Велика шизма или велики раскол (гр. σχισμα, лат. schisma – раскол, одвајање, цепање, дељење, шизма) је стање канонског одвајања и прекида литургијске заједнице између Римског и Цариградског патријаршијског престола изазвано булом искључења коју је кардинал Хумберт, у име папе Лава IX (умрлог три месеца раније), положио 16. јула 1054. године на престо Свете Софије против патријарха Михаила Керуларија. Васељенски патријарх је због тога искључио папску делегацију присутну у Цариграду. Овим чином Римска патријаршија и њени следбеници отпадају од једне, свете и саборне Православне (Ортодоксне, Правоверне) Цркве Христове.
Тумачења раскола
Постоје многобројна тумачења и анализе садржаја и димензије раскола. Ив Конгар (Ynes Congar , "Note sur le schisme oriental" , у тому 1054-1954. L’Eglise et les Eglises, I, стр. 92-95) види раскол као дуги процес узајамног "удаљавања" ("estrangement") Иначе, данас се боље схвата да 1054. јесте само једна епизода у том процесу "удаљавања" између Запада и Истока. Овај процес је покренут и убрзан не само богословским или црквеним него и политичким и културним догађајима.
Преднапетости пре раскола
Правом одвајању претходе и следе бројна дела и расправе у моментима напетости, од којих помињемо: Четврти Васељенски Сабор (451), на Петнаестој седници (канон 28), признаје патријарху Цариграда, "другога Рима", исте повластице као и престолу Рима. На последњој седници папски изасланици протестују против Источних епископа. Папа није потписао тај канон, те тако ривалство између "два Рима" постаје јавно и службено. Два "режима" црквене управе – монархија папства на Западу и колегијална саборност на Истоку -почињу постепено да се уобличују у различне системе и да се отада сучељавају (в. X. Аливизатос, "Les deux regimes dans l’Eglise unie avant le Schisme ", у тому 1054-1954. L’eglise et les Eglisses , П, стр. 106-116).
* Помесни сабор у Толеду (598) прихвата уношење додатка "Филиокве" у никејски Символ вере, и поред тога што је папа Лав III против уметка да би се поштовало учење Васељенских Сабора. На почетку значај тог мењања није примећен, али оно ће потом постати један од теолошких раздора између Запада и Истока.
* Папски централизам, који је формулисао папа Никола I (858-867) – који 853. не признаје светог Фотија (820-897) као патријарха – до крајњег облика доводе папе Григорије VII – Хилдебранд (1073-1085), Иноћентије III и Јован XXII (1316-1334). Заиста, искључење св. Фотија, једног од највећих ерудита онога времена, најбоље показује захтеве и циљеве папа. На основу писама Николе I, потоњи канонисти израдиће папски "Dictatus"; објављен за време Григорија VII (1073-1085), тај спис прокламује супремацију папства над Саборима и над овосветском власти.
* Такозвана "фотијевска криза" или "Фотијев раскол" (867-879) изазван продором католичких мисионара у Бугарску, која је потпадала под Цариград. Свети патријарх Фотије (820-897) противи се латинизирању Бугарске и реагује у окружници упућеној Источним патријарсима (867) у којој наводи списак православних примедби против Римске Цркве. За св. Фотија "Филиокве" није проста несаборна измена Символа који има васељенски карактер, него доктринарна иновација која дотиче Тројични догмат.
Стварни раскол почиње одлукама Цариградског сабора 869. године, који осуђује св. Фотија. Сам св. Фотије сазива Сабор у Цариграду 867. године, који збацује папу и осуђује Римску Цркву. Истина, Цариградски Сабор 879-880. године, на којем учествују и легати папе Јована VIII, признаје св. Фотија за патријарха, осуђује "Филиокве" (св. Фотије је збацио папу Николу I који подржаваше додатак "Филиокве", који су унели немачки католички мисионари у Бугарској), признаје једнакост Цариграда са Римом, при чему Рим има πρεσβεια.
* Године 1052. патријарх Михаило Керуларије затвара латинске храмове у Цариграду због тога што су употребљавали бесквасни хлеб чија материја није ваљана за Евхаристију. Године 1053, на позив цара Константина Мономаха (1042-1054), папски изасланици долазе у Цариград, но патријарх Керуларије одбија да их прими. У тој ситуацији вођа делегације, кардинал Хумберт – кога је папа опуномоћио да одговори Лаву, епископу охридском, који беше припремио списак латинских погрешака и новотарија – полаже на престо цркве Свете Софије "пресуду искључења" патријарха. Са своје стране, Михаило Керуларије осуђује поступак кардинала…
Догађаји након раскола
* Четврти крсташки рат (1202-1204), који је, између осталога, хтео да Источне патријархе и епископе замени западним титуларним, огромно је допринео јачању Источне антипатије према Латинима. Скрнављењем православних цркава у току крсташког похода и устоличењем латинског патријарха у Цариграду 1204. године, стање раскола практично је запечаћено. Папа Иноћентије III, који себе називаше "Христовим замеником", није учинио ништа да спречи латинске освајаче да не чине таква срамна дела према седишту Источне Цркве.
* После ослобађања Цариграда од власти Латина (1204-1261), византијски цареви желели су са политичких разлога помирење са Римском Црквом.
Лионска унија
Цар Михаило VIII Палеолог године, сложио се да се сазове "Сабор сједињења" Грка и Латина. Сазван 4. маја 1274. године од папе Григорија Х (1271-1276), Сабор у Лиону (Шести општи сабор одржан на Западу или Други лионски) добио је углед по неким великим римокатоличким теолозима – Алберту Великом, Томи Аквинском и Бонавентури – који заиста формирају "врхунац теолошке средњовековне културе" (папа Павле VI). Грчки делегати, први пут на једном Сабору на Западу, прихватили су догматски декрет "Fideli", којије потврдио да Свети Дух исходи од Оца и од Сина као из једног начела, а не као из два различита начела. Иако је Михаило Палеолог (+1282) ратификовао Лионски Сабор, а патријарх Јован XI (1275-1282) прихватио помирење, Грчка Црква није прихватила унију са Латинима. Штавише, Цар није примио обећану помоћ од Сабора. Напротив, његова унионистичка религиозна политика подгрејала је антилатински покрет који је повео његов наследник Андроник II (1282-1328).
Флорентинска унија
И поред неуспеха Лионског Сабора, византијски цареви и даље форсирају унију са политичких разлога. Иначе, унионистички сабори и унија као метод помирења и услов сједињења, поспешили су нетрпељивост између Истока и Запада. Стога се предлаже нови Сабор сједињења, који је сазвао папа Евген IV (1431-1447), прво у Базелу а затим је у јануару 1438. пренет у Ферару. На Сабору учествује васељенски патријарх Јосиф, представници Источних патријархата и Источних Цркава, као и цар Јован VIII (1422-1448), који се надао да ће добити помоћ од Латина за крсташки поход против Турака. У јануару 1439. Сабор се премешта у Флоренцу. "Филиокве" је изродило оштру полемику између православног епископа Марка Ефеског и латинских теолога (Јована од Монтенера и Јована Торквемаде), којима се придружио и Висарион Никејски. Шестога јула 1439. потписан је декрет о унији ,,Laententur caeli", у коме Грци прихватају (1258-1282), који заузима Цариград 1261. "Филиокве", пургаторијум, Евхаристију са бесквасним хлебом и духовни примат римског епископа. У новембру 1439. године потписан је други декрет о унији са представницима Јерменске Цркве. (Заредом, Коптска Црква 1442, Сиријска Црква 1445. и Халдејска Црква 1445. присиљене су да закључе унију са Римом.) Унија закључена у Ферари била је кратког даха. Свети Марко Ефески организује у Цариграду велики протестни покрет против оних који су потписали унију. "Унијати" су били истерани и из других православних земаља. Генадије Схоларије, први патријарх после пада Цариграда, успева да сазове Сабор 1484. године који је одбацио унију у Ферари.
Исихастички спорови
Грчко-латинске полемике (XI-XV век), започете расправом о "Филиокве", кулминирају у спору око паламовске доктрине о нествореној природи благодати (в. плллмизлм). Реакције схоластичких латинских теолога према паламизму јасно су показале да је одвојеност између Запада и Истока досегла веома озбиљан догматски ниво. Није реч само о промени саборне власти приматском влашћу, нити пак о прихватању неких предања Истоку непознатих, него је проблем у доктринарном развоју унутар Западне Цркве који хришћане не сједињује већ их разбија. Уосталом, нови католички догмати са краја XIX века потврђују ту истину.
Тумачења раскола, нови покушаји унијаћења и прозелитства, а особито догмати из друге половине XIX века који су потврдили искључиву власт папства, несумњиво су допринели одређивању Католицизма као једног конфесионалног система који Православље "не прихвата". Више папа форсирају унијатство (којем већ подлегоше православни у Украјини 1595. и Трансилванији 1700): Пије IX у енциклики "Litterae ad Orientales" (1848), Лав XIII у "Praeclara Gratulationis" (1894), Пије XI у "Rerum Orientalis" (1928) и "Lux veritas" (1931). У децембру 1854. год. Пије IX, онај који ће 1864. објавити "Syllabus", проглашава, без консултације ма ког сабора, "Bulu Ineffabilis", догмат о непорочном зачећу Дјеве Марије. Исти папа сазива Први Ватикански Концил (1869-1870) који је донео догмат о универзалној јурисдикцији и непогрешивој власти папе, и поред свих протестних покрета који су се организовали унутар и ван Концила. Нови догмат, заснован на начелу "развоја" доктрине, никад није прихватила Православна црква, особито због његових последица по патристичку еклисиологију.
Године 1894. папа Лав XIII поново се враћа на унијатство и понавља апел за повратак апостолском римском престолу, док у новембру 1950. папа Пије XII прокламује догмат телесног вазнесења на небо Дјеве Марије ( у Апостолској конституцији ,,Munificentissimus").
Други Ватикански Концил (окт. 1962 – дец. 1965) усваја 21. новембра 1964. године догматску конституцију о Цркви, "Lumen Gentium ", где се понавља доктрина Првог Ватиканског Концила, формулисана у "Pastor aeternus", о супрематији римског понтифекса, Петровог наследника, видљиве главе целе Цркве (бр. 18 и 25), као и декрет о екуменизму, "Unitatis Redintegratio", у којем се изјављује да је једина права Црква Римокатоличка Црква, док се друге Цркве и црквене заједнице одвојене од апостолског римског престола стављају на разне споредне концентричне кругове.
У јануару 1964. папа Павле VI посећује Јерусалим, где се сусреће са Васељенским патријархом Атинагором I. У јесен исте године, Свеправославна конференција на Родосу одлучује да се започну припреме за отварање теолошког дијалога "на равној нози" са Римском Црквом.
У предвечерје завршетка Другог Ватиканског Концила, 7. децембра 1965. године, папа Павле VI, у катедрали Светога Петра у Риму, а патријарх Атинагора у Патријаршијској катедрали у Истанбулу, дижу у исто време анатему која је између две Цркве трајала девет векова. Два поглавара Цркава ипак су свесни да "овај гест правде и узајамног опроштаја није довољан да би се ставио конац разликама, новијим и старијим, између Римокатоличке и Православне цркве". Практично, раздељеност још постоји.
Литература
1. Протојереј др Јован БРИЈА, Речник православне теологије, превео с румунског Епископ источноамерички Господин Митрофан (Кодић) Београд,1999.
2. Енциклопедија православља, Београд 2002.