Отвореност према Богу

Чињеница да Бог види и зна све значи да ми исто тако можемо отворити наше животе пред њим у молитви и медитацији. Јеремија је "открио свој случај" пред Господом јер је знао да Бог " испитује бубреге и срце" (Јер.11:20). Можда су зато људи попут Јеремије били понешто "оштри" према Богу; штагод су осећали према Богу, рекли су Му. Тако су знали да Бог зна њихове мисли… није било и нема сврхе говорити лепе речи Богу у молитви, док су оштрија осећања према њему у срцу. Псалмисти се обраћају Богу много "оштрије" него што то ми чинимо. Они изливају своја осећања, свој бес и немоћ пред непријатељима, њихову неспособност да схвате како Бог поступа… и они све то изражавају. Чини се да ништа не крију од Бога; разговарају са Њим као да је Он њихов пријатљ и познаник. Давид моли Бога да "устани на суд мој" (Пс.35:23) он тврди да је у праву и како чезне да му Бог суди. Исто тако и пророци, у узвицима које понекад чине у пророчанствима која су изговорили Емоција коју је Давид чини се често осећао била је "Проклети ови људи!", али он ово признаје Богу и моли Га да их Он прокуне. Када ми попут Давида осетимо да су нам непријатељи неправедни, ми можемо:

1.   Тражити освету. Али ово није одговор који можемо дати, Библијски

2.   Порицати осећања повређености и беса. Па ипак, они некако испливају. И придружујемо се милионима људи у овом свету, који "то испољавају", на један или други начин.

3.   Или можемо онако како је изгледа Давид то урадио. Пренети ова осећања, апсолутно онаква каква јесу, не глачајући им грубе ивице… Богу лично. Изнети их све у молитви и препустити Њему да реши случај. Успут, ово се слаже са закључцима модерне психијатрије – да ми не можемо елиминисати наша осећања, тако да их морамо изразити на одговарајући начин.

Ова последња опција је како ја схватам проклињуће псалме. Те изливе људских емоција схватио је Бог као молитве. Писци Псалма 137, који седи љут и немоћан поред Вавилонске реке, са харфом обешеном о гранчицу врбе, коме се ругају ("муче" Пс.137:3 РВ мг.) победнички Вавилонски војници који су га заробили… он је био тако љут на њих. Нарочито када су покушали да га натерају да отпева једну од песама из храма (Отпевај нам једну од песама Зиона). И, као што огорчен човек чини, његове мисли су ишле од једне боли до друге. Присећао се како када је Вавилон извршио инвазију, Едомити нису помогли својој Јеврејској браћи. (Абдије 11,12). Бодрили су Вавилонске војнике док су ови разарали храм, говорећи "збриши га, збриши га, до темеља". И тако у бесу и горчини овај Јеврејин се моли у сузама, док се сећа Зиона, "да се истребе сви из горе Езавове " (:8,9). Бог је схватио те горке речи као молитву, и у извесном смислу оне ће бити испуњене. Јер те су речи забележене у Отк.18:8,21, и односе се на оно што ће се на крају догодити са Вавилоном. Његова духовна деца биће разбијена о стену Христа, камен Даниела 2:44, по Његовом повратку. Он ће разбити у комаде људе које је предводио Вавилон, и који су му се супроставили.

Ово чини ове Псалме изазовом за нас, у томе што она показују како су наша ранија браћа разоткривала своју душу, свој бес, своје симње и страхове, своју радост и весеље такође… Богу који чује молитву, Богу који саосећа са нама, који саосећа са нашим осећањима, који види и зна све ствари у људском срцу, чак и више кроз нашег Господа Исуса Христа. И морамо се запитати да ли су наше молитве овог квалитета, или смо склизнули у мочвару осредњости, исте стандардне фразе, исте старе речи и теме… или што је још горе, да ли можда мислимо да Бог само види и осећа речи које му говоримо у званичној молитви, а занемарује наша остала осећања и мисли? Увиђајући да Он види и зна све ствари, излијмо све што је у нама пред Њега. И схватићемо да је то предивно лековито када када се боримо против беса и повређености.

Наше речи

Павле два пута уверава своје читаоце да говори истину и говори је у видокругу / присутности Бога (2Кор.2:17; 12:19). Чињеница да је Бог свеприсутан кроз Његов Дух, Да Он постоји, треба да нас барем доведе до тога да будемо искрени. У дану суда, осуђени Израел ће знати да је Бог чуо сваку њихову реч; Али ако ми прихватимо ту чињеницу сада то ће сада утицати на наше речи. А нашим речима бићемо оправдани (Јез.35:12) Размишљање о свезнању Божијем тера нас да се дивимо Његовој осетљивости на људско понашање. Чак је приметио и говор тела жена у Ис. 3:16 – и осудио их због начина на који су ходале. Ето колико пажљиво Он посматра људско понашање. Хана говори Пенини да не збори тако гордо јер "Господ је Бог знања, чак и кад се поѕтупци не мере", тј. Њима се не суди одмах, али, касније сигурно хоће (1Сам.2:3).

Зато што Бог види и зна апсолутно све, ми морамо схватити да он препознаје неизговорена значења наших речи. Јовове речи покајања у Јов 40:5 Бог схвата као да Јов у ствари проклиње Бога, јер су наводно изговорене да прикрију Јовова унутрашња осећања да је Бог био неправедан према њему (Јов.40:8). Али када Јов користи исте речи у Јов 42:6, Бог их прихвата. Божија способност да сагледа до сржи не само да треба да утиче на наше речи већ и да измами у нама искреност срца из речи које употребљавамо.

Из обзира према Богу

Постоји можда намерна двосмисленост у Хебрејском тексту Ис.44:21 " О Израеле нећу те заборавити" преведено је у РВ мг: "Ти заборавити ме нећеш" . Чињеница да нас Бог никада не заборавља треба да нам буде инспирација да не заборавимо Њега у свакодневном животу. Понашати се као да Бог не види све наше поступке у ствари значи порицати Његово постојање. Вавилон правда своје понашање "нико ме не види… Ја сам, и осим мене нема друге" (Ис.47:10). Они су прилагодили језик Бога себи, глумили су Бога тако што су мислили да њихове поступке не види нека виша сила. И ми сви имамо ужасну, застрашујућу склоност да чинимо исто.

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *