкцију веровања Старих Словена су углавном према словенском многобоштву негативно настројене, хришћанске хронике, затим народна веровања и археолошка грађа, али је на основу њих немогуће утврдити како функције неких божанстава, тако и постојање родбинских веза међу њима или словенског космогонијског мита.
Данас се међу Словенима јављају неопаганске верске организације, које своја веровања базирају на сопственим тумачењима и допунама оскудних извора о вери Старих Словена, махом научно спорне Велесове књиге. Иако углавном пропагирају повратак природи, панславизам и верску толеранцију, међу њима има и оних који представљају агресивне десничарске групе које заговарају нацистичку филозофију крви и тла.
Извори за истраживање старе словенске вере су углавном хронике које су писали хришћански мисионари и свештеници. За једини изворни словенски спис, сматра се Велесова књига, али је њена аутентичност спорна. Најстарији запис о веровањима Словена доноси византијски историчар Прокопије из Цезареје који је у VI веку забележио да словенска племена Анта и Склавена:
Викицитати „Верују да постоји само један бог, творац муње, и да је он господар свега и жртвују му говеда и све жртве. Усуда нити познају нити иначе признају да има каква утицаја на људе, али кад им је већ смрт на домак, или их савлада болест или су у рату, заветују се, ако избегну, да ће одмах за душу жртвовати богу и спасавши се жртвују, као што су обећали, и мисле да су откупили свој спас том жртвом. Штују уз то и реке и нимфе и друга нека божанства и жртвују им свима и врачају по тим жртвама.“
Каснији писани извори односе се углавном на веровања Балтичких Словена и Руса, док се о религији осталих Словена — Чеха, Пољака и Јужних Словена — може судити једино на основу лингвистичких остатака и фолклорне грађе.
Религија Балтичких Словена, реконструише се на основу историјских хроника XI и XII века, и то: Титмара од Мерсенбурга (око 1012—1018), Адама из Бремена „Геста Хамбургенис Еклесие“ (лат. Gesta Hammburgensis Ecclesiae) (око 1074—1076) и Хелмолдове Хронике Славорум (лат. Chronika Slavarum) (између 1167. и 1186. Корисни подаци се могу наћи и у биографијама бамбершког бискупа Отона у којима су описани његови походи против Словена на Балтику, а посебно њихови храмови. Биографије су у XII веку написали монаси Прифлигенсис (лат. Prifligensis), Ебо (лат. Ebbo) и Херборд (лат. Herbord). Од скандинавских извора, користе се дела Книтлингсага (лат. Knytlingsaga) (писана између 950. и 1190) и Сакса Граматика (лат. Sax Grammaticus), у коме су описани походи данског краља Валдемара против Словена.
За стару веру Западних Словена, не постоје ваљани извори, али има неколико старих списа који наводе нека имена словенских божанстава. У „Историји Пољске“ Јана Длугоша (око 1460) су уз имена словенских наведена и одговарајућа божанства из римске митологије (Yesza — Јупитер, Lyada — Марс, Dzydzilelya — Венера, Nya — Плутон, Dzewana — Дијана, Marzyaba — Церера, Pogoda — Време, Zywie — Живот)
За религију Источних Словена најзначајнији извор је „Повест минулих лета“ (или „Првобитна хроника“), хроника настала у првој половини XII века, у којој се наводе имена богова поштованих у Кијеву. Мање су поуздани подаци садржани у спеву Слово о полку Игорову (крај XII века), као и у полемичким списима насталим између XI и XVII века. Битан извор представљају и уговори између Византије и Русије из 945. и 971, сабрани у „Повестима минулих лета“.
Извори за веровања Јужних Словена су веома оскудни. Поред наведене забелешке Прокопије из Цезареје, митолошка имена се појављују у још пар списа („Хроника Јована Малале“, „Путовање Огњене Марије по Паклу“). У запису о покрштавању Срба у Неретвљанској области 871. византијски извори су забележили да је њихов највећи храм био посвећен Световиду.
Археолошким истраживањима словенских светилишта на Балтику нађени су кипови појединих божанстава. Археолошким истраживањима откривени су, на локалитету Перин у близини Новгорода, остаци дрвене конструкције са основом у облику октогоналне розете, која је протумачена као Перунов храм. У средишту конструкције нађено је угљенисано дрво, које указује да се ту налазио идол и место на коме је горела ватра, док је један раван камен у близини протумачен као жртвеник. У старој Ладоги откривен је фрагментован дрвени идол брадатог божанства из 9. или 10. века, са коничним шлемом на глави.
Храмови Балтичких Словена опширно су описани у историјским изворима, а документовани су и археолошким ископавањима. Храм врховног бога Свантовида у Аркони на острву Риген, разрушен 1168. године описао је Сакс Граматик, а археолошки је истраживан у два маха, 1921. и 1969-70. године. Тај храм је можда подигнут још крајем 9. века.
У Грос Радену, код Шверина, археолошки је истражено једно велико светилиште, четвороугаоно у основи, око кога су откривене храстове даске дуге 1,50 до 2 m, које су у горњем делу тако обрађене да у целини наликују на људску фигуру. На основу керамичких налаза, то светилиште је датирано у 9-10. век.
Археолошка истраживања такође документују постојање дрвених идола код Западних Словена. При ископавању једног утврђеног насеља код Неубранденбурга пронађен је у слоју из 11. – 12. века, и то у средишту насеља, један двоглави идол од храстовине, висок 1,70 m. Обе главе представљају лик мушкарца са дугим брковима. На периферији истог насеља откривена је још једна фигура од храстовине, висока 1,60 m, која представља жену са наглашеним грудима и стидним троуглом, за коју се претпоставља да је неко домаће божанство, и то заштитница породице.
На фасади жупне цркве Усељења Блажене Дјевице Марије, из 8. века, у Жрновици, близу Сплита у хрватској, је пронађен приказ Перуна у борби са медведом, који према митолозима треба да представља животињски облик бога Велеса.
У свим областима насељеним Словенима, фолклорна грађа је изузетно богата. Иако је покрштавање Словена обављено између средине 9. и краја 10. века (осим Полапских Словена, који су хришћанство примили тек у 12. веку), питање је да ли су њоме били захваћени сви друштвени слојеви, јер подаци из каснијег времена показују да је свештенство морало да уложи много напора како би искоренило паганска веровања, посебно на селу. Та паганска веровања дуже су се одржала у источним него у западним словенским областима, где је деловање католичке цркве било веома успешно. Због тога су у фолклорној грађи и народним умотворинама Јужних и Источних Словена садржани многи елементи старе словенске религије. У руским билинама, а и у српским народним песмама и дугим усменим народним умотворинама, сачуване су успомене на старе словенске богове и хероје, а вероватно и нешто од првобитне словенске митологије. Елементи старе религије одржали су се и у ликовима и култовима појединих хришћанских светаца, на пример, св. Ђорђа, св. Николе, св. Илије, а код Срба – и св. Саве.
Реконструисање словенског пантеона је изузетан проблем због врло мало објективних података. Проблем настаје већ код одређења врховног бога Словена. Према индоевропском веровању врховни бог био је бог неба. Према томе врховни бог међу Словенима такође би требало да буде бог неба односно Сварог. Међутим проблем настаје појавом Перуна, бога громовника. Хенрик Ловмањски је изнео теорију по којој је Перун могао да представља надимак за Сварога и да су њих двојица уствари исто божанство. Потврду за одбијање теорије Ловмњанског имамо у скандинавској митологији где на врху седе Тор Громовник и Один Свемудри.
Неки аутори стару словенску веру класификују као полидоксију, што значи да су различита племена највише поштовања полагала у различите богове, негде је то био Перун, негде Световид, а негде пак Радгост.