Са две победе иза себе, римски генерал Константин је марширао према Риму. Његова највећа битка, против побуњене војске коју је предводио Максенције, била је још пред њим, али је Константин био савршено поуздан у себе; јер је он имао "небеску визију" која му је обећавала победу. "Под овим ћеш знаком победити", засијале су му речи у сну, а горећи крст као да је показивао пут према победи. Наступајући у овом свом надахнућу, Константин је повео своје трупе у сусрет надмоћнијим Максенцијевим снагама, које је сурвао у реку Тибер. Рим, престоница царства, припао је Константину.
Ова значајна војна победа из године 312. променила је ток црквене историје, јер је победник Константин, са својим сувладаром Лицинијем, издао годину дана касније Милански едикт, којим је установио верску слободу хришћанима по целом царству. Страховити прогони који су трајали протеклих 200 година су били завршени!
Десет година касније, ето нове победе! Константин је поразио Лицинија у боју и постао једини римски владар. Хришћанство је тада по његовој заповести постало једина службена државна вера.
Крв верника једва да је престала тећи, кад ли се појавила нова смртоносна опасност, која је претила да уништи цркву изнутра. Та се опасност састојала у томе што се негирало Христово божанство и што се поучавало да је Христ неки инфериорни, другоразредни бог или само човек испуњен Божјом силом. То учење, које се снажно размахнуло након миланског едикта, тежило је порицање потребе плаћања за грехе човечанства и у крајњем домету, порицање самог постојања греха.
Криза је била толико снажна да је Бог изабрао једног од највиђенијих хришћана да се бори за Христову славу – египатског младића по имену Атаназије.
Рођен од родитеља, који су припадали горњем слоју космополитског града Александрије, био је стар само десет година кад су у прогонима цара Максимијана 303. године стотине мученика скончале на ломачама. Међу њима су били учитељи гласовите александријске катехетске школе.
Још као младић, Атаназије је био запажен од бискупа Александра, црквеног старешине овог важног града. Бискуп је перспективног младића послао у школу код приватних учитеља у граду.
У међувремену, судбоносна подела је започињала само неколико миља далеко. Арије, старешина најстарије цркве у граду, научавао је да је било време кад Христ није постојао – да је њега створио Бог. Арије је, чини се, био безбрижан или није био свестан да та доктрина представља Христа као полубога, попут оних које су штовали пагани.
Стари је Александар сврнуо пажњу: "Хришћани, држите се по страни од те грешне, безбожне доктрине", упозорио је цркве у свом пасторалном писму.
У двадесет и трећој години Атаназије је написао два списа којима је ушао у теолошку јавност. Један "О утеловљењу Речи" и данас се много чита. У њему сјајно доказује неопходност Христовог утеловљења и смрти, као и то да је Христ истински Бог. Бискуп Александар наградио је младога теолога именујући га архиђаконом и својим секретарем.
Аријеви ученици постали су дрски. Преплавили су град, верглајући своја учења: "Исус је инфериоран и подређен Оцу… као и арханђели, и он је створен и склон паду… Исус је само божански створен."
Око 321. бискуп Александар сазвао је сабор од сто бискупа. Они су осудили аријевце и изопштили њихове следбенике, али то је био сам почетак сукоба. Он ће наредних 60 година узнемиравати царство, цепати црквене заједнице и скоро изазвати ратове. Кроз све то, Анастазије је постојано побијао аријевце у кључном питању: "Или признајте да је Син од истог лика као и Отац, или пак отворено изјавите да је створење, а у том се случају не може штовати."
Сукоби су доспели до ушију цара Константина, који је – бојећи се за јединство свога царства – сазвао светски црквени сабор да изрази глас хришћанства у једном веровању. Више од 300 бискупа, одевених у живописну одећу својих земаља, и стотињак других црквених поглавара састали су се 325. у Никеји у Битинији.
Аријевци су се окупили, уверени да ће њихово веровање добити пристанак сабора, нису рачунали на своју правоверну опозицију. Судећи по његовој каснијој популарности, историчари држе да је Атаназије одиграо главну улогу при усвајању непоколебљивог очитовања које је прокламирало Христово божанство. Историјски "Никејско веровање" почиње:
"Верујем у једнога Бога, Оца свемогућега, створитеља свих ствари, видљивих и невидљивих, и у једнога Господа, Исуса Христа, Сина Божјега, јединорођена у Оца, што ће рећи, од исте твари као и отац, Бог од Бога, светло од светла, прави Бог од правог Бога, рођен а не створен од исте супстанце као и Отац…"
Значење је јасно. Аријево је учење осуђено, а он протеран са сваког црквеног положаја у прогонство. Али с царем, који је пре свега био политичар, на челу цркве, изопштење је могло бити само привремено.
Три године после Никејског сабора побожни бискуп александријски смртно је оболео. "Дај нам Атаназија, доброг, преданог и исправног хришћанина", молиле су црквене старешине бискупа. И тако је Атаназије у 30. години постао свештеник с надзором над свим црквеним пословима Египта и Либије.
Након свога избора, Атаназије је опуномоћио једног мисионара, Фруменција, да помогне утемеИјење хришћанства у Етиопији. Аријевци, који никад нису признали пораз, поновно су дигли главе.
Бискуп Еузебије од Никомедије имао је моћних пријатеља на царском двору. Они су постигли то да се Арију опозове прогонство. Тада је Еузебије послао писмо Атаназију молећи га да Арија прими у заједницу. Као што се и очекивало, Атаназије је одбио. Еузебије је тада навео Константина да му се, ради мира у Цркви, придружи у том захтеву. Атаназије је остајао чврст у свом ставу: "То Христу противно кривоверје нема заједништва са свеопштом Црквом."
Будући да су ту пропали, аријевци су се удружили с мелетинима, фанатичном египатском сектом која је била заклети Атаназијев непријатељ. " Због црквених трошкова бискуп Атаназије намеће порез Египту" изјавили су у тужби цару. Константин је позвао Атаназија на двор. Кад је овај дошао, аријевци су припремили још једну оптужбу: "Он је дао златнике побуњенику Филемуну", тужили су. Срећом за оптуженога Атаназија, обе тужбе су биле побијене. Вратио се из Рима носећи царско писмо које га назива "Божји човек".
Не предајући се, аријевци су заверу. Арсеније, милетински бискуп, почео је да се сакрива. Брзо се проширила гласина: "Атаназије је наредио да се смакне. Прибавио је Арсенијеве руке за чаробњачке сврхе". Проповедали су аријеви емисари лаковерном народу док су у једној кутији излагали људску руку за коју су тврдили да припада несталом Арсенију.
Атаназијеви пријатељи повели су тајну и темељиту истрагу о том случају. До времена кад је њихов бискуп био позван пред црквени сабор у Тир, они су били спремни да одговоре клеветницима.
"Оптужили су ме за убиство Арсенија", рекао је Атаназије наелектрисаној групи црквених људи. "Дакле, колико је вас овде присутних познавало наводног мртваца?" Уздигло се неколико руку. Тада је Атаназије извео неког човека којем је лице било застрто. "Подигни главу", гласно му је заповедио.
"Арсеније", узвикнули су у чуду.
"То је чаролија! Само привиђење!" Супротставили су се изненађени аријевци.
Атаназије се смешио док је повлачио Арсенијеве руке из огртача. "Не сматрам да је Бог дао и једном човеку више од две руке", рекао је шаљиво док је отворено гледао своје тужитеље.
Цар је планирао да свечано оптужи Атаназија за убиство, али чувши ово, одбацио је тај предмет с гађењем. Одлучни аријевци поднели су нове оптужбе царском двору. "Атаназије је спречио испловљавање александријских бродова са житом у смеру престонице," јавили су Константину. "Он је довољно богат и моћан да учини шта пожели." Цар је клонуо под притиском и прогнао Атаназија у далеку Галију.
У Галији је прогнани Атаназије нашао добре пријатеље. Царев син га је Ијубазно примио. Атаназије је стрпљиво чекао и молио се за повратак. Онда је стигла вест о смрти Арија, оснивача херезе. Неколико месеци касније умро је и цар Константин.
Још увек прогнан у Галији, Атаназије је писао охрабрујућа писма својим пријатељима у Александрији: "Ништа нас не одваја од Христове љубави. Могу учинити било што кроз Христа, који ме охрабрује. Стога смо више него победници кроз Христа који нас љуби."
Пригодом Константинове смрти сусрела су се његова три сина: Константин, Констанције и Констанс, да међусобно поделе Царство. Вратили су Атаназија на његов бискупски положај у Александрији. "То је најсретнији дан у нашем животу", певали су његови пријатељи. Тај су дан прогласили годишњим празником.
Констанције, под чијом се влашћу налазила Александрија, ускоро је подлегао лукавим Еузебијевим махинацијама. Атаназије је оптужен за скретање товара жита које је било слано за утеху удовицама као дар од владара. Атаназије је покушао да се брани, али није успео. Синод, који се састао у Антиохији, на прописан начин га је свргао. Гргур Кападокијски, аријевски симпатизер, именован је на његово место. Гувернер Александрије, Атаназијев пријатељ, био је премештен. Гргур је ушао у град и доживео хладан пријем. Разјарен, ишибао је 34 жене а многе хришћане који су се бунили против његовог доласка стрпао у затвор. Атаназије је одбегао у Рим, у своје друго прогонство.
Још једном је протеран бискуп нашао пријатеље. Јулије, римски бискуп, лепо га је прихватио и сазвао нови концил да се окупи у Риму. Еузебије и аријевци схватили су, да не би могли држати расправу у под контролом, па су избегли присуствовању. Бискупи који су се окупили посве су оправдали Атаназија. Бискуп Јулије послао је одлуку у Антиохију, али су тамо црквени достојанственици одбацили Атаназијевој рехабилитацију.
То је заоштрило сукоб. Западно црквене старешине изјасниле су се за Атаназија. Источни су били против њега. Констанс и Констанције, који су владали подручјима којих се то тицало, сазвали су главни црквени концил на састанак у Сардику 343. годлне. Пре но што се концил састао, умро је лукави стари Еузебије из Никомедије, још увек уверен да ће аријевци надвладати.
"Ми одбијамо суделовање све док се Атаназије и још неки не искључе", упозорили су аријевци. Владари су њиховој претњи одговорили тако, што су дали Атаназију прилику да се оправда. Збор је свршио оштром поделом, која је запретила тешким последицама.
Констанције, који је владао Истоком, био је на страни аријевцима. Констанс, његов брат, владар Рима, запретио је ратом, уколико Атаназије не буде враћен на свој положај. Аријевци су се уловили у властитој сплетци.
Водећи аријевски бискуп послао је неку блудницу у стан Атаназијевских пријатеља, да оснажи клевету. Међутим, тајна је откривена и одговорност је пала на аријевског бискупа. Констанције се згрозио и обзнанио да се Атаназије може вратити у Александрију.
Дана 21. октобра 346. народ је своме бискупу изашао 100 миља у сусрет. Спонтани дочек показао је да су симпатије народа уз њега.
Девет плодоносних година Атаназије се бавио писањем. "Апологија против аријеваца" даје нам жив опис његових борби с кривоверном сектом. У својој књизи "О никејском веровању" разлаже значење речи "Син" и показује да Христ никада није био створење. У једном од његових писања постоји исказ о његовом прихватању канона Библије. Нови завет, по њему садржи исте књиге које ми данас прихватамо.
Године 350. Констанса, који је владао Римом и био искрен Атаназијев пријатељ, убио је неки побуњеник.
Констанције, император Истока и бивши аријевски савезник, пошао је у рат против устаника. Атаназије је подржао Констанција, премда је знао да су владареве наклоности у супротности с његовим веровањима. Цар је наградио Атаназија тако, што је сазвао концил који је осудио верног црквеног поглавара. Они који су се одупрли цару на концилу били су прогнани и лишени својих положаја.
Након тога, догађаји су се брзо одиграли. Дана 8. фебруара 356. Атаназије је вршио службу у цркви Св. Тхеонаса. Пет хиљада војника опколило је цркву. Атаназије је мирно замолио свог ђакона да чита 130. псалам, у којем народ одговара: "Његово милосрђе траје вечно". Тада су, бесно вичући, упали војници. Пријатељи су успели да склоне Атаназија у сигурно скровиште.
Император га је отерао, али га је египатски народ прихватио. Бежећи у пустињу, његово сјајно перо наставило да жари огањ правоверја. Сматра се, да је он тамо написао своје дело "Четири говора против аријеваца", у коме је дао аргументе вековима употребљаване при одбрани Христовог божанства. Он је Христа представио као богочовека, потпуног Бога, а никада као створење, како су то поучавали аријевци.
Године 361. Атаназијев непријатељ, цар Констанције, умро је од грознице. Нехришћанин Јулије постаје владар, па се отварају врата да се Атаназије, александријски бискуп, врати свом народу.
Ступање на престо незнабожачког цара отрезнило је хришћане. Сукоби због различитих доктрина расцепали су њихове редове на неколико бучних секти. Атаназије је желео мир Цркви, али не на рачун компромиса. Подржавајући "Никејско веровање", позвао је аријевце да се врате правој вери, без страха од одмазде. Успео је да затре неколицину секташких ватри, али је навукао неповерење цара Јулијана. У страху да би хришћани могли ојачати, Јулијан је предузео кораке да се отараси њиховог вође.
"Заповедам ти да напустиш Александрију и Египат", поручио је Атаназију у краткој поруци. Атаназије се укрцао на брод да се повуче узводно Нилом, али је царска лађа кренула у хитру потеру за њим. Мудри бискуп искористио је прилику да се окрене на реци, па је свој брод усмерио у обратном правцу.
"Јесте ли видели бискупа Атаназија?", викнуо је гласник с царске лађе кад су дошли упоредо. "Није далеко", одвратио је један глас. Неки историчари мисле да је то био глас самога Атаназија. Прогонитељи су наставили узводно. Атаназије је пристао у оближњу луку, причекао да опасност мине и тада лагано отпловио у горњи део Египта. Годину се крио код пријатељских редовника. А онда је залутала стрелица једног од царских војника убила императора. Јовијан, предани хришћанин и пријатељ правоверне странке, преузео је круну. Атаназије се још једном могао сигурно вратити кући.
Јовијан је умро за годину дана, па је владар постао Валенцијан Први. Он је господаром Истока именовао Валенса, пријатеља аријеваца. По пети пут је Атаназије морао у прогонство – овај пут на само четири месеца. Јавно мишљење исходило је његов позив натраг. Више га нису узнемиривали.
Атаназије је још седам година држао правоверност у својим рукама. Видео је како слаби моћ аријеваца, док је већина осведоченог хришћанства ушла у путању правоверја.
Пре смрти, у 77. години старости, тај ратник за веру је видео успон и пад седморице императора, док је Римско царство брзало према својој пропасти а римски бискуп према потпуној доминацији над црквом… То ће бити битке, у које ће Бог позвати неке друге. Атаназије се добро борио; његово животно дело могло би се сажети у наше савремено очитовање: "Христ је или потпуни Бог, или Он уопште није Бог".
Према књизи: Хероес оф фаитх – Јамес Ц. Хефлеy.