Друго канонско јеванђеље написао је Јован Марко који се спомиње у Делима апостолским (12, 12.25; 13, 5.13; 15, 37.39), посланицама апостола Павла (Кол. 4, 10; 2. Тим. 4, 11; Филим. 24) и у 1. Петровој (5, 13), син Јерусалимљанке Марије, у чијој кући су се верни окупљали (Дел. ап. 12, 12).
Он није припадао броју дванаесторице Христових апостола нити седамдесеторици ученика, али је као дечак у Јерусалиму могао да види Господа и његова страдања; можда је он младић који се спомиње у еванђељу (14, 51-52).
Крстио га је вероватно апостол Петар, пошто га назива сином (1. Петр. 5, 13).
Марко је био нећак Варнаве (Кол. 4, 10), који га је довео у Антиохију (Дел. ап.12, 25); с њим је пратио апостола Павла на Првом мисионарском путовању.
Касније га видимо у Риму уз апостола Павла (Кол. 4, 10; Филим.24) и у Вавилону заједно се апостолом Петром (1. Петр. 5, 13), а после смрти ова два апостола о животу еванђелисте Марка немамо поузданих историјских података.
Своје јеванђеље Марко је написао на основу онога што је чуо и научио као ученик и пратилац апостола Петра, с циљем да све то писмено изложи и преда хришћанима из многобоштва, да би се они уверили да је Исус Христос Син Божији – прави Бог.
Како употребљава многе латинске речи и изразе, закључује се да је имао у виду читаоце који су говорили латинским језиком и живели у Риму или Италији.
Иако се у свом излагању није држао хронолошког реда, у еванђељу се може разликовати: предисторија (1, 1-13), први део (1, 14 -5, 43) у ком је изложен Исусов рад у Галилеји, други део (6, 1-10, 52) који обухвата Исусова путовања, и трећи део (11-16) са описом последњих Исусових дана у Јерусалиму.