Цоррие Тен Боом. Отворено писмо хришћанима које је Кори написала 1974. године.
(Кори Тен Бум (1892-1983) је рођена у Харлему, у Холандији. За време нацистичке окупације, 1944. је ухапшена због помагања и сакривања Јевреја. Кори је провела последњу годину другог светског рата у различитим затворима и логорима. После рата, је позивана да као говорник подели своја искуства и сведочанства у преко 60-так земаља света. Држава Израел ју је одликовала за њену храброст и залагање током рата. Њена животна прича, је срочена у књигу под именом "Скровиште" (Тхе Хидинг Плаце), која је изашла 1971. године, а по којој је касније снимљен и играни филм. Кори је 1977. преселила у САД, Калифорнија, где је остала све до своје смрти. Господ ју је позвао себи 1983. године, на њен 91 рођендан.)
Свет је на смрт болестан. Он умире. Лекар над лекарима је одавно издао његову смртовницу. Но, опет за нас хришћане постоји још увек много посла на њему. Позвани смо да будемо "извори живе воде", канали милости који још делују у овоме свету, и нама је то могуће, јер смо и "више од победника".
Хришћани су Христови амбасадори. Они су представници Неба у овом умирућем свету. И само због њиховог присуства неке ствари могу бити промењене.
Моја сестра Бетси и ја, за време другог светског рата, смо биле заточене у нацистичком концентрационом логору, код Ревенсбрука, јер смо починиле "злочин" помагања и спасавања људи који су припадали јеврејском народу. Нас око седам стотина, из Холандије, Француске, Русије, Пољске и Белгије је било нагурано у собу која је биле предвиђена за само две стотине особа. Колико је мени познато, само ја и Бетси, само нас две смо биле једине представнице Неба у тој соби. Нас две смо биле једина два Господња представника на том месту мржње, опет, због наше присутности неке ствари су се тамо промениле.
Исус је рекао: "Ово сам вам говорио да имате мир у мени. У свету имате невољу; али будите храбри – ја сам надвладао свет." (Јн. 16:33 ЕЧ). Ми такође, треба да будемо победници – да носимо светлост Исусову у свет таме и мржње.
Понекад се уплашим читајући Библију, јер она обећава да ћемо у овом свету имати разноврсне невоље и прогонства, а све о чему она пише то се и обистињује. Но, ако се и ви плашите могу вам рећи ово, прочитала сам и последње странице Библије и могу повикати: "Халелуја! Халелуја!" Јер сам пронашла да је записано, да Исус говори: "Ко побеђује наслеђује ово, и ја ћу му бити Бог, и он ће ми бити син." (Отк. 21:7 ЕЧ) Ово је наша будућност и наша нада. Не, свет неће опстати – већ да ћемо ми све надвладати усред овог умирућег света.
Бетси и ја, у концентрационом логору молиле смо да је Бог исцели, јер је била тако слаба и болесна. "Да, Господ ће ме исцелити," говорила је Бетси са сигурношћу. Но, сутрадан је умрла а ја то нисам могла да прихватим и разумем. Положили су њено мршаво тело на бетонски под, са осталим лешевима жена које су умрле тога дана.
За мене је било веома тешко прихватити и разумети, да Бог све то дозвољава са неком сврхом. Но, данас због Бетсине смрти, ја путујем по целом свету и говорим људима о нади која се може имати у Исусу Христу.
Постоје они који тврде и уче да неће бити невоља, да ће хришћани бити тога поштеђени. Но, то су лажни учитељи на које нас Исус упозорава да ће се појавити у последње време. Многи од њих имају веома мало знања о томе шта се дешава широм света. Ја сам посетила земље где верници пате и тешко су прогоњени.
У Кини, је вернима речено: "Не брините, пре неголи дођу невоље, ви ћете бити истргнути – вазнети." Онда су дошла тешка прогонства. Хиљаде хришћана су мучени до саме смрти. Касније сам чула једног бискупа из Кине, како тужно признаје: "Ми смо подбацили. Требали смо људе ојачати и припремити их за прогонство, а не говорити им да ће пре тога Исус доћи. Треба људима говорити како да буду снажни у временима прогонства, како да стоје усред невоља – да стоје и да не поклекну."
Осећам да имам од Бога послање, да идем по свету и говорим људима да је могуће бити снажан у Исусу Христу. Ми смо само на "тренингу" за могуће невоље, но 60% Тела Христовог у свету је већ у невољама. Нема начина да то и нас мимоиђе. Ми смо следећи.
Пошто сам ја већ прошла кроз затвор због Исусовог имена, и пошто сам срела бискупа из Кине, сада сваки пут када читам Библију, и у њој нађем неко охрабрење – помислим: "Хеј, ово могу искористити у време невоље." Тако то себи запишем и научим напамет.
Док сам била заточена у концентрационом логору, из ког је живо изашло само 20% жена, ми смо настојале охрабривати једна другу речима: "Не може нам бити горе него што је данас." Но, сутрадан смо схватиле да нам је данас било горе него јуче. За време овог периода, један стих из Библије који сам знала на памет, ми је дао велику наду и радост: "Него се радујте што страдате с Христом, да бисте се могли радовати и веселити и онда кад се јави слава Његова. Ако вас руже за име Христово, благо вама; јер Дух славе и Бога почива на вама." (1. Пет. 4:13-14 ДС). Морала сам викнути: "Халелуја! Ја страдам, а Исус је прослављен!"
У Америци, црква пева: "Нека заједница избегне невољу…", док је у Кини и Африку невоља већ дошла. Само у последње две године, двеста хиљада верних је убијено у Африци. (Ово је Кори писала 1974. године – прим. прев.) Но, догађаји попут ових никада не буду објављени у новинама, јер они могу да проузрокују лоше политичко-религиозне конотације. Но, ја знам то, јер сам била тамо. Требало би да размишљамо о томе док седимо у нашим лепим и топлим домовима, у нашој чистој и лепој одећи, док седимо за столом пуним хране. Да многи, многи чланови Тела Христовог, су мучени до смрти, управо овога часа, но ми се и даље надамо да ће нас невоља и прогонство заобићи.
Пре пар година сам била у Африци, у земљи где је на власт дошао нови председник. Прва ствар коју је овај човек урадио, била је – наређење да сви хришћани у једној области морају да дођу у полицијску станицу да би били регистровани. Када су дошли, били су ухапшени и исте ноћи погубљени. Исто се догодило и сутрадан, и са другим хришћанима који су долазили. И трећи дан исто. Сви хришћани у тој области су били систематски убијани.
Четврти дан, требало је да говорим у једној малој цркви. Људи су дошли, али су били узнемирени и испуњени страхом. За време целе те службе, гледали смо једни другима у очи и питали се: "Да ли је овај/ова поред кога/које седим следећи/следећа који/која ће бити убијен/убијена? Да ли је но?"
У соби је било вруће и влажно, са пуно инсеката, који су улетали кроз прозоре без стакала, и облетали око голих сијалица које су висиле на парчету жице. Говорила сам им једну причу из мог детињства.
"Кад сам била мала девојчица," рекла сам, "отишла сам до свога тате и рекла му: ‘Тата, плашим се да никада нећу бити довољно снажна, да издржим страдање за Христа’. ‘Реци ми,’ рекао је мој отац, ‘Када се спремаш возом за Амстердам, када ти дам новац за карту? Да ли три недеље пре тога?’ ‘Не, тата, ти ми даш новац за карту пре него што уђем у воз.’ "Тачно,’ рекао је мој отац, ‘а тако је то и са Божјом снагом. Наш небески Отац зна када ће ти затребати снага да издржиш страдање за Христа. Он ће ти дати све што ти је потребно. У право време.’"
Моји афрички пријатељи су потврдно климали главом и смешили се. Изненада Дух радости је испунио собу и људи су почели да певају: "Тамо у блаженству, далеко, далеко, срешћемо се на предивној обали…"
Касније, исте те недеље, половина те заједнице била је погубљена. Чула сам касније, да су након око месец дана побијени и остали. Но, морам вам рећи нешто: Била сам тако срећна, што ме је Господ употребио да охрабрим те људе, што сам могла да им кажем да је Исус рекао, да је Он не само победио свет, већ да ће свакоме од нас, ко му остане веран до краја, дати венац (круну) вечног живота.
Како се можемо припремити за невољу – прогонство? Прво, морамо се хранити Речју Божјом, гутати је, да она постане део нашег бића. Ово значи да морамо дисциплиновано проучавати Библију, и то свакога дана. Да не учимо само на памет стихове, већ да знамо и разумемо духовне принципе и истине које делују у нашем животу, и животу са Богом.
Следеће, ми морамо развити личан однос са Исусом Христом. Не само са Исусом јучерашњим, Исусом из Историје, већ са Исусом који мења животе данас – сада – који је жив и који сада седи на десници Божјој.
Даље, морамо бити испуњени Светим Духом. Ово није опциона заповест Светог писма, то је нешто што је апсолутно потребно ако желимо опстати. Верни из ране цркве не би никада могли издржати притисак прогонства од стране Јевреја и Римљана да нису имали искуство испуњења Духом. Свакоме од нас је потребан лични Дан Педесетнице, испуњење Светим Духом, јер у противном нећемо бити у стању да се одржимо у часовима невоље.
Због чињенице да нас прогонство и невоља могу задесити свакога часа, морамо помоћи једни другима, охрабрити једни друге. Плодови Духа Светога треба да доминирају нашим животом.
Многи се плаше од долазећих невоља, које ће се сручити на овај умирући свет и желели би да то некако избегну. Признајем, и ја се помало плашим када о томе размишљам као стара 80-годишњакиња, која је преживела страшан нацистички логор, плаши ме помисао да ћу можда поново морати проћи кроз невољу. Међутим, ја онда отворим своју Библију, и читам, и охрабрим се.
"Када сам слаба, онда сам јака", каже ми моја Библија (2. Кор. 12:10). Бетси и ја смо биле затворене због Господа, биле смо тако слабе, но, добиле смо снагу јер је Свети Дух био на нама и у нама. Та моћна унутрашња сила Светога Духа, нам је помогла кроз све то. Не, ви не можете бити снажни сами од себе када дође невоља. Боље од тога је да будете снажни по снази која долази од Њега, а Он вам је неће ускратити. Већ 76 година познајем Господа Исуса и ни једном ме није напустио или изневерио.
"Гле, да ме и убије, опет ћу се уздати у Њ" (Јов 13:15 РДК), јер ја знам да свима који победе, Он ће дати венац вечног живота. Халелуја!