Смрт једног Гуруа

У том тренутку, док сам био укочен од страха, дошао ми је мајчин глас из детињства понављајући речи које сам давно заборавио: "Раби, ако се икада нађеш у стварној опасности и ништа ти друго не може помоћи, има још један Бог којем се можеш молити. Зове се Исус."

пише:
Рабиндранатх Р. Махарај

Без обзира на то колико нас живот испуњавао, када човек погледа уназад увек постоје жаљења. Мој најдубљи осећај губитка укључује мога оца. Толико се тога догодило од његове смрти. Често се питам како би изгледало поделити све то са њим и каква би била његова реакција на то.

Нисмо никада ништа делили, тј. разговарали у вези својих живота. Због завета које је дао пре него што сам се ја родио, није ми никад упутио ни једну реч, нити је обраћао имало пажње на мене. Само две речи да сам чуо од њега би ме учиниле неописиво срећним. Како сам жудео да га чујем да ми каже: "Раби, сине." Барем једном. Али то није никада учинио.

Осам дугих година није проговорио ни реч. Стање транса које је постигао на истоку се зове стање више свести и може се постићи само дубоком медитацијом.

"Зашто је мој отац такав?" питао бих мајку, још премлад да би све то разумео. "Он је врло посебан – највећи човек којег можеш да имаш за оца," одговорила би. "Он тражи истинског себе који лежи у сваком од нас, Једно биће, поред којег нема другог. А то си и ти, Раби."

Отац је поставио пример, постигао опште одобравање и зарадио слављење многих, па је било неизбежно да по његовој смрти његова функција пређе на мене. Међутим, никада нисам ни помислио да ћу бити тако млад кад стигне тај кобни дан.

Кад је отац умро, осећао сам да сам све изгубио. Иако сам га једва познавао као оца, он је био моје надахнуће – бог – а сада је био мртав.

На његовој сахрани, очево укочено тело је било постављено на велику гомилу дрва. Помисао да ће његово тело бити жртвовано Агни, богу ватре, додавала је нову димензију тајновитости и збуњености у дубоком осећању губитка који ме је већ преплