Дејан Станковић (Београд, 11. септембар 1978) је српски фудбалер и репрезентативац. Тренутно наступа за милански Интер. После повлачења Саве Милошевића постао је капитен националног тима, први капитен репрезентације Србије. До јуна 2010. за репрезентацију је одиграо 88 утакмица и постигао 14 голова.
У својој каријери је освојио првенства Југославије (1995) и Италије (2000, 2006, 2007, 2008. и 2009.), куп Југославије (1995, 1996. и 1997) и Италије (2000, 2004, 2005, 2006 i 2010), Суперкуп Италије (1998, 2000, 2005, 2006 и 2008),Куп победника купова (1999) и Лигу шампиона (2010). Учествовао је на Светским првенствима 1998. и 2006. и Европском првенству 2000.
Црвена звезда:
Дејан Станковић је рођен у Београду 11. септембра 1978. у породици Борислава и Драгице Станковић, а одрастао је у Земуну. Отац Борислав је играо за ОФК Београд, мајка Драгица је била члан екипе Слога из Земуна. Дејан је са 7 година почео је да игра за локални клуб Телеоптик. Ту га запазио Бранко Радовић, тренер кадета Црвене звезде и препоручио свом колеги Томи Милићевићу. Дејан је са 14 година прешао у Црвену звезду и прошао њене омладинске тимове. Са Станковићем су тренирали многи данас познати играчи попут Николе Лазетића и Ненада Лалатовића, а тренирао их је Владимир Петровић Пижон.
У сениорски тим је прешао са 16 година у сезони 1994/1995. код тренера Љупка Петровића. За Црвену звезду је дебитовао у мечу против ОФК Београда, у ком је Црвена звезда славила 2:1. Свој први гол у црвено-белом дресу постигао је 1995. против Будућности из Подгорице и оборио рекорд Драгана Џајића који је до тада био најмлађи стрелац у клупској историји. Станковић је са Звездом те сезоне играо на 7 утакмица и освојио дуплу круну.
Следеће сезоне ФК Партизан је освојио Првенство Југославије, док се Црвена звезда морала задовољити Купом. Станковић је укупно је дао четири гола на 24 утакмице.
У Купу победника купова 1996/1997. Црвена звезда се 1. колу сусрела са немачким Кајзерслаутерном, освајачем дупле круне у Немачкој. Кајзерслаутерн је славио 1:0 на домаћем терену. Станковић је реванш 26. септембра 1996. започео на клупи, а ушао је у игру на почетку друго полувремена. Први и једини гол у регуларном току утакмице Станковић је постигао са око 20 метара у 54. минуту. Како је у укупном скору резултат био 1:1, играли су се продужеци, а Станковић је постигао још један гол у 6. минуту продужетка из волеја са ивице шеснаестерца. Зоран Његуш и Миодраг Пантелић су поставили коначних 4:0 за Црвену звезду. Црвена звезда се у следећем колу срела са Барселоном, каснијим освајачем овог такмичења, и поражена је укупнимм резултамо 4:2 (1:3 у гостима и 1:1 на домаћем терену). У домаћем првенству Партизан је поново постао шампион, док је Црвена звезда поново освојила куп. Постигао је 10 голова на 26 утакмица.
Станковић је 1997. постао најмлађи капитен Црвене зведе и најбољи фудбалер у домаћем првенству. Постигао је 15 голована 28 утакмица, али је ипак Црвена звезда остала без оба трофеја, пошто је ФК Обилић посвојио првенство, а Партизан куп.
Селектор Југославије Слободан Сантрач је позвао Станковића за пријатељски меч против Јужне Кореје 22. априла 1998. у Београду. Станковић је постигао два гола за победу 3:1. Уз саиграча из Црвене звезде Перицу Огњеновића, Станковић је био једини играч из националног првенства. Одиграо је 3 утакмице на Светском првенству 1998. у Француској, а у утакмици против Немачке је засметао немачком голману Андреасу Кепкеу, па се центаршут Предрага Мијатовића претворио у водећи гол за Југославију (утакмица је завршена 2:2).
Добре игре су скренуле пажњу италијанског вицешампиона Лација, који је тог лета правио тим снова за следећу сезону. Лацио су те сезоне појачали Синиша Михајловић, Марсело Салас, Серђо Консисао и Кристијан Вијери. Председник римског клуба Серђо Крањоти је издвојио 24 милиона немачких марака за Станковића.
Лацио:
Станковић је успео да стекне поверење тренера Свена Горана Ериксона и већ на дебију против Пјаченце Станковић је постигао погодак. Изборио је место у стартној постави у конкуренцији Павела Недведа, Серђа Консисаоа, Ивана де ла Пење и Матијаса Алмеиде. Ипак, моћни Лациов тим је у последњем колу препустио титулу Милану, али је успео да освоји последњи Куп победника купова 1999. победом на Мајорком и Суперкуп Европе победом над Манчестер јунајтедом. Станковић је на 41 утакмица за Лацио постигао 9 голова. Ипак, Лацио је следеће сезоне успео да освоји титулу након 26 година чекања.
Учествовао је на Европском првенству 2000. у Белгији и Холандији, на ком је Југославија заустављена у четвртфиналу.
Након одласка тренера Ериксона на место селектора Енглеске почетком 2001. и доласка новог тренера Дина Зофа, Станковићева форма је почела да слаби. Нови тренер Фиорентине Роберто Манћини је желео да доведе у тим Станковића и Михајловића, али до тога није дошло. Зоф је поднео оставку због лоших резултата на почетку сезоне 2001/2002, а заменио га је Алберто Закерони. Лацио је тих сезона био у финансијским проблемима због скандала са главним спонзором прехрамбеном компанијом Ћирио, а такође је патио због лоших пословних потеза, као што је довођење Шпанца Гаиске Мендијете. И док је клуб бележио лоше резултате, Станковић је искористио поверење Закеронија и постигао неколико важних голова.
И код новог тренера Лација Роберта Манћинија Станковић је био стандардан првотимац и постигао је 8 голова на 38 утакмица. Први део сезоне 2003/2004 је играо за Лацио на 27 утакмица и постигао 4 гола. Пошто су сви финснсијски јачи тимови у Италији знали да ће финансијски ослабљени Лацио морати пустити Станковића пре или касније, неколико клубова се борило да га доведу у своје редове. Торински Јувентус је био врло заинтересован за Станковића и он је био близу преласка у клуб, али се на крају одлучио за Интер, вероватно зато што је Роберто Манћини у јануару постао тренер тог клуба, и потписао је уговор на четири године. Станковић се одрекао дела пара у корист Лација.
Интер:
Долазак Станковића и Адријана је попунио празнину која је настала одласком Ернана Креспа и Кларенса Седорфа. Први меч за Интер Станковић је одиграо 1. фебруара 2004. против Сијене (4:0), а први гол је постигао 21. фебруара 2004. у поразу од градског ривала Милана 3:2. Укупно је дао 4 гола на 14 утакмица у првенству и 2 у купу. Интер је ту сезону завршио на 4. месту и изборио пласман у Лигу шампиона, уз само један поен више од петопласиране Парме.
Следеће сезоне Интер је завршио на трећем месту, уз 18 победа и чак 18 нерешених сусрета, уз само два пораза. Ипак, клуб је успео да освоји Куп Италије, победом на Ромом у финалу. Станковић је постигао укупно 6 голова на 47 утакмица одиграних за Интер те сезоне.
Интер је коначно освојио скудето следеће сезоне, након што је Јувентусу одузета титула због скандала са намештањем утакмица. Клуб је одбранио и куп, опет победом над Ромом. Дејан је успесима Интера допринео са 6 голова на 38 утакмица.
На Светском првенству 2006. у Немачкој, Дејан Станковић се уклопио у сивило тима који је заузео разочаравајуће последње место. Након првенства нови селектор Хавијер Клементе је извршио смену генерације, а Станковић је постао први капитен Србије, након разлаза Србије и Црне Горе. Прву утакмицу као капитен је имао у победи над Републиком Чешком 31. августа 2006. 3:1 у гостима, која је била организована као опроштај његовог бившег саиграча из Лација Павела Недведа.
Како је Јувентус био пребачен у Серију Б, а највећи ривал Милан је био кажњен одузимањем 8 бодова пре почетка првенства 2006-07, Интер је био главни фаворит за освајање Скудета. Појачан Златаном Ибрахимовићем, Интер је био убедљив и поставио је нови рекорд у италијанском фудбалу са 17 узастопних победа. Станковић је на 45 утакмица постигао 16 голова, укључујући и оба гола против Катаније у Интеровој серији победа. Нови уговор са Интером је потписао 2. фебруара 2007, по ком би Станковић остао у клубу до 2010.
Интер је по други пут одбранио титулу у сезони 2007/2008. Одласком тренера Роберта Манчинија и доласком новог тренера Жозеа Муриња, наставак Станковићеве каријере у Интеру је под знаком питања. Током лета, Станковић је преговарао са Јувентусом око трансфера, али до преласка у Јувентус није дошло због противљења Јувентусових навијача његовом доласку и недоласку Френка Лампарда у Интер. Иако је Мурињо на почетку сезоне најављивао да не рачуна на Станковића, Станковић је остао стандардан у екипи Интера. Своју 75. уткамицу у дресу репрезентације против Француске 11. децембра 2008. (1:2) Станковић је завршио након само 5 минута игре, због повреде лигамената колена коју је зарадио у дулеу са Анријем. На терен се вратио 28. септембра у дербију против Милана (0:1). У текућој сезони за сада постигао 2 гола. Голом у дербију против Роме (4:0) прекинуо је дуги низ утакмица на којој није постигао гол, још од првог кола сезоне 2007/2008.