Ноје (хебрејски: נוֹחַ ор נֹחַ, стандардни: Nóaḥ, тиберијски: Nōªḥ, арапски: نوح, Nūḥ, „почивати“) био је десети и последњи од антедилувијалних патријарха, најпознатији по потопу који се догодио у његово време. Прича о њему је садржана у хебрејској Библији, у књизи Постања, поглавља 5-9. Библија каже да је Ноје син Ламеха и да је једанаеста генерација после Адама. Умро је 350 година после потопа када му је било 950 година (Постање 9,28-29).
Док су Потоп и Нојева aрка најпознатији елементи приче о Ноји, такође се спомиње и као „први пољопривредник“ и проналазач вина, исто као у вези с епизодом пијанства и каснијим проклетством Хама (Постање 9,20-27).
Прича о Ноји је имала огроман утицај на целу западну културу.
Нојев потоп је по јудејско-хришћанском учењу (Ис 54,9), послан Богом на грешну земљу и потопио грешни род људски да би се спасло само осам душа смештених у ковчегу (лађи).
Господ је затворио врата ковчега, после чега, 600. године Нојевог живота, 17. дана другога месеца, „развалише се сви извори великог бездана, и отворише се уставе небеске, и удари дожд на земљу за 40 дана и отворише се уставе небеске“ (Постање 7,11-12).
Вода је лила пет месеци и покрила брда за 15 лаката. После тога вода је почела опадати, и у 18. дан седмог месеца ковчег се зауставио на планини Арарат.
Тек после три месеца појавила се површина планинских висова, и након 40 данa Ноје је почео пуштати голуба да сазна у којем је стању вода – три пута, који је најзад донео палмину гранчицу (данас симбол мира), што је Ноју био знак да може изаћи са њудима и животињама (свака врста је била заступљена), а то се догодило 601. године Нојевог живота, на дан нове године, а у 27. дан другога месеца.
Ноје је изашао са својима домаћим и принео жртву благодарности. У знак завета између Бога и земље Бог је дао на небу дугу (Постање 6,8) Сведочанства која потврђују овај догађај и његов значај налазе се код Мт 24,37; Лк 17,27; 1 Пт 3,20; 2 Пт 3,6.
Према Библији, Нојева арка је саграђена на Божју заповест да би Ноје спасао себе и своју породицу као и животиње од Потопа. Та је приповест садржана у хебрејској и хришћанској старозаветној књизи Постања, поглавља 6-9.
Прича о арци је била предмет опсежног објашњавања у различитим абрахамским традицијама, при чему су се теоретска решења и практична решења (нпр. како се Ноје решавао животињског отпада) мешала с алегоријским тумачењима (нпр. арка као претходница Христа, нуди спас човечанству).
Од почетка 18. века, развој геологије и биогеографије као наука је омогућио да поједини природњаци покушају оправдати дословно тумачење приче о Арци. Успркос тога, Библијски литералисти настављају истраживати регију око Арарата у североисточној Турској где Библија каже да је почивала Нојева арка. Једна експедиција је нашла Арку и донела један комад старог дрвета. Нажалост је снег мало после тога поклопијо целу Арку.