Јустин мученик

"Ти хришћани стварно једу људско месо!"

"Истина је. Један коринтски трговац причао ми је како је једна скупштина заиста убила човека и напила се његове крви."

Јустиново срце стезало се кад је чуо те оптужбе против презрених следбеника Назаренаца.

"А и неке срамне ствари чине у потаји. Употребљавају тајне лозинке и срећу се на својим обредима о поноћи у пећинама. Кажем ја, што их се пре Царство отараси, то боље!"

Јустин, млади филозоф другог века, окренуо се и удаљио од скупштине. Колико је пута чуо сличне оптужбе против хришћана! И све донедавна им је веровао.

Живећи само сто година након Христова распећа, био је свестан тога да је хришћанство илегална вера, јер су цареви дали реч да неће легализовати штовање не римских богова. То је била основа по којој је исповиједање Христа било кажњиво. Хришћани су говорили о царству, а римски владари су се прибојавали шта би се све могло десити, када би превише људи постали хришћанима.

Но, Јустина су хришћани дубоко потресли. Они су отворено признавали своју веру, чак и кад је то значило остати без главе, или бити бачен у казан врелог уља. Њихов побожан живот почео је из корена чупати његове сумње, све док напокон није могао рећи: "Нека се сраме они који окривљују невине злочинима својим и својих богова." Али премда се млади филозоф све више приклањао илегалној вери, није био посве спреман да направи онај корак, који ће га учинити највећим бранитељем хришћанства и дати му место у историјској алеји мученика.

Јустин је рођен у Флавиа Неаполису, у Самарији, око 100. године – то је приближно време смрти апостола Јована, који је умро у прогонству. Јустинов отац Присцус имао је латинско име, а деда Бакхус – грчко. Као младић наследио је пристојно богатство заједно с незаситом жељом да нађе крајњу истину. Може ли човек спознати Бога? Могу ли се задовољити најдубље жудње његове душе? Јустин је одлучио да свој живот посвети тим истраживањима и стављајући на се отрцани огртач, који га је обележио као филозофа, кренуо је на своје путовање.

"Поуке о Богу су непотребне", рекао му је стоички учитељ. Стоици су научавали да је "свет Божје тело". Због тога су сматрали да је лудост истраживати и трагати за Богом. "Врлина је важна", тврдили су. Јустин је жалосно наставио свој пут даље.

"Хајде да се прво договоримо за моју плату, а онда ћемо заједнички студирати," рекао је перипатетички учитељ када му се Јустин обратио. Перипатетици су настављали Аристотелову филозофију, а Јустин је мислио да би му можда они могли помоћи у истраживању. Међутим, утучен се повукао, осећајући да тог човека занима првенствено и само његов новац.

Привукао га је славни питагорејски учитељ. "Желео бих постати ваш ученик", рекао му је млади Јустин пун наде. "Ти, дакле желиш открити сретан живот?" Кад је Јустин то потврдио, учитељ је наставио: "Онда, познајеш ли музику, астрономију и геометрију?" "Не", признао је отворено Јустин. "Тада не могу да те прихватим за свога ученика", одвратио је учитељ.

Јустин је отишао обесхрабрен. Да ли је неопходно да пређе дуг пут припремног школовања, не би ли био кадар упознати Бога? Тада је дочуо о платонисту, који је допутовао у његов град. "Тај ће ме човек поучавати", уверавао је сам себе.

За неко га је време платонизам одушевљавао, али никад није задовољио његову жудњу да спозна Бога. "Напусти свет и постаћеш попут Бога," научавао је Платон. "Одбаци телесну тамницу и тежи да се вратиш у свет чистог духа." Јустин је жестоко покушавао да се одрекне својих телесних жеља, али празнина душе и даље је остајала.

Тада је почео запажати презрене хришћане – нарочито начин на који су се суочавали са смрћу. Што је више посматрао њихово храбро држање и вољу, да радије поднесу страшну смрт него да одбаце Христа, то је више налазио симпатију за њихову ствар.

У време док је живео у Ефезу, отишао је на шетњу у пусто поље недалеко од обале. Док је корачао тамо амо, приметио је неког старца. Пришао му је и испитивачки посматрао човека.

"Познајеш ли ме?", упитао га је старац.

"Не", одговорио је Јустин.

"Зашто ме онда нетремице посматраш?"

"Нисам очекивао да ћу некога срести на овом мирном месту."

"Дошао сам да потражим неке своје укућане, који су ме напустили. Али зашто си ти ту?"

"Ту сам да бих вежбао свој разум", гласио је Јустинов одговор.

"Да ли филозофија даје радост?" упитао је старац.

"Да", потврдио је Јустин.

"Али шта је филозофија и радост, младићу?" Јустин је одвратио: "Филозофија је потпуно познавање стварности и јасна перцепција истине. Радост је награда од таква знања и мудрости."

"Али што ти називаш Богом?"

"Непроменљив узрок свих других ствари," била је Јустинова спремна дефиниција из философије.

"Дакле, може ли ико упознати Бога а да не дозна од онога, који га је видео? Филозофи га нису нити видели нити чули. Како могу исправно просуђивати?"

Јустин је одговорио наводећи Платоново гледиште. "Бог се може познати само умом, а и онда само кад је ум чист и тежи добру."

"Ја би те упутио учитељима старијим од филозофа, који су говорили надахнути Светим Духом и предсказивали будућност. Они су се доказали у својим пророчанствирна и чудесима."

Јустину се свиђао поверљив начин на који је старац говорио.

"Моли пре свега, да се врата светлости отворе за тебе", настављао је старац. "Те ствари не могу опазити или схватити сви, него само онај човек коме Бог и Христ даду мудрости."

Јустин никада више није видео времешна човека, али је касније записао: "Сместа се упалио неки огањ у мојој души и обузела ме љубав за пророке и оне људе који су Христови пријатељи; и док су његове речи одзваљале у мом уму, открио сам да је само та филозофија поуздана и корисна.

Јустин још није потпуно одбацио свој филозофски плашт. Сматрајући хришћанство једином истинитом филозофијом, кренуо је на то да друге образоване људе приведе Христу. Кад би га људи спазили одевена у његову мислилачку одећу, обично би говорили: "Здраво, филозофе!" То му је осигуравало лепу могућност, да им говори о Христу и истини која је у Њему.

Јустин се крстио и постао путујући учитељ. Не постоји запис да се икада заредио. Ускоро је постао позната особа у разним црквеним заједницама Ефеза, Александрије и Рима. Никада се није женио, него се посве посветио путујућем поучавању.

Његово најважније дело било је одбрана хришћанства пред клеветницима и прогонитељима. Клетве против хришћана одјекивале су по јеврејским синагогама. Рабини су забранили сваку расправу о верским темама с тим презреним људима, али се Јустин у својем Дијалогу с Трyпхом дохватио с вођама јеврејске опозиције, запањујући их својим познавањем Старог завета. Сведочио је Јеврејима позивајући се на њихов Закон, да је Исус пророковани Месија.

Најопаснији противник хришћана била је, ипак, држава. Антоније Пио владао је Римом, кад је око 150. године Јустин писао своју Прву апологију. "Илегална вера", која се показала тако моћном да су римски храмови опустели. Занемарено је штовање државних богова. пагански свештеници и сенатори викали су: "Уништите их!" Хришћани су безбожници", оптуживали су их. "Њихова вера нема храмова, олтара или жртава."

Филозофи, пагански свештеници, уметници и трговци придружили су се борби, јер је почела да им измиче зарада. Верски шарлатани, који су зарађивали врачањем и чаробњаштвом, моћно су осетили хришћанску конкуренцију. "Превише је муштерија изгубљено ради атеиста", јадиковали су. Окривљавали су хришћане кад би дошло до поплаве, потреса или природне катастрофе. "Стари нас богови кажњавају што смо допустили Христовим следбеницима, да се размноже", упозоравали су пагански свештеници.

Јустин не штедећи себе, се упуштао у борбу. Изазивао је цареве, осуђивао лажне филозофе и побијао оптужбе оних, који су ширили измишљотине о хришћанима.

"Није праведно осуђивати хришћане ради самог имена, а не саслушати њихове разлоге", написао је у Првој апологији, коју је упутио Антонију Пију. "Хришћани нису атеисти: они штују Бога Оца, Сина и Светога Духа. Држава нема разлога за страх од њих. Христово царство није од овога света. Рим нема бољих поданика од хришћана. Погледајте на промену њиховог карактера и живота, откад су напустили штовање лажних богова и демона. Они редовно плаћају порезе, дају сиромасима, клоне се клетви и воле све људе."

л Готово десет година касније Јустин је написао своју Другу апологију, коју је упутио цару Марку Аурелију. Овде изјављује да се "зли људи и демони уједињују како би уништили хришћане." Говори о двојици хришћана који су пре неколико дана кажњени само зато што су исповедали Исусово име. Године 163. Јустин је с неколицином хришћана приведен Рустику, римском префекту. Један извештај из црквене историје чува успомену на тај судски процес.

"Сместа да сте исказали штовање боговима и потчинили се цару", рекао је судија Јустину и његовим пријатељима.

"Штујући Христа, никоме не чинимо зло", рекао је Јустин у име целе групе.

Судија се подругљиво насмеши: "Које је ваше главно верско начело, јадниче?"

"Ми верујемо у једнога Бога и Исуса Христа, Његовога Сина", понизно је одговорио Јустин.

"Где се окупљате?"

"Где ко одабере и може. Хришћански Бог није ограничен простором."

"А где обављате богослужење", настављао је судија, још увек смешећи се.

"Код неког Мартина, код Тимиотинског купалишта", рекао је Јустин љубазно свом тужитељу. Још је додао: "А ако би неко дошао к мени, ја би му саопштавао доктриналне истине хришћанске вере."

"Ниси ли ти онда хришћанин?" упитао је Рустик.

"Да", гласио је филозофов гласан одговор. Судија је саслушао петорицу Јустинових пријатеља – троје Римљана, једну жену и једног роба. Враћајући се опет Јустину, упитао га је: "Ако будеш мучен и буде ли ти одрубљена глава, верујеш ли да ћеш отићи у небо?"

Јустин је са сигурношћу одговорио: "Ја то знам и потпуно сам у то уверен."

"Наређујем вам, да принесете жртву римским боговима", загрмио је Рустик.

"Али ни једна часна особа не прелази из побожности у безбожност", одвратио је мирно Јустин.

"Ако не послушате, бит ћете немилосрдно кажњени", претио је судија.

"Учини шта хоћеш", одговорили су Јустин и његови пријатељи. "Ми смо хришћани и не приносимо жртве идолима."

Више их нису саслушавали. Рустик је изрекао уобичајну казну мучења и одсецања главе. Јустин и његови пријатељи одведени су у смрт.

И тако је скончао филозоф, који је успео у својој потрази за истином и био смакнут, јер је одбио да се одрекне своје вере. Он је храбро бранио хришћанску ствар по целом царству. Саставио је две Апологије И један Дијалог, дела која садрже мноштво информација о животу и богослужењима ране цркве, што је осамнаест векова касније постало класика хришћанске књижевности. Својом смрћу, Јустин, син Присцусов, стекао је себи ново име – Јустин мученик.

Данас Јустина сматрају највећим између раних апологета и бранитеља истине. Њега су вође цркве, попут Иренеја и Тертулијана из наредног покољења чврсто следиле као узор. Он је био пионир у утирању путева из грчко-римске филозофије у хришћанску веру, јер је лично открио да је Исус Христ једини пут, истина и живот.

Према књизи: Хероес оф тхе фаитх. Јамес Ц. Хефлеy.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *