На почетку хришћанске ере малоазијски приморски град Ефес био је не само главни град провинције Азије, него и саобраћајни чвор и велико тржиште за размену добара између истока и запада; а као стециште разних античких народа и култура оставио је значајног трага у историји религије, уметности и философије.
Апостол Павле га је први пут посетио на крају свог Другог мисионарског путовања (Дел. ап. 18, 19-21), а на Трећем путовању се ту задржао скоро три године, видевши да су му отворена »велика и за рад погодна врата« (Дел. ап. 19, 1-20; 1. Кор. 16, 8-9; 2. Кор. 1,8).
При крају овог путовања још једном се састао са старешинама Ефеске цркве (Дел. ап. 20, 17-38).
Имајући у виду многе паганске заблуде и пороке, одомаћене у малоазијским крајевима, и желећи да од тога сачува тамошње цркве и њихову метрополу у Ефесу, Апостол им из Рима упућује ову циркуларну посланицу, у којој излаже учење о Цркви као Христовом телу (1-3) и указује како треба живети достојно узвишеног звања на које су хришћани позвани (4-6).
Наглашавање јединства свих људи са Христом (1, 11-14; 2, 14; 2, 21-22; 4, 3-6; 4, 11-16) треба духовно да повеже и уједини поменуте цркве и да их на тај начин оспособи за одолевање свим спољним и унутрашњима невољама.
Главна тема посланице је јединство свега у Христу, јединство Христа и Цркве, јединство Јевреја и многобожаца у Христу, јединство вере и знања, јединство хришћанске вере и живота, речи и дела.