Јаков, брат Исусов, за време његовог земаљског живота и рада није припадао кругу његових верних присталица (Јн. 7, 5), али је после васкрсења и јављања Васкрслога (1. Кор. 15,7) пригрлио нову веру, придружио се апостолима и у својој црквеној ревности тако напредовао да је постао први епископ Јерусалимске цркве, веома цењен и поштован како од хришћана тако и од Јевреја (Дел. ап.15, 13-21, 21, 18; Гал. 1, 19; 2, 9).
Ову саборну посланицу упутио је из Јерусалима јудеохришћанима ван Палестине, расејаним по Сирији, Киликији, територији између Дамаска и Антиохије, Феникији и Кипру, с намером да их посаветује у хришћанским врлинама и новом животу, и одврати од порока који стоје на путу спасења.
Учи их да у вери треба истрајати и поред свих напасти, очекујући помоћ једино од небеског Дародавца чију реч треба не само слушати него и извршавати;
веру треба показивати добрим делима, непристрасним и мирољубивим опхоћењем са људима, укроћавањем свога језика, избегавањем сваке тежње за богаћењем, стрпљивим очекивањем другог Христовог доласка.