Дивни и драгоцени документ веома значајне епохе светске историје, када је јеванђеље о Христу Спаситељу објављено свету и када су основане прве хришћанске цркве, Дела апостолска су други спис јеванђелисте Луке, који је као побожан и образован човек хтео у продужетку свог јеванђеља посебно да изложи историју апостолског рада и живота младе Хришћанске цркве.
И ово своје дело посветио је истом Теофилу са жељом да утврди његову веру – упознавајући га са наглим и неодољивим ширењем нове вере од Јерусалима до Рима, радом апостола и првих проповедника јеванђеља уз помоћ Светог Духа.
Натпис ове новозаветне канонске књиге »Дела апостолска», који вероватно не потиче од самог Луке, не одговара сасвим њеној садржини, јер у њој није изложен рад свих Христових апостола, већ само неколицине, а обухвата личности које нису биле у броју Дванаесторице, већ само њихови ученици и сарадници.
Да би остварио поменути циљ, Лука је из обиља историјске грађе одабирао оно што најубедљивије потврђује божанско порекло и карактер Хришћанства, и систематски излагао према одређеном плану, који се лако назире.
Разликују се, наиме, два дела ове свете историје, од којих први садржи опис ширења јеванђеља у Палестини и Сирији радом апостола Петра (Дел. ап. 1, 1-12, 25), а други путовања апостола Павла и његов рад на ширењу спасоносне вере у многобожачком свету (Дел. ап. 13, 1-28, 31).
Податке и извештаје о изложеним збивањима добијао је непосредно од њихових учесника и очевидаца, из већ постојећих писмених докумената, а многима је и сам присуствовао.