Апостол и јеванђелист Јован, син Зеведеја и Саломе (Мк. 15, 40; Мт. 27, 56), пре но што је пошао за Господом био је ученик Јована Крститеља (Јн. 1, 35-40).
Када га је Спаситељ из родитељске куће по други пут позвао заједно са његовим братом Јаковом (Мт. 4, 21-22), придази му заувек и више га не напушта.
Као Христов апостол показао је ватрену ревност (Мк. 9, 38; Лк. 9, 54; Мт. 20, 22; Мк. 3, 17) и оданост, због чега је постао љубимац Учитељев (Јн. 21, 7); присуствовао је преображењу (Мк. 9, 2) молитви у Гетсиманији (Мт. 26, 36-38), тајној вечери (Јн. 13, 23) и једини од апостола био под крстом, кад му је Исус поверио своју мајку (Јн. 19, 26-27).
После силаска Светог Духа на апостоле Јован је заједно са апостолом Петром делао у Јерусалиму (Дел. ап. 3, 1-4, 31; Гал. 2, 9) и Самарији (Дел. ап. 8, 14-25), а касније у Ефесу као старешина малоазијских цркава.
Неко време био је прогнан на острво Патмос, где је написао своје Откривење.
Умро је у Ефесу у дубокој старости, око 104.године.
Подстакнут од пријатеља и малоазијских епископа Јован пише еванђеље – пошто је више година надахнут Духом Светим размишљао о Христовој науци – с циљем који сам истиче:
»А ова су записана да ви верујете да је Исус Христос, Син Божији, и да верујући имате живот у његово име« (Јн. 20, 31).
Он излаже догађаје хронолошки, наглашавајући две главне чињенице:
1) све јаснију манифестацију божанске славе Исуса Христа, и
2) заслепљеност и непријатељство неверних Јевреја које је све више расло.