Јеврејима који су прво прихватили Хришћанство с одушевљењем, па затим охладнели и показали жељу да се врате на старозаветни култ, упућена је ова посланица с намером да задржи њихово удаљавање од савршене хришћанске вере.
Према старој црквеној традицији, која се у Православној цркви до данас одржала, посланицу Јеврејима је написао апостол Павле лично или уз учешће неког свог сарадника.
Од времена Реформације изражава се сумња у њену аутентичност, те се приписује разним личностима из круга сарадника и познаника апостола Павла: Луки, Варнави, Аполосу, Клименту Римском, Јуди, Аристиону, Приски и Акили, ђакону Филипу, Силвану, или неком непознатом писцу, који је теолошки био близак апостолу Павлу.
Писац посланице указује на пролазност несавршеног Старог и на савршенство и вечност Новога завета.
Наглашавајући неспособност Мојсијевог закона да спасе човека, он истиче основну тему посланице, да је Христова вера најсавршенија; у поређењу с њом Мојсијева религија је оно што је сенка према свом предмету или копија према оригиналу (Јевр. 9, 24; 10, 11).
Христолошко објашњење Старог завета дано је обилном применом типолошког тумачења, па се насупрот старозаветном свештенству и жртвама ставља Христос, првосвештеник по реду Мелхиседекову, који је као Син Божији виши од Арона, Мојсија, пророка и самих анђела (Јевр. 1, 1-3, 11); његова јединствена жртва превазилази све старозаветне жртве и остварује оно што оне нису могле да остваре: очишћење од греха и приступ Богу.
У ове узвишене теолошке мисли уплетени су и важни практични савети за живот адреста посланице; треба се чувати тромости и немарности у вери, јер је немогућно привести покајању и обновити оне који су једном били просвећени и постали саучесници Духа Светога, па отпали од тог божанског живота (Јевр. 6, 4-7).