Божја милост се, у хришћанском учењу, односи на врховну наклоност Бога човечанству, посебно у погледу спасења, независно од чињења добрих дела, стицања заслуга или доказане доброте.
Грчка реч харизма (χαρις) из Новог завета, која се преводи као милост, код православних се преводи и као благодат.
Божја милост, у ширем смислу, се односи на Божје дарове човечанству, укључујући живот, стварање и спасење.
У ужем смислу, милост је средство којим се људи избављају првобитног греха и стичу спасење.
У овом смислу Божја милост је централни концепт хришћанске теологије.
Већина хришћана сматра да се човечанство рађа у стању греха, што је последица првобитног греха, који су Адам и Ева починили у Рају, чиме је изворно стање милости изгубљено за њих и њихове потомке, који се рађају без наде за спасење.
Божја милост је одговор на ову, иначе безизлазну ситуацију.
Милост је божја слободна одлука да пут спасења учини доступним људима.
Бог није обавезан да икога спасе. Човек не може бити толико добар да сам заслужи боравак у Рају. Милошћу Бог пружа добробит, без разматрања заслуга.
Милост се разликује од милосрђа – милосрђе се схвата као непримање казне коју је неко заслужио, док је милост примање добробити коју неко није заслужио. Из перспективе неверника, милост изгледа као срећа.
Постоји одређена напетост између идеје да је Божја милост довољна да искупи сваки грех и идеје да милост не ослобађа човека одговорности да се понаша исправно.
Према Августину, првобитни грех затомљује Божју милост у човечјој души. Без обзира колико се исправним неко сматрао, његова врлина га никада неће учинити достојним бескрајне светости Божје. Човек је маса греха (massa peccati).
Иако може поседовати "слободну вољу" у смислу избора поступака, човек ипак нема праву слободу да избегне грех, јер је грех својствен сваком поступку који направимо. Само Божјим сувереним избором да милост прошири на нас, спасење је могуће.