Ники Круз -у џунглама Њу Јорка

"Можеш постати зависник о сексу. Можеш постати зависник о алкохолу. Можеш постати зависник разно-разних дрога. Ја сам био зависник мржње и насиља."

Кад би се Ники Круз појавио на улици, људи су имали више него довољно разлога да беже и да се скривају. Он није био само вођа чувеног ганга Мау Мау – најжешће банде у Њу Јорку – Ники је био животиња.

"Њу Јорк је био џунгла. Владао је закон џунгле… понашаш се попут животиње," присећа се Ники Круз. "Животиње не знају да направе разлику између исправног и погрешног. Животиња мора да убије другу животињу да би преживела.

Бол и насиље нису били ништа ново за Никија. Одрастао је у Пуерто Рику где су родитељи били брутално насилни према њему. Отац му је имао обичај да га затвара у голубарник.

"Бацио би ме тамо голог а ја бих вриштао," каже Ники. "Голубови би се преплашили и изгребали би ме по целом телу."

А Никијева мајка?

"Толико ме је пута истукла до бесвести да искрено говорећи, када бих зграбио нож и зарио га у тело, не бих више осећао бол."

Нису они били само брутални… Били су опседнути!

"Знам да сам био зачет у утроби вештице," каже Ники. Сеансе, обожавање сотоне, жртвовање животиња… били су уобичајени део живота мојих родитеља.

"Много сам пута видео своју мајку опседнуту сотоном," присећа се Ники. "Када је била под утицајем сотоне морала је да једе све редом. И отац такође. Сва та жртвовања животиња, сва та крв, крв која се делила и тај одвратан мирис, те дух који се објављивао. Било је то застрашујуће."

Тако, када се упутио на улице Њу Јорка, Ники је био итекако отврднут човек без љубави и препун мржње.

"Желео сам да урадим другима оно шта је моја мајка радила мени," каже Ники. "Обично би се осећао добро када бих наудио другим људима."

Када бих био сам у свом тесном стану, не бих се осећао добро.

"Приватно. Када бих био сам, самоћа би постајала попут заводљиве жене која би се увукла унутар прса и изједала ме. А ја сам се увијао и борио; осећао сам се потпуно изгубљеним. Највише колико човек може да живи таквим начином живота је двадесет година. Већ сам имао деветнаест. Још година и био бих мртав."

Само је двоје људи видело безнадно стање Никијевог срца. Први је био психолог.

"Пет пута ми је рекао. "Ники, постоји тамна страна у твом животу до које нико не може допрети. Наставиш ли тако, завршићеш у затвору, на електричној столици и у паклу. Нема наде за тебе."

Друга особа је био пастор Давид Wилкерсон. Он је ризиковао свој живот како би Никију дао до знања да постоји нада.

"Чуо сам његов глас: ‘Бог има снагу да промени твој живот.’ Ја сам гласно поцео да га псујем," каже Ники. "Пљувао сам му у лице и ударао га. Рекао сам му: ‘Не верујем у то што говориш, губи се одавде’."

Ники никада није очекивао да чује следеће шта је Wилкерсон рекао.

Wилкерсон је одговорио: "Можеш ме исећи у 1000 комада и бацити их на улицу али ће те сваки од њих још увек волети."

Ники каже: "То је изазвало хаварију, праву хаварију у мом мозгу и у мом срцу. Почео сам да се преиспитујем и две недеље нисам могао да спавам размишљајући о љубави."

Ники и његова банда су се појавили на једном од њихових окупљања. Један по један, редом су предали своје животе Христу. Оно шта је заробило Никија било је распињање и Исусова смрт на крсту.

"Гушио сам се у својој боли, очи су ми се бориле, сузе су ми кренуле на очи, најпре полако, а онда неконтролисано; борио сам се а онда сам се предао," каже Ники. "Допустио сам Исусу да ме загрли, пустио сам да ми се глава одмори на Његовим прсима. Рекао сам да ми је жао и да ми опрости и по први пут сам некоме рекао: "волим те."

Љубав коју је Ники добио заузврат у потпуности је изменила његов живот.

"Кад сам отворио очи добио сам ново срце. Био сам наново рођен. Постао сам дете Божје."

Ники је напустио банду. Уписао се у библијску школу и упознао Глорију. Венчали су се и преселили у Њу Јорк где су водили "Теен Цхалленге" програм намењен да помогне тинејџерима у невољи. Од тада Ники има четири ћерке и путује широм света као еванђелиста и вођа Службе Ники Круз (Ницкy Цруy Министриес).

"Најсрећнији сам човек на свету јер сам доспео до хиљада, до милиона људи који су дошли Исусу кроз моју поруку," каже Ники. "Највећи успех мог живота, какогод, је то што сам успео Исусу да доведем моју мајку, оца и брата."

Ники је одабрао да опрости својим родитељима а њих је молио да опросте њему. О томе је писао у својој књизи "Опседнутост душе".

"Када истинско опроштење уђе у тебе и из тебе, тај тамни облак ће нестати," каже Ники. "И тада имаш директан приступ Исусовом срцу."

Некада "животиња" испуњена мржњом, данас обожаватељ душа. Ако сада сретнеш Никија на улицама, сигурно нећеш побећи од њега. Насупрот, потрчаћеш к њему, а он ће ти можда рећи следеће:

"Можеш скренути сву ту бол, повређеност и одбаченост и учинити исто што сам и сам учинио. Дај то Христу и бићеш много срецнији са својим животом.
Извор: цбн.цом, аутор: Зса Зса Палагyи.
На живот и смрт

… Елмира је изразила жељу да сазна нешто више о животу гангова. Ово би био један жив и стваран увод у то сазнање а за мене прилика да чујем Никијеву причу од почетка до краја јер је досад још нисам чуо у целини. Поврх свега, имао бих прилику да видим искуство из Арене Св. Николе обасјано сада другим светлом.

И тако је, ето, дошло до тога да је Ники неколико недеља касније стајао на платформи у Елмири, у Њу Јорку, са намером да исприча своју животну причу. У уводној сам речи нагласио да управо сиромаштво и усамљеност стварају младиће оваквог кова тако да га присутни не би преоштро осудили пре него што га до краја саслушају.

Моја опрезност била је непотребна. Од самог почетка његовог излагања цела дворана је била на његовој страни. Његове властите речи, дирљива ограниченост искуства упркос свему ономе што је познавао, монотоно, мучно рецитовање младића који није знао за увеличавање и улепшавање, рекли су више него томови књига о социолошким проблемима света из којег је изашао.

    "Већином сам се налазио на улицама", почео је Ники, "јер су моји родитељи примали неке муштерије тамо где смо становали. Посетиоци би долазили каткад ноћу па би онда ми деца једноставно морали на улицу. Родитељи су давали огласе у шпанским новинама да могу призивати мртве и лечити болести а давали би разне савете у вези новчаних и породичних проблема.

    Пошто смо имали само једну собу, ми деца смо морали да будемо на улици. У почетку су ме остали дечаци тукли и стално сам био у страху. Касније сам научио како се бије па су се они плашили мене и оставили ме на миру. Помало сам се привикао, почело је да ми се више свиђа да будем на улици него код куће. Код куће сам био најмлађи и нико и ништа, али на улици се знало ко сам.

    Моја се породица често селила, углавном због мене. Кад год би дошло до какве гужве полиција би стигла на место нереда. Уследила би испитивања а затим би кућевласник дошао к родитељима и наредио да морамо да се одселимо јер не би желели да полиција има неприлике са њиховом зградом. Тако је било кад год би полиција испитивала неког порториканског дечака а могућност да такав дечак можда баш није ништа ни учинио, није мењало ствар. Оног часа када би полиција дошла да се распитује о њему, он и његова породица би морали да се иселе.

