Живот Зе Роберта

Одрастао сам у сиротињском крају Сао Паола. Кад сам имао десет година, мој отац је напустио породицу.
То је био велики шок који је на нама оставио дубоке трагове.
Наша се мајка морала сама бринути за све нас.
У  то доба почео сам да крадем. На почетку сам крао ту и тамо, како бих имао шта да једем.
Тада је било врло важно дати петама ветар како бих што пре нестао.
Брзину потребну за игралиште сам стекао још у том "спринтерском добу".
 
Моја два пријатеља из тог доба касније су завршили на игли.
С њима је повезан и најстрашнији доживљај у мојем животу: обојица су убијена у сукобу с полицијом.
 
Били смо тако сиромашни, да након неког времена моја мајка није знала како даље и потражила је помоћ.
Једног дана се догодило нешто посебно.
Моја мајка је након дуго времена опет отишла у цркву да би нашла мир пред Богом.
Кад се вратила кући изгледала је некако другачија. Испричала ми је о свом сусрету с Богом,
говорила је о Божјој љубави према нама и да се ми сви требамо поуздати у Исуса.
На жалост, онда то нисмо тако схватили. У Бразилу су сви људи јако религиозни, али код моје мајке је
то изгледало некако другачије. Од тог тренутка сам је пажљиво проматрао.
Следећих дана сам видео како је њена вера у Исуса стварно мењала њен живот.
Постала је пуно мирнија и опуштенија и изгледало је да јој вера даје снагу.
Изгледало је као да неко пази на нашу породицу, јер су неке ствари од тада текле пуно боље за нас.
До тог тренутка нисам имао никакве везе с Богом, али тада сам почео једноставно читати Библију.
У њој сам открио да Бог не жели бити само наш отац – отац којег нисам имао, него да има и посебан план за мој живот.
Постало ми је јасно да код Бога смем бити дете и да је увек за мене ту као отац који ме љуби.
Он не жели да му изговарам неке готове реченице, него му могу испричати све што ми је на срцу,
као најбољем пријатељу.
У својој младости увек сам био врло забринут за мајку и много сам размишљао о нашим проблемима, али ипак,
што сам више размишљао о Богу, било ми је лакше при срцу.
Тако сам, дакле, почео разговарати с Богом и то не само кад је било тешко него и у добрим временима,
како бих му захвалио за много лепога у животу.
 
Најважније у вери је знати да нас Бог љуби такве какви јесмо.
То је темељ моје вере и то ми даје снагу у свим ситуацијама у животу.
Управо као професионални фудбалер стално сам под притиском, увек поново требам нову снагу за нове утакмице.
Мој омиљени стих у Библији (Филипљанима 4:13) говори о једној посебној снази: "Све могу у Исусу Христу који ми моћ даје."
Преко Исуса пронашао сам правилан однос с Богом који нас љуби.
Он је једини пут до Бога, истина и живот. Овај пут и теби стоји отворен.
 
Твој Зé Роберто

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *