Писац првог канонског јеванђеља је апостол и јеванђелист Матеј Левије (Мт. 9, 9; 10, 3; Мк. 2, 14; Лк. 5, 27; 5, 29),
кога је Спаситељ као цариника у Кафарнауму позвао и узео за ученика (Мт. 9, 9-13).
Као очевидац и сведок свег јавног, месијанског рада Господа Исуса Христа, он је у својој књизи изложио оно што је сматрао да ће најбоље послужити главном циљу свег писања –
доказивању да је Исус из Назарета обећани и дуго очекивани Месија израиљског народа и Спаситељ света о коме су говорили старозаветни пророци.
Божанску науку и догађаје новозаветне историје обухватио је и систематски изложио у шест великих Исусових говора, повезујући и излажући догађаје више по њиховом значају и логичној вези него по хронолошком реду њихових збивања.
То су Беседа на гори (5-7), говор приликом слања ученика (10), говор у причама (13), поучавање ученика (18), говор против књижевника и фарисеја (23) и говор о крају света (24).
Ове говоре је формирао спајајући Исусове краће говоре са другим његовим изрекама, суштински сличнима, изговореним у различитим приликама и у вези са различитим догађајима, кроз које се увек провлачи основна тема – царство небеско.