Основни хришћански документ – на ком Црква оснива своје учење а научници црпе своја знања о светској религији чија појава обележава почетак нове ере у историји света – Свето писмо Новог завета, представља збирку списа краћих и дужих, које су написали Христови апостоли или њихови најближи сарадници. Сам назив »Нови завет« у хришћанској терминологији означава Нови савез, склопљен између Бога и свих људи посредством Исуса Христа. Овај савез уследио је после Старог савеза, склопљеног између Бога и израиљског народа Мојсијевим посредством. Између Старог и Новог завета постоји континуитет, један се без другог не може разумети, па стога старозаветни и новозаветни списи чине целину, Свето писмо, Библију.
Зачетник хришћанске религије, Исус Христос, није ништа написао, већ је своју науку ширио само живом речју и делом. Нагло ширење нове Вере и повећање броја новооснованих цркава приморало је њихове осниваче и организаторе да ову просторну удаљеност савладају писменим обраћањем. Тако су најпре настале апостолске посланице упућене појединим црквама, личностима или ширем кругу читалаца, а затим Јеванђеља, Дела апостолска и Откривење.
За новозаветне списе је карактеристично да су они од самог почетка били популарни списи у правом смислу, намењени јавном читању на богослужбеним скуповима. И не само то, него су одмах били преписивани, умножавани и измењивани са другим црквама, као што то сазнајемо из речи апостола Павла упућених Солуњанима: »Заклињем вас Господом да се ова посланица прочита пред свом браћом« (1. Сол. 5, 27), и Колошанима: »Кад се ова посланица прочита код вас, постарајте се да се прочита у Лаодикијској цркви, а и ви да прочитате посланицу из Лаодикије« (Кол. 4, 16). Верни су ово ревносно вршили, тако да је већ половином другог века свака већа црква имала своју збирку апостолских списа, који су били цењени и сматрани светим као и они старозаветни. Постепено се њихов број употпуњавао и на тај начин је до краја четвртог века формиран новозаветни канон од двадесет и седам књига.
Новозаветни списи су првобитно били писани и преписивани на листовима папируса, који су лепљени један за други и тако настављани у свитке. Приликом сваког читања свитак се одвијао и поново завијао. Овако трошан материјал није могао да издржи дужу употребу, па су стога оригинални апостолски списи, аутографи, пропадали. Сачувани су нам само њихови преписи на папирусу, и од четвртог века на пергаменту, специјално учињеној кожи, и то у виду праве књиге. До нас је дошло преко четири хиљаде преписа, рукописа новозаветних списа на грчком језику, а са рукописима разних старих превода тај број износи петнаест хиљада. Уз то хришћански писци су већ од почетка другог века у својим делима цитирали многа места из Новог завета и ти њихови цитати су веома важни за успостављање оригиналног текста. Грчки папируси, од којих су најстарији из другог и трећег века, садрже само поједине делове или само одломке Новог завета, док кодекси из четвртог века и надаље садрже цео Нови завет или само поједине делове: Јеванђеља, или Дела апостолска са саборним посланицама, или посланице апостола Павла, или Откривење Јованово. Међу рукописима има лекционара са одељцима Јеванђеља или посланица за читање на богослужењима.
Сасвим је разумљиво да су новозаветне списе, које су од самог почетка у Цркви сматрали светим као и старозаветне, преписивали са највећом пажњом и брижљивошћу. Ипак грешке се нису могле избећи. Уколико се повећавао број рукописа умножавале су се и преписивачке грешке, измене у тексту, свесне и несвесне, при чему је посебну потешкоћу причињавао ондашњи начин писања »ин континуо«, без растављања појединих речи, без интерпункције. Утешно је, међутим, да велики број варијаната у новозаветном тексту не мења његову суштину нити смисао, тако да можемо бити сигурни у његов суштински интегритет. Релативан је само формални интегритет, који се односи на спољашњу форму, језичну, граматичку и стилистичку. Захваљујући научној обради новозаветних рукописа, превода и цитата, одстрањена су многобројна кварења текста, па се дошло до текста који ни са формалне стране није далеко од аутографа.
Поузданост новозаветних списа осигурава не само мноштво старих рукописа, већ и кратки временски размак који најстарије од њих дели од аутографа. Он је овде куд и камо мањи од времена које је протекло од времена других класичних писаца до нама најстаријих сачуваних преписа њихових дела; код Вергилија износи четири стотине година, код Хорација – седам стотина, код Јулија Цезара – девет стотина, код Корнелија Непота – хиљаду и две стотине, код Платона – хиљаду и три стотине, код Софокла – хиљаду и четири стотине, код Есхила – хиљаду и пет стотина, код Еврипида – хиљаду и шест стотина, код Хомера – две хиљаде година. Ако још додамо да су хришћански канонски списи написани и јавно читани у време када су још живели учесници и очевици описаних збивања, способни да проверавају њихову веродостојност, онда можемо слободно рећи да им у погледу аутентичности и истинитости нема равних.