Једно од сећања на Бориса Трајковског
Марина Бако
Овако гласи мисао, коју сам октобра 2002. чула из уста Председника Македоније, Бориса Трајковског. После свега што се недавно десило у близини Мостара, питам се да ли би покојни председник и данас потврдио ову мисао, када је, људским очима посматрано, прекинут његов млад, визија и нада пун живот. Ма, сигурно би исто поновио, јер је живот посматрао дубоко кроз призму Божије речи. А када је ствар или живот тако посматран – не може да се закључи ништа друго и ништа паметније и ништа што би на крају оспоравало да се "… на крају све догоди по Његовој вољи." Иако, понекад, ту Његову вољу не можемо да докучимо нимало. Није ни чудо, па видици људски су нам поприлично удаљени од Божијих." Колико су небеса више од земље, толико су путови моји виши од ваших путова, а мисли моје од ваших мисли." (Исаија 55,9)
У наставку овог текста препоручујемо вашој електро-читалачкој пажњи разговор са председником Трајковским, који је те 2002. године у октобру објавио лист Евангеличке Методистичке цркве у Србији и Црној Гори – ГЛАС ЈЕВАНЂЕЉА.
ПРЕДСЕДНИК ЧИЈИ ГОВОРИ НА ПРОПОВЕДИ СЛИЧЕ
– Како сте узверовали у Господа Исуса Христа?
Како прво, желим да кажем да ми је јако драго што могу да учествујем у овом разговору. Често ми постављају питање како сам узверовао. Могу рећи да сам се родио у хришћанској породици и одрастао у Евангеличко Методистичкој цркви (ЕМЦ). Већ од детињства био сам активан у цркви, читао и упознавао Божију реч.Управо у овом граду, где сада водимо овај разговор, дакле у Струмици је моја матична црквена заједница. Ту су ме моји учитељи недељне школе учили о основама хришћанског живота и о истинама о Господу Исусу Христу. Касније, као тинејџер учествовао сам на омладинским састанцима и више пута чуо позив на обраћење и предање свог живота Господу Исусу. За мене је то било отворено питање, па сам се питао шта треба да радим. Чуо сам Божији позив да донесем личну одлуку, да своју душу и срце предам у службу Њему и да Исуса Христа признам за свог личног Спаситеља. Та одлука се десила на једној омладинској конференцији у Булаху (Швајцарска), на којој је била присутна и моја пријатељица Ана Паљик-Кунчак. Господ ми је омогућио посебан доживљај. У присуству Божијег Духа зрелије сам упознао Божанску истину и осетио одговорност према Његовом позиву да Му предам своје срце и да Му служим. Тада сам се озбиљно определио за живот посвећен Исусу Христу.
– Кажите ми нешто о својој породици?
Рођен сам у честитој хришћанској породици. Имам три брата. Старији је лаички проповедник у Колешину. Ожењен сам и са породицом живим у Скопљу. Са супругом, Вилмом смо већ 17 година у браку и имамо двоје деце. Сару и Стефана. Породица ми је, заиста, највеће благо и срећа. Она је место где доживљавам благослов, радост и љубав. Трудим се, да и моја деца буду васпитана у хришћанском духу и да расту у цркви. Успевам то уз помоћ супруге и наших породица. Та помоћ ми је нарочито битна, јер сам често одсутан обављајући дужности председника. Ради многобројних обавеза, сматрам да се недовољно посвећујем породици. Улогу председника сматрам као службу своме народу, нажалост на рачун моје породице. То посебно осећају деца, али ја се молим Господу и верујем да, док се ја бринем за мој народ и државу, Исус Христ још више брине за моју породицу и мене. Молим се да нас Господ Исус води и благослови у тешким тренуцима, кроз које Македонија управо пролази. Стога сам веома захвалан мојој супрузи за подршку и за спремност да у улози мајке преузима обавезу васпитања наше деце. Радујем се недељи. То је дан када смо заједно, посвећени себи и идемо у цркву.
– Ваше кретање је, у односу на остале грађане, прилично ограничено. Да ли Вас телохранитељи прате и када одлазите на Богослужења?
Лично ми не би сметало да у цркву одлазим сам, без страже. Међутим, то су правила службе коју вршим. Дакле није реч о мојој личности, Борису Трајковском. Реч је о институцији председника државе а она је штићена пратњом – правила штите институцију и део система. Та правила често нису по мојој вољи. Губи се приватност и своја интимност. Међутим, то су правила која вас лишавају права слободног грађанина, који може да се креће куда жели. Председник мора, као део система, да се подреди правилима, ради којих губи део свог суверенитета и интегритета.
– Да ли то значи, да одмах, чим изађете из стана, они иду за Вама?
Да, они ми приђу одмах чим искорачим из куће. Иду са мном на радно место, са мном су и када се враћам. Као породица имамо тек мало времена када смо потпуно сами. Често пожелим да будем слободан, да оставим све то и одем у продавницу, посетим пријатеље, комшије… Све то нам је, на одређен начин, ускраћено.
НА КРАЈУ СЕ СВЕ ДОГОДИ ПО ЊЕГОВОЈ ВОЉИ
– Док је у Македонији био рат, често сам мислила управо на Вас и питала се како се осећате; са једне стране као председник који мора да штити своју државу, са друге стране као хришћанин, који мора да шаље младиће у рат да одбране државу којом председава?
Прожимали су ме две врсте осећања. Знао сам да као председник морам дејствовати по уставу и закону државе а да као Божији сведок, следбеник Исуса Христа морам да бринем и штитим сваки људски живот. Знајте, да је веома тешко ово двоје усагласити. Ипак, био сам стално свестан, да је Исус тај који ме јача, подупире и да је увек са мном, да Божија реч никада није делимична већ доследна и потпуна и нису постојале дилеме. Наравно, тренутних несигурности је било, али се на крају све догоди по Његовој вољи. Пут је засигурно тежак, али знам, да Бог чини оно најбоље. Постоје тренутци успињања и падова, али када имате пред собом јасан циљ: желите оно најбоље своме народу, да делујете у складу са Божијим принципима – Бог касније осветли правац. Зашто касније – то само Он зна. Његови путеви нису као наши, говори пророк Исаија. Сигурно да за то постоји јак разлог, али одговор није у мени, у човеку, већ у самоме Господу. Ми се трудимо да то сазнамо, али Господ не обзнањује одговор сваки пут. Управо ради нас самих. Не бих желео да некоме ово зазвучи као казна. Господ сигурно налази разлог томе а разлог садржи и циљ. Циљ је да човек упозна Господа и Његову љубав. Као лаички проповедник, могу да кажем, да је тешко у датом тренутку паралелно деловати као човек, који кроз проповед говори о Божијем миру и позивам људе на помирење и опраштање а са друге стране делујем као врховни командант армије. Међутим, то је и скуство ис Старог Завета, где сазнајемо да су многе вође и цареви постављени од Бога – позивали људе да узму оружје и њиме победе непријатеље. Вође израелског народа су некад, као и ја сада, биле често у таквој ситуацији: тешкој и сложеној. Са једне стране: проповедник и љубав, са друге стране: институција и човек Борис Трајковски, који мора потписати наређење, да се узима оружје у руке. Оружје, које ће окончати нечији живот. Живот, који не припада њему, није имање Бориса Трајковског, већ је Божија промисао. То је био најтежи тренутак у моме животу. На крају, са Божијим допуштењем – верујем у то и убеђен сам – о свему сам одлучивао према Његовој вољи. И о томе, да сам морао да потпишем такву одлуку. Наравно, и у том моменту сам се осећао као Божији инструменат.
– Нисте ли размишљали о оставци?
Било је и таквих тренутака, али сам онда проанализирао и разлоге који су ме довели на ово место. Ни у детињству, ни у младости нисам размишљао о улози председника, нити је било знакова да могу постати председник ове државе. То се догодило на посебан начин, који до дан-данас сматрам Божијим позивом. Дакле, Бог је одабрао мене, особу која ће се придржавати Његове воље и која ће поступати по Његовим принципима. Будући тога свестан, у најтежим тренуцима и искушењима, мислећи о томе да ли испуњавам захтеве функције на коју сам постављен и да ли треба да се захвалим и дам оставку, увек сам тражио одговор на питање: зашто је Бог дозволио да постанем председник. Ако Бог не би имамо излаз за дату ситуацију, не би ме поставио за председника. Бог не даје делимичне одговоре.
– Да ли ћете се кандидовати и за следећи мандат?
Тешко је сада о томе говорити. Имам још две године овог мандата, укупно пет година. Овај начин живота је тежак и улога председника је одговорна, нарочито је био тежак период кроз који смо прошли. Ужелео сам се грађанске слободе. Млад сам, потребан сам својој породици а искуства која носим са собом могу да ми користе и у породици и у цркви. Ипак, потпуну одлуку предајем Господу. Ипак, о томе је још рано размишљати, то питање ће бити актуелно у децембру 2004. године.
– Питала сам вас све што сам планирала и желела да сазнам о Вама. Да ли Ви желите да кажете нешто, што нисмо поменули а што би употпунило слику о Вама?
Не као председник, већ као пријатељ многих ваших читалаца и многих који ме у Војводини лично познају: У Кисачу, Новом Саду, Ковачици, Падини, Јабуци, Бачком Петровцу, Старој Пазови… Желим да поздравим све заједнице које сам посетио и да се захвалим за њихову подршку, јер су мислили и молили се за мене. То је знак да имамо јединог, заједничког Бога, који је наш Спаситељ и који је жив. Он је био, јесте и биће. То је моја нада. Амин.
Остаће упамћен као председник који цитира библијске стихове и кажу да његови говори на проповеди сличе. Знам, да ће нам недостајати и знам да многима од нас није јасно, зашто га је Господ позвао у вечност, али умећемо то себи да објаснимо, ако се сетимо једног стиха из Посланице Римљанима, па на начин Бориса Трајковског, дакле кроз призму Божије речи, покушамо да протумачимо и овај трагичан догађај. Он гласи: "А знамо да онима који љубе Бога све иде на добро." (Рим. 8,28)
Марина у разговору са председником Трајковским,
у просторији Недељне школе ЕМЦ у Струмици.