Рођен у хиндуизму

"Након што прихватиш Исуса Христа", "он ће ти дати снагу да решиш своје дилеме. Он ће бити на твојој страни."

Животна прича нашег Брата:

Махендра П. Сингхал

Одрастати у ортодоксном хиндуистичком дому, што значи духовно говорећи, уживати у ограниченој слободи. У мом случају то је било и више него истина. Одрастао сам у строго успостављеном и деспотски управљаном хиндуистичком дому са добро очуваном традицијом, добро развијеним обичајима и јасно формулисаним очекивањима, свакако, заједно са великом љубављу, разумевањем и подстицањем.

Упркос свим спољашњим показатељима "мира" у нашој кући, у разним "кризама" које су с времена на време знале избити, осећао сам напетост и незадовољство. Свака нова епизода била је нота очаја у хору наших јадних живота. Сваки акорд одзвањао је беспомоћношћу која се појављивала у свакој фази живота у нашем скромном дому. Изричито се сећам да су ми изнова и изнова говорили да је сва наша несрећа због наше лоше карме која изазива гнев богова према нашој породици. Нисам могао разумети шта смо ми то учинили да смо тако нешто заслужили, нити шта бисмо могли учинити да се то промени, али мој ми отац није дозвољавао пуно о томе говорити.

Одређених дана у години ишли бисмо у уобичајене посете храмовима различитих богова. Сећам се како смо дуго ходали, а понекад се и дугим путем возили у запрежној тонги да би смо доспели до одређеног Шивиног храма, једног од три главна хиндуистичка бога. Наоко кип Шиве је био ужасан. Приказан је био како седи на врху света држећи у рукама људске лобање; из косе му је текла вода, а очи су зуриле у тебе са ужасном поруком: обожавај ме или ћеш бити уништен. Идол, украшен цвећем и увек премазан уљем и црвеном бојом. Укупан дојам је био створити осећај слутње и страха. Из храма сте излазили са страхом и питањем: Шта то будућност може донети? Без истинске наде, желећи да све буде добро и да он, Шива, са вама буде задовољан. Никада се у храму нисам осећао опуштено. Након ходочашћа, страшна слика Шиве је данима висила надамном.

Постојао је још један бог који се у нашем дому обожавао једном у години. Био је то Ганеша, бог са главом слона и телом човека. Тај бог требао је бити крајње доброхотан. Као Шивин син, био је обожаван да би се спречиле опасности. Сваке године куповали смо "нови модел" тог бога од глине и према породичној традицији, обожавали га одређеног дана.

На једној Ганешиној светковини врло сам се узнемирио у вези богова и нашег исказивања части њима. Добро се сећам те прилике. Ганеши су били принети слаткиши. Морали смо затворити очи и молити за његове благослове на нашу кућу. Не знам зашто, али нисам могао затворити очи. Ужаснуо сам се кад сам видео малог миша како се спушта на принос који је био стављен испред бога, а Ганеша није био у стању контролисати то мало створење. "Ако не може заштитити себе", рекао сам у себи, "како може заштити ову кућу?" Тог сам дана изгубио веру у тог бога и верујем да је моје путовање да откријем истинског Бога започело оправо овим догађајем.
Одмах након тога, два су се догађаја догодила у брзом низу. Прво, мој отац је устрајао у томе да и ја будем учен из хиндуистичких светих списа, посебно из Бхагавад Гите, Веде и других. Друго, изашао је оглас у једним локалним новинама о дописном курсу из Библије, који ме је и навео на проучавање Библије.

Веде и друге књиге биле су занимљиве, али биле су несумњиво склоне многом мозгању. У њима није било дефинитивних одговора.

У другу руку, Библија је указивала на дефинитивне одговоре. Бог је љубио људе. Бог је своју љубав показао људима на своју властиту иницијативу кад је на свет послао Исуса Христа. Бог који се залаже за мене био је збуњујућа загонетка.

Док сам се трудио разумети религије и религијске идеје, моје је секуларно школовање напредовало уобичајеним током. Након што сам дипломирао из математике, запослио сам се као наставник у једној хришћанској школи у Муссоориеу у Индији. Школу су водила нека хришћанска мисионарска друштва како би студентима који неопходно и нису били хришћани проследила и библијске истине. Људи су похађали ту школу због њезиног изврсног образовања и јер је настава била на енглеском. Језик се учио, подстицао и усавршавао. Школа је требала наставника из математике и управник, аустралијски мисионар, био је како ми је касније рекао, потакнут да ми понуди положај успркос чињеници да нисам био хришћанин. Он је (а ја сам захвалан за његову вољност да послуша Господа) одговорио на водство Господње не само запосливши ме да подучавам у школи, него и да ми сведочи својим одвојеним животом и приоритетима.
Неко од особља у школи споменуо ми је жртвену смрт Исуса Христа на крсту за мене. "Умро је за човека", изјавио је, "да би био ослобођен свога ропства и да би заувек уживао у победоносном животу." То је звучало дивно умирујуће, али сам одбацио то сведочанство, јер је то по моме суду било сувише једноставно. Мора постојати нешто далеко више од једноставне вере у Христову смрт на крсту! Према речима Упанишада, био сам научен веровати да "онај уистину познаје брахмана ко га познаје изнад спознаје; онај ко мисли да зна, не зна ништа".

Био сам учен веровати у трагање за одговорима и био сам учен да је за такво трагање потребно много, много живота. Мудраци су вековима настојали открити истину и стварност брахмана, али без успеха. Био сам уверен да је стварна истина у себи самој. Бог и човек у бити су једно. Одвојеност долази због рођења на овом привидном свету који хвата човека у свој загрљај и мами га да не нађе истинско значење живота и искуства. Ослобођење није могуће, осим ако се неко одрекне свега онога што свет нуди. Био сам учен веровати да се Бога не може спознати и због тога он није у човечјем досегу. А овде је био Исус Христ који је висио на крсту и искрварио на смрт од руку римских војника, и који проглашава опроштење над њима за њихову крајњу бруталност! Бог је тражио човека, а не човек Бога у себи.

У мојој дилеми била је још једна димензија. С обзиром да сам долазио из породице каква је већ била, ако би прихватио Исуса Христа, то би проузрочило да моји родитељи изгубе поштовање друштва и положај у читавој заједници. Моја браћа и сестре би били осрамоћени. А то је било незамисливо. Иако сам радио ван куће, у другачијем окружењу, нисам се заправо осећао слободним да доносим властите одлуке. О свом стању покушао сам разговарати са неким мисионарима, али они нису могли разумети те тешке културолошке чиниоце. Они су држали да неко једноставно треба донети одлуку да следи Исуса Христа и да је то све што је важно.
Неки мисионари заиста нису ништа знали о хиндуистичкој традицији, што се под тиме подразумева у друштву и како се то намеће људима. Одбацили су моје аргументе као неважне. Нисам био спреман прогутати аргумент да живимо, а онда и умиремо, само за себе, сами. Сигуран сам да би се бескрајна расправа настављала да нисам срео мајора Иан-а Тхомас-а из енглескога мисионарског друштва Торцхбеарерс који је одржавао састанке у цркви у Муссоориеу. Он је одвојио време да саслуша моја оклевања, аргументе и анализе. С великом осетљивошћу и оштром проницљивошћу, објаснио ми је Исусово право на мој живот. "Након што прихватиш Исуса Христа", објаснио ми је, "он ће ти дати снагу да решиш своје дилеме. Он ће бити на твојој страни."
Мајор Тхомас ме није довео до коначног предања, али је молио за мене и за зај коначан исход. Након што сам са њиме провео пет сати, знао сам шта морам учинити. Није се могла негирати чињеница да ме Христ зове да га прихватим као свога личног Спаситеља и да га следим без обзира на цену. Позив је био крајње личан и хитан. Још сам неколико дана о томе размишљао, међутим, нисам се могао отрести притиска који се све више повећавао. Осећао сам да морам донети одлуку.

Исусу Христу сам се обратио 16. јула 1963. године у два сата ујутро у својој спаваћој соби, потпуно сам. Он је постао мој лични Спаситељ. Слава нека је Његовом имену!

Међутим, нисам рачунао на високу цену коју ћу морати платити за ову моју одлуку. Од пријатеља и родбине, очекивао сам одбацивање и понижавање. Очекивао сам, да ће се неки од њих на мени исмејавати, али нисам био спреман на оно што је дошло након мог крштења: моја властита породица ме се одрекла. Више нисам био део моје биолошке породице у којој сам рођен. Моји су ме се пријатељи клонили. Почели су ме избегавати као да сам заражен неком смртоносном болешћу.

Са свим болима и бременима, са свом усамљеношћу и са свим борбама, ипак сам одлучио следити Господа. Он је мој одговор, моје спасење, мој пријатељ. Као што ме мајор Тхомас и уверавао, никада ме није изневерио, увек је био присутан да ми помогне и да ме води. Не следим идеју, веровање или филозофију. Не тражим унутрашње откривење; не радим на коначном ослобођењу. Не, ја следим Исуса Христа који је последње откривење, и потпуно откривење човечанству.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *