Професор Аурелије Аугустин честитао је сам себи кад је учионицу у Картаги угледао крцату племићима који су ишчекивали његово јутарње предавање. Са својом школом у Банкарској улици у првом афричком граду и својим учењем које је одушевљавало будуће пословне људе латинскога света, Аугустин је био, нема сумње, веома цењен.
У својој двадесет деветој години Аурелије Аугустин је био типичан професор четвртог века. Настава се најчешће одржавала у кућама или изнајмљеним салама. Ђачка школарина покривала је учитељеву плату и друге школске трошкове. Након што је у двадесетој завршио реторичке и филозофске науке у Картаги и након што је годину дана подучавао у Тагасти, (Северна Африка), Аугустин је 374. основао своју школу у Картаги.
Аугустинов дар за литературу показао се већ у младости. Захваљујући својој оштроумности, када му је било 17 послали су га у школу у Картаги. Неморална околина и васпитна благост његовог оца Патриција гурнули су Аугустина у грешан живот.
Његова мајка Моника је била побожна хришћанка и молила га је: “Сине, чувај се греха и разврата.” Међутим, његов отац је имао већи утицај, на њега. У осамнаестој години Аугустин је постао отац ванбрачног детета. С презиром је одбио венчање – брак, али је живео са женом и својим сином.
Одбивши Христа, у кога је веровала његова мајка, Аугустин је све више отупљивао како духовно, тако и морално. Приступио је манихејцима – персијски култ који је вешто спајао зороастријска и хришћанска научавања. Слогани ове секте су били: “Апелујемо на здрав разум”, “Савршено знање и чиста истина”. Ово је изазвало Аугустиново интелектуално занимање, све док није изискивало промену у његовом начину животу.
Након те новости, његова је ојађена мајка посетила бискупа. Бујица њених суза навела га је, да изјави: “Није могуће да дете тих суза пропадне”. Годинама након тога Моника се држала се ових речи, као датих јој а самог неба.
Девет је година Аугустин ревно следио манихејске доктрине. “Стил Библије је барбарски”, говорио је својим студентима. “Више ми казује Цицерон; могу да га схватим.” Свакако, Аугустин је своје хришћанске пријатеље упозоравао на то да и манихејци имају ђаконе, презвитере и бискупе. Чак су држали и обред крштења и еухаристију.
Лични сусрет с бискупом Фаустом, кога су сматрали највећим манихејским учитељем, лишио је Аугустина сваког ентузијазма за махинејце. Када се повео разговор о манихејским и грчким размимоилажењима у астрономији, бискуп је отворено признао своје незнање и незаинтересованост. Што је Августина шокирало.
“Па, он није ништа друго, само обичан верски пропагандиста!” схватио је Аугустин. Разочаран у том култу и након што су му хулигани потпуно демолирали школу, Аугустин је одлучио да оде у Рим. Кад је Моника дознала за његове накане, молила га је у сузама: “Немој ићи у тај велики, покварени град.” Упркос, њеним вапајима, он се спремио да отплови. На путу до брода опазио је да га она следи.
“Не, не одлазим, мајко”, лагао је. “Идем на брод само да отпратим пријатеља. Причекај ме у цркви Св. Ципријана на брду.” Аугустин се ипак укрцао на брод и запловио према Италији. Мајка га је читаву ноћ чекала у цркви, пре но што је почела да га тражи по граду. Кад је открила да ју је преварио, била је поновно сломљена, али је устрајно наставила да моли за његово обраћење.
Недуго по свом доласку у Рим Аугустин се разболео и скоро умро од велике грознице. Па ипак, и тада је одбио да у мајчиној вери потражи уточиште и спас. Он више није непоколебљив манихејац који држи и тражи истину; сада се окренуо грчким филозофима.
Здравље му се повратило, отворио је реторичку школу у граду на седам брежуљака. Годину касније један га је високи римски чиновник именовао професором реторике у Милану.
Бискуп Амброз, побожан човек, хришћанин, био је најутицајнији човек у Милану и било је посве природно да га ново приспели учитељ потражи. “Добро дошли у наш град”, срдачно га је поздравио Амброз. Аугустин је одлучио да послуша његову проповед у цркви.
Након што је чуо Амброза, Аугустин је његов реторички стил оценио као сјајан. Док је критички слушао, истина хришћанске поруке почела је деловати на њега. “Можда се мајчина вера може ипак оправдати”, размишљао је.
Тада је Моника дошла у Милано. “Мајко, нисам више манихејац”, изјавио је мирно. “Али још нисам ни хришћанин”, додао је. Моника је радосно обновила своје молитве за њега. Мајка и син су заједно почели похађати цркву.
Аугустин је чуо Амброза како говори о греху цара Давида: “Да је Давид грешио, то је људски, да се покајао, то је изузетно. Људи следе Давида у греху, али га напуштају кад се издигну до признања.” Аугустина је опсела властита прошлост; Давид се покајао, али он није.
Његови приговори на рачун хришћанства, почели су да падају, један по један. Осведочио се да је Исус рођен од Деве Марије и да је Библија надахнута књига. Уз то, био је ту и побожан живот његове мајке. Ипак, постојала је још једна висока планина, испред које се није осећао способан да је савлада.
Држао је да је његов неморалан живот постао неминовност. Желео је постати хришћанин, али је осећао да не може надвладати своје грешне страсти. Данима се његова вера борила са страхом. Онда је, јуна 386. причао пријатељу Аљпиусу о својој тегоби. Кад се расплакао, отишао је у врт, бацио се под неку смокву и завикао: “Боже, зашто овог тренутка не направиш крај мојој оптужби?”
У том тренутку зачуо је комшијино дете како пева: “Толле леге! Толле леге!” (Узми и читај! Узми и читај!) “Игра ли се?”, упитао се. “Или је ово божански налог за мене да отворим Библију и да је читам?”
Отворио је примерак посланице Римљанима, што га је оставио у врту, и прочитао први одломак који је угледао: “Живимо пристојно – као по дану, не у пировањима и пијанкама, не у блуду и раскалашности, не у свађи и зависти; него узмите на себе Господа Исуса Христа, и не старајте се за тело – како ћете задовољити пожуде.” (Римљанима 13:13-14 ЕЧ).
Пун радости показао је тај одломак Аљпиусу. “Ослонио сам се на Христа,” узвикнуо је. “Срце ми се жари светлошћу мира.” Пожурили су да кажу мајци Моники како су јој тридесет и две године молитве уродиле плодом. Касније, након дугог раздобља молитве, поста и нарочитих проучавања, Аугустина и његовог сина, Адеодатуса крстио је бискуп Амброз.
Аугустин је смерао да се врати у Африку и да у Тагасти води миран живот хришћанског лаика, а док је чекао брод, умрла је његова побожна мајка Моника. Само неколико дана пре смрти рекла је сину Аугустину: “Моја је нада, што се овога света тиче, сада испуњена. Постојао је само један разлог због кога сам хтела још мало поживети. Желела сам да у теби видим хришћанина пре но што умрем.”
Аугустин је потпуно променио своје намере и провео још годину дана у Риму, где је написао четири књиге. Није ни био свестан тога да се упустио у каријеру писца, који ће имати утицај на Хришћанство у току многих наредних векова.
Кад је 388. доспео у Африку, продао је очево имање и већину новца поделио сиромасима. Задржао је једну зграду за потребе хришћанске заједнице коју је овде утемељио. Са својим пријатељима посветио се животу проучавања Светих списа и молитви.
Током три године у Тагасти, Аугустин је наставио да пише. Године 391. обишао је цркву у Хиппо Региусу, граду западно од Картаге, недалеко мора. Чланови нове цркве радосно су га дочекали и повели до свог бискупа. Касније је скупштина једнодушно затражила да га се постави на место помоћника старом бискупу Валерију. Аугустин се настанио у Хиппо Региусу и, на Валеријеву молбу почео је да проповеда и подучава обраћенике. Године 396. наследио је Валерија на бискупском положају.
Наредне 34 године биле су плодоносне. У то време је написао више од седамнаест књига, од којих се две и данас убрајају међу највећа дела латинске књижевности: “Божји град” и “Исповести”.
Кад је 410. готски главар Аларик освојио Рим, Аугустин је био надахнут да напише “Божји град”. У њему је описао порекло и раст два града. Један, град овога света, направили су људи који живе за себе и материјалне ствари. А људи надахнути Божјом љубављу створили су други град, Божји град.
Књижевни критичари су његове “Исповести” прозвали “једном од сто највећих књига свих времена”. Та књига, је потпуно посвећена и прожета Богом, веома се често из ње наводи цитат: “Ти си нас створио за себе и наше је срце немирно, све док се не смири у теби”.
Током бискуповања у Хиппу, Аугустин је кроз своја дела био поглавито одговоран за службену осуду пелагијанизма, снажног покрета који је научавао спасење кроз добра дела, као и то да је Христова смрт била само пример људима, а не и стварно откупљење.
Аугустиново снажно наглашавање Божје милости и суверености имаће дубоких учинака у каснијим раздобљима црквене историје. Узнемирени Немац Мартин Лутхер проучаваће његову доктрину о оправдању вером и побуниће се против римске црквене хијерархије средњег века. Калвин ће учења о првом греху и предестинацији зидати на Аугустиновим доктринама о првом гријеху, утичући тако на већи део Европе и Новога света.
Али, на жалост славни Аугустин је проповедао и неке доктрине које су наредних година употребљене за изградњу једне “свемоћне цркве”. Оне су допринеле да се створи привилеговани слој свештеника, и то тако да им се дало искључиво право да врше обред крштења, што се почело сматрати неопходним за спасење, право да кажњавају јерес, да прописују у цркви вршење одређених спасоносних дела, која су пружала врло несигурно спасење душама – самозаваравање. После, пар векова, ова изопачена учења, свезаће животе и душе безброј људи.
До 430. Рим је већ био пао у руке варварима. Велико царство се мрвило а римска се црква нашла у вакуму власти, настојећи да сачува културу Запада и прошири црквену власт над новим народима и државама што су се издизали.
28. августа 430. док је Хиппо био опкољен Вандалима са севера, Аурелије Аугустин је мирно умро. Био је задњи бискуп Хиппа. 432. Вандали су спалили град. Аугустин је уједно био последњи велики теолог пре доласка средњег века, мрачног периода који је од 590. трајао готово хиљаду година и у којем су се и духовни и интелектуални живот борили за опстанак, у мраку. У многим је местима и у многим тренуцима цивилизација у Европи изгледала више мртва него жива.
Према књизи: Хероес оф фаитх – Јамес Ц. Хефлеy.