Уочено је да алкохолиам има тенденцију да буде наследан. Ово схватање може бити погрешно примењено тако да алкохоличар оправдава његов или њен грех поимањем да је неминован; они су беспомоћне жртве. По својој природи, психологија алкохолизма (а он је у основи болест ума) тражи оправдање. Тако је алкохоличар склон да потегне овај генетички аргумент. Руски алкохоличари ми често говоре да је то нешто што има везе са нечим што је Русима у крви. Породица алкохоличара треба наравно да буде у могућности да истакне да они нису алкохоличари; А Бог неће тако јако осудити понашање које је неминовно. Не постоји тако нешто као што је неминовни грешник. Ми нисмо само механизми које контролишу гени. Ми смо свако од нас јединствено створени од Оца да би Он деловао Својом специфичном славом у нама. Ефективно атеистички свет нема смисао ни ред ни сврху. Ако је алкохолизам у било ком смислу генетички, требало би да неки људи могу да пију а да никад не постану алкохоличари. Ово је наравно нетачно. Овај свет има мало разумевања за нашу везу са далеко већим Божијим планом, у ком свако од нас има важан и диван део. У Христу ми смо једно ново стварање (2Кор.5:17). Алкохоличару је потребан нов живот, једна "виша сила" како то Анонимни Алкохоличари нејасно изражавају; а ово је на крају једино могуће у Христу. Тако Павле може тријумфално да каже: "А ја више не живим, него живи у мени Христ. А што сад живим у тијелу, живим вјером Сина Божијега, којему омиљех, и предаде себе за мене" (Гал.2:20).
Ми смо у неком смислу извађени из Адама и крштени у Христу . Ми смо пресељени из "краљевства овог света", и преведени у "краљевство Сина Божије љубави”. " Закопавши се с њим крштењем, у којему с њим и устасте вјером силе Бога који га ускрсну из мртвијех" (Кол.2:12). Живети живот алкохоличара значи борити се против онога што Господ Исус тражи и намерава да оствари. У телесности, не можемо задовољити Бога. Зато је "одсечена" у савршеном жртвовању Христа, и ми се лично идентификујемо са тим достигнућем кроз крштење. Али тешко да ове Павлове речи говоре да поновљено, настављено грешно понашање јесте неминовно и неизлечиво. Надамо се, да је верник алкохоличар раскрстио са грехом. Надамо се, да је алкохолизам одсечен од њега. Ми морамо "рачунати да смо одсечени од греха" ако смо крштени (Рим.6:11) а упорна пијанства не постижу ово. Истрајући у греху, он уништава своје пријатељство али не и свој важан однос са Оцем и Сином. Јер једном брат у Христу, увек брат – или бар колико је нама дозвољено да проценимо. Због свих ових разлога ја од свег срца препоручујем породици алкохоличара неверника да о овим стварима говори њему или њој – да, нађу времена и простора да објасне ове доктрине, лепоту ових ствари. Јер у истини, у стварности стварног Христа, конкретне Наде у Краљевство, Наде тврдоглавог Израела… само у тим стварима налази се врхунска "виша сила" да потпуно трансформише један живот. И због овога ја лично нисам против крштења признатог алкохоличара. Заиста, ако су они дошли у фазу признавања њихових проблема и очајнички моле Божију милост да им помогне у њиховој невољи, то би ми се чинило важним као део њиховог процеса излечења. Тако много алкохоличара признаје да помишља на Бога у својим патњама. Они готово сви говоре да верују у Бога и да су вољни да се ослоне на Њега. Па ипак све што они имају у својој свести јесте једна идеја о Богу коме недостаје моћ. Ко Он јесте, Његова истинска лична стварност, томе их треба подучити, или их поново научити. Он није нека идеја, нека културна творевина којој недостаје моћ. Он је стваран. Он постоји. Он је страствено заинтересован за животе и судбине Његове деце.