Да напише ову саборну посланицу, апостолу и јеванђелисти Јовану, дали су повода лажни учитељи који су изишли из хришћанске средине (1. Јн. 2, 19).
Ови су се одвојили од Цркве, али је нису остављали на миру, већ су покушавали да утичу на њу својим изопаченим учењем (1. Јн. 2, 26), фалсификованим јеванђељем које није признавало Исусову пуну људску природу нити јединство човека Исуса са небеским Исусом (1. Јн. 4, 2-3.15; 5, 1; 2. Јн. 7);
они нису увиђали значај Христове смрти за опроштај људских грехова (1.Јн. 1,7; 2, 1-2; 4,10; 5,6),
понашали су се као да им спасење није потребно (1. Јн. 1, 8-10; 2, 3-5; 3, 4),
одавали се светском животу (1. Јн. 2, 15-17; 4, 5) без и мало братољубља (1. Јн. 2, 9-11; 3, 10-12).
Сматрајући њихову појаву као знак да је дошло време антихриста (1. Јн. 2, 18.22; 4, 3; 2. Јн. 7), Апостол се бори против оваквог разарања хришћанске вере и хришћанског живота и истиче нераскидљиву везу између вере и љубави, коју је Спаситељ поставио.
Сврха посланице је одржавање чврсте и присне везе између њеног писца и њених првих читалаца, хришћана из многобоштва који живе у многобожачкој средини (1. Јн. 1, 3), као и излагање позитивног хришћанског учења о Христовој крви (1. Јн. 1, 7; 2, 1-2; 3, 15-16), односу хришћана према свету (1. Јн. 2, 15-16), деци Божијој (1. Јн. 3, 1-2), Богу као љубави (1. Јн. 4, 9.16.19).