Православље(гр. ортодоксиа) значи изворно, истинско слављење Бога и његовог дела. Поред католицизма и протестантизма, православље је једна од три најзначајније хришћанске цркве и религије, и обухвата данас око 300 милиона верника. Православље је рођено у Византијском царству, а разгранало се на простору Балкана, код Срба, Грка, Бугара и Румуна, затим у Русији, Грузији и Јерменији, и то између ВИИ и ИX века. Главни спорови између источне, православне и западне, католичке цркве отпочели су након пропасти Римског Царства (476) око примата католичке цркве са папом на челу, односно цариградског патријарха. Постепено су се увећавали разлози за сукоб, почев од канонских питања, а односила су се на тумачење догми и проблема Свете Тројице, до практичних, која су се појавила у доба покрштавања "назнабожачких народа". Овоме ваља придодати и познату иконоборачку кризу, тачније рат цркве и византијских царева у ВИИИ и у првој половини ИX века (711-843) против коришћења икона, слика, кипова и идола у црквеној литургији и исповедању вере.
Теолошки гледано на обликовање православља у знатној мери су утицале филозофске идеје неоплатоновске школе, при чему је био пресудан грчки филозофски утицај, целокупна хеленска духовна традиција. Када је реч о формирању католичке теологије, она је, поред поменутог наслеђа, претрпела знатан утицај римског еклектицизма и стоицизма.
Темељ православног религијског система чини могућност интуитивног и екстатичког усвајања догми. У томе су сачувани трагови грчког филозофског искуства пониклог из платоновске и неоплатоновске филозофије. Дакле, реч је о могућности субјекта, личности верника да се у мистичкој екстази идентификује са божанским бићем. На Западу, у католичкој цркви, тежиште је на човековој слободној вољи, али и на рационалном увиду који се захтева у партиципацији верника у божанском. Ова црта је посебно развијена у протестантизму. Идеал православља је постигнуће идеала богочовека.
Како је дошло до раскола православне и католичке цркве?
Према западним изворима, цариградски патријарх Михајло Керуларије (1043-1058) у страху од савеза папе Лава ИX и византијског цара Константина ИX да ће компетенција римске цркве наткрилити утицај византијске, настојао је да спречи приближавање и то тако што је на силовит начин "заоштрио црквене супротности". Затворио је латинске цркве и самостане у Цариграду, оштро осудио латински обичај коришћења бесквасног хлеба у литургији и обреду приношења жртве, осудио целибат, и посебно уметање Филиокове у веронауку. (Франзен 1988:158 и д.). Када је реч о проблему Филиокве има се у виду једно нарочито тумачење порекла Светог Духа, које је црква донела на саборима 325. и 328. године, познато као члан 8. Реч је о принципијелно теолошком питању према коме источна црква сматра да Свети Дух произлази само од Оца, док западна црква брани тезу да Свети Дух истовремено произлази и од Оца и од Сина. Такво тумачење источна црква оцењује као "кривотворење вероисповести и окривила је Запад због кривоверја", па је тако овај неспоразум, отворен 381. на Првом цариградском сабору,"постао још само један повод за раскол 1054. и остао елементом разлике све до дан-данас". Суштина православне вере, дакле и тумачење спорног става, налази се у Символу вере прокламованом на Никејском сабору 325. године у Цариграду.
Верујем у једнога Бога, Оца, Сведржитеља, Творца неба и земље и свега видљивог и невидљивог. И у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божијег Јединородног, од Оца рођеног пре свих векова; Светлост од Светлости, Бога истинитог од Бога истинитог, рођеног, не створеног, једносуштног са Оцем, кроз кога је све постало. Који је ради нас људи и ради нашег спасења сишао с небеса, и оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве и постао човек… И У Духа Светог, Господа животворног, који до Оца исходи.
Порекло овог спора има своје дубље идејне, филозофске корене још од ИИ века када су се формирала два доминантна смера у тумачењу суштине Исуса Христа: а) адопционисти – који су сматрали Христа историјском појавом, човеком кога је тек приликом крштења у Јордану испунила божанска сила, учинила га Богом, те је он на тај начин од Бога "послат". "Изворни је Бог према томе само Отац", док је "Христ прихваћени Бог". б) модалисти – насупрот адопционистима, У Христу виде само спољашњи појаву = модификацију "једног и јединственог Бога, који се једном приликом објављује и делује као Отац, другом као Син, а трећом као Свети Дух".
Развиле су се две познате теолошке школе хришћанског мишљена: антиохијска и александријска. Антиохијска се залаже за буквално схватање термина и текстова Светог писма, а александријска, која је наставила традицију Филона и Климента Александријског, за симболичко-лингвистичко тумачење. Григорије Ниски (ИВ век), александринац, одлучно се борио са "буквалистима" који "робују терминима". По његовом мишљењу истина се не може буквално изразити у терминима, она је увек сакривена.
Православна теологија, према историјском искуству црквених доктрина, допуштала је већу слободу за примесе индивидуализма и партикуларизма.
Са слабљењем Византије временом је и верски утицај почео јењавати код покрштених народа, укључујући ту и српски, бугарски, румунски, али и снажити захтев за њиховим осамостаљивањем од Цариграда.