    Нисам знао зашто сам био такав. У мени је било нешто чега сам се плашио. Мучило ме је то стално и нисам могао то да зауставим. Тај осећај ме је спопадао када бих видео неког богаља и онда би ме хватала жеља да га убијем. Исти осећај сам имао и према слепцима а такође и према малој деци – према свакоме ко би био слаб или имао неку ману. Једноставно бих га мрзео.

    Једног дана сам испричао то мом старом. Никада нисмо ни о чему разговарали али ово ме је плашило. Када сам му то испричао он је одговорио да је ђаво у мени и покушао је да га истера из мене али није изашао.

    Та луда ствар у мени постајала је све гора и гора. Ако би неко имао штаке, ја бих их шутирао или када бих наишао на старца са брадом покушао бих да му је ишчупам а малу децу бих злостављао. Све то време хватао би ме страх и долазило ми је да заплачем али то нешто у мени се само смејало и смејало.

    Опет, нешто друго била је крв. Кад год бих спазио крв стао бих се кезити и не бих могао да се суздржим.

    Кад смо се доселили у Форт Грин насеље, ступио сам у ганг Мау Мау. Хтели су да постанем њихов председник. Међутим, за време тучњаве председник би имао дужност да управља "саобраћајем" (издаје команде), али ја сам желео да се бијем и зато су одлучили да будем потпредседник.

    Осим тога имао сам дужност оружара, што значи да сам био задужен за наш арсенал оружја. Поседовали смо војничке опасаче, бајонете, каме и бацаче. Волео сам да улазим у нашу просторију и разгледам те ствари. Украдеш, на пример, ауспух са неког аутомобила и ево ти бацача. Кваку за врата употребиш као окидач и тај бацач ће тако да испали гранате калибра 22.

    За тучњаве бих употребљавао бејзбол палицу. Просекао бих отвор на некој канти за отпатке, навукао на главу и замахао батом. За време тучњаве Мау Мау ганга никада се не би налазили близу мене јер кад бих полудео и онда млатио по било коме.

    Такође, научио сам како се убада ножем, то јест да се убоде али да убодени ипак не умре. Убо сам шеснаест људи и дванаест пута сам био у затвору. По који пут, за време описа тих случајева, моја би се слика појавила у новинама. Кад бих се упутио низ улицу, свако ме је познавао и мајке би дозивале своју децу да се склоне с улице.

    Познавали су ме и остали гангови. Једног дана док сам чекао у подземној железници, пришло ми је с леђа пет младића. Ставили су ми око врата кожни појас и почели да га завијају. Нисам умро од тога али сам пожелео да бар јесам јер отада никада више нисам могао нормално да говорим јер ми у грлу настаје неки чудан звук. Толико сам мрзео људе који би имали неку ману а ето и ја сам сам постао такав.

    Наш ганг је контролисао подручје све од Цонеј Исланда па до Ралф Авеније. На себи смо носили црвене јакне са словима ММ на њима а на ногама смо имали континенталне ципеле које добро служе приликом тучњаве. Једнога дана били смо у неком кафићу на Флатбуш Авенији где нас је било шесторица. Пили смо соду и у том моменту је усло седам чланова ганга Бишоп који је био у ратном стању с Мау Мау гангом.

    Један од Бишопа пришао је тезги управо тако као да је он ту власник. Моји момци су ме посматрали. Пришао сам му и гурнуо га. Овај је узвратио и одједном су се сви бацили у тучу. Жена власника кафића је почела да вришти. Остали гости су излетели на улицу. На тезги се нашао неки месарски нож и један од наших момака га је дохватио и пробо Бишопса пет пута кроз главу. Спазио сам крв и почео да се кезим. Знао сам да је овај мртав и ухватио ме је страх али нисам могао да задржим смех. Власникова жена је звала полицију и други од наших младића зграбио је месарски нож и пробо је тацно кроз стомак. Онда смо побегли.

    Ја се нисам ни дохватао тог ножа и тако нисам доспео у затвор али моји родитељи су морали да буду присутни на суду и рекао бих: било је то први пут да су се заиста загледали у мене. Згрозили су се када су видели шта сам. Одлучили су да напусте Њу Јорк и врате се у Порто Рико. Мој брат и ја смо отишли до аеродрома да им зажелимо срећан пут. На повратку с аеродрома брат ми је у својим колима пружио пиштољ калибра 32. "Свој си господар, Ники" – рекао је.

    Најпре сам морао да нађем место за спавање. Зауставио сам неког незнанца и пиштољем "изнудио" 10 долара. Изнајмио сам собу на Миртле Авенији. Био сам шеснаест година тада и ето, тако сам од тада животарио заустављајући и изнуђујући новац од људи или већ нешто што би могао да заложим за новац.

    Дању би било све у реду, био бих са својим гангом. Шта год би им председник и ја рекли да учине, они би учинили али ноћу, када бих требао да уђем у своју собу, било би страшно. Присећао бих се оно двоје мртвих у кафићу и ударао бих главом о под како бих некако одвратио мисли од тога. Будио бих се усред ноћи и плакао за мајком. Никада нисмо разговарали или имали нешто међу собом пре него сто је отишла али одједном сам почео да осећам да би требало да дође и да се брине за мене.

    У јулу месецу 1958. напунио сам 18 година. Тог месеца младићи са Ред Хок насеља, из ганга Драгонс (Змајеви), су убили једног од наших дечака и наш ганг се упутио према подземној железници да ухвати једног од њихових. То је закон ганга: ако један Мау Мау погине, погинуће и један Драгонс. На путу према подземној железници ишли смо Едвард Стрит улицом и запазили како су се зауставила полицијска кола и читава гомила младића из ганга Чапланс се скупила око њих. Чапланс је црначки ганг у Форт Грину са којим смо имали склопљен уговор да се нећемо међусобно тући, те ако један од наша два ганга буде нападнут, други ће му притећи у помоћ.

    Учинило нам се да се нешто десава па смо се упутили према њима. Сви из Чапланс ганга су се окупили око неке двојице коју никада пре нисам видео. Један од њих је имао трубу а други је заиста био кост и кожа. Затим је неко донео америчку заставу и полицијска кола су отишла. Радило се само о томе да су та двојица незнанаца хтела да одрже некакав улични састанак.

    Чим је стигла застава, онај мршавко се попео на столицу, отворио неку књигу и прочитао:

    "Јер Бог је тако заволео свет да је свог јединородног Сина дао, да сваки – ко верује у њега – не пропадне, него да има вечни живот."

    "А сада", рекао је проповедник, "сада ћу да говорим о том "СВАКОМ". "СВАКИ" значи црнци, порториканци а нарочито ганговци. Знате ли ви када су Исуса разапели да су онда разапели и неке чланове ганга?

    Једног са сваке стране…"

    Било ми је доста. "Хајдемо, момци. Ваља нам на посао", рекао сам. Ни један се није макнуо. Било је то први пут да ме нису слушали. Ухватио ме је страх и почео сам да називам тог проповедника свакаквим погрдним именима које сам знао. Овај се није обазирао, наставио је само да говори.

    А затим се председник Чапланс ганга спустио се на кољена, баш тамо на Едвард Стриту и почео да плаце. Потпредседник и двојица команданта су се спустили поред њега и такође почели да плацу. Управо је плач био оно сто нисам могао да поднесем. Било ми је драго кад су Чапланси коначно отишли и мислио сам да ћемо сада и ми поћи.

    Али онда проповедник приђе Израелу, председнику ганга Мау Мау, и стаде се руковати са њим. Разумео сам то као да нас је желео разбити па сам пришао проповеднику и гурнуо га. Израел се загледао у мене као да ме никада пре није видео.

    Онда се проповедник окренуо мени и рекао: "Ники", рекао је, "волим те".

    До тада ми то нико у животу није рекао. Нисам знао шта да почнем. "Проповедниче, приђеш ли ми, убићу те", рекао сам. Што сам рекао то сам и мислио. Израел и проповедник још су неко време разговарали и на крају је ипак отишао и помислио сам да је овим све завршено. Ипак, нисмо пошли да ухватимо неког од оних Драгонса и убијемо га.

    Касније се проповедник вратио и говорио нам о великом састанку који ће се одржати на Менхетну и да би требало и ми да дођемо. "Ми би радо дошли проповедниче али како да прођемо кроз Чунк Таун?" – одговорио је Израел. "Послаћу по вас аутобус", одговорио је проповедник. Израел је онда обећао да ћемо сви доћи.

    У реду, али ја нећу. Осећао сам да бих радије умро него да одем на тај састанак. Када је ганг пошао, испоставило се да сам и ја с њима. Плашио сам се да будем без мог ганга. Удесићу ја његов мали молитвени састанак, размишљао сам у себи. Кад смо стигли тамо, прва три реда су била остављена за нас. Ово ме је мало изненадило. Проповедник је обећао да ће нам резервисати седиште али нисам очекивао да ће то и да учини.

    Нека је пијанисткиња свирала на клавиру а ја сам наговорио момке да лупају и ударе у дреку. Затим се на бини појавила нека млада девојка и почела да пева. Зазвиждао сам јој и сви су поцели да се смеју. Све се одвијало по мом плану и добро сам се осећао.

    Коначно се појавио и проповедник и рекао: "Пре проповеди сакупићемо добровољни прилог".

    "А тако", помислио сам, "сад сам видео твог анђела". Стално сам се питао какву то корист он има у свему овоме. А сада ето, видим, био је похлепан за новцем као и свако други.

    "Предлажемо да чланови ганга сами сакупе прилоге", додао је проповедник. "Нека затим понесу новац иза оне завесе, па овамо на бину".

    "Како само нема мозга", помислио сам: свако је могао да види да се тамо налазе излазна врата.

    "Могу ли да добијем шест добровољаца?" – упитао је.

    У трен ока нашао сам се на ногама. Показао сам према петорици својих момака и брзо смо се упутили напред. Ево моје прилике да га изиграм! Пружио нам је неке картонске кутије и хтео одмах да се дам на посао али нас је задржао док није одмотао један дуг благослов (молитву). Суздржавао сам смех у себи.

    Обрадили смо целу нашу Арену. Ако ми се није свиђало колико би неко ставио у кутију ја бих једноставно стајао све док овај не би ставио још. Сви су они знали ко је Ники. Скупили смо се потом иза завесе.

    Врата су била сиром отворена. Видео сам уличне светиљке и могао да чујем кола за чишћење како поливају улицу водом. Позади у Арени неки људи су почели да се смеју јер су знали шта намеравамо. Моји момци су ме гледали и чекали су на заповест да сви збришемо али ја сам само стајао… Нисам знао шта ми је. Имао сам чудан осећај. Одједном сам знао шта је то. Онај ми је проповедник указао поверење. Никада ми се пре у животу то није десило. Тако сам стајао док су ме моји момци немо посматрали.

    Слушао сам како они унутра загорчавају живот проповеднику. Почели су да се деру и лупају. Мора да се сад тамо осећа посрамљено пред њима јер је имао поверења према мени.

    "Добро момци", рекао сам. "Идемо горе на позорницу."

"Добро момци", рекао сам. "Идемо горе на позорницу."

Гледали су ме као да нисам при здравој памети али ми се никада нису противили. Ја сам био таквог кова да се са мном нису свађали. Попели смо се уз степенице и никада нисам доживео да видим да се место тако брзо утишало. Предали смо му картонске кутије: "Ту ти је новац проповедниче", рекао сам.

Узео је новац без икаквог изненађења као да је све време знао да ћемо доћи.

Вратио сам се на своје место и замислио сам се дубље него икада пре. Почео је да говори о Светом Духу. Рекао је да Дух Свети може да уђе у људе и очисти их и да није важно шта су учинили. Дух Свети може да учини да почну свој живот изнова као мале бебе.

Одједном сам то пожелео тако да нисам могао да издржим. Осетио сам се као да сам први пут видео самог себе. Сав олош и мржња и празнина су се нашли као слика пред мојим очима.

"Можеш постати другачији! Живот ти се може променити."

Желео сам то, требао сам то али сам знао да се то мени не може десити. Проповедник нам је рекао ако желимо да се променимо, да приђемо напред. Знао сам да мени ништа не помаже.

Затим је Израел свима наредио да се дигнемо. "Ја сам председник и цео овај ганг ће изаћи напред!" рекао је.

Први сам стигао до преграде. Клекнуо сам и овако изговорио прву молитву у свом животу:

"Драги Боже, ја сам најпрљавији грешник Њу Јорка. Не мислим да ме Ти хоћеш. А ако ме хоћеш, можеш ме имати. Колико сам пре био зао толико сада желим да будем добар за Исуса".

Касније ми је проповедник дао једну Библију и отишао сам кући питајући се да ли је заиста Дух Свети у мени и по чему бих то могао да знам. Прво што се десило када сам ушао у своју собу и затворио врата било је да се више нисам бојао. Осећао сам као да се још неко налази у соби – не Бог или нешто тако, него сам имао утисак као да се моја мама вратила. У џепу сам имао четири "пот стицкс" (марихуана цигарете). Искидао сам их и бацио кроз прозор.

    Следећег дана су се сви чудили јер се проширио глас да је Ники постао верник. Али, још нешто се десило што ме је уверило да је све то била стварност. Деца би увек побегла кад би ме угледала, али тога су се дана два мала дечака загледала у мене. Посматрали су ме један минут а затим пошли право према мени. Хтели су да измерим који је од њих двојице виши. Дакле, ништа важно. Обухватио сам их само рукама јер сам онда знао да сам другачији мада су то деца сама примећивала.

    Након пар недеља пришао ми је један Драгон и рекао: "Је ли тачно да више не носиш оружје са собом?" Одговорио сам да је тако. Овај је затим извукао десет инчи дугу оштрицу и усмерио је на моја прса. Посегао сам руком и зграбио за нож. Не знам зашто али овај је побегао. Ја сам само стајао и гледао како крв цури из руке. Сећам се како бих увек полудео када бих угледао крв али овог дана нисам. У мисли су ми дошле речи које сам читао у својој Библији: "КРВ ИСУСА ХРИСТА ЧИСТИ НАС ОД СВАКОГ ГРЕХА". Распарао сам кошуљу, привезао руку и од тога дана крв ме више није мучила."

Док је Ники говорио све се утишало у просторији – тишина као без даха, каква бива када се чудо дешава. Те ноћи у Елмири били смо сведоци једног чуда. Кад год би који слушалац постао свестан онога шта се десило, одузео би му се дах од изненађења који би попут таласа пренео то сазнање даље широм целе просторије.

Никијев глас, пун напрезања, болан, муцави глас којим је почео своју исповест, изменио се док је говорио! Постепено су речи почеле да бивају течније и звукови постајати јаснији све док муцање није прешло у говор јасан и лаган као и осталих у просторији. Тек тада је и сам Ники схватио. Стајао је на платформи дрхћући без снаге да настави са сузама које су се котрљале низ лице.

Никада нисам знао шта је био узрок сметњама у његовом говору. Да ли физичке повреде као последица оног дављења или можда оно што доктори називају "хистерично" муцање. Никију, наравно, не би ни на крај памети пало да посети доктора ради свог грла. Ја само знам да је од те ноћи његов глас био излечен…

Извор: НА ЖИВОТ И СМРТ. Чаковец

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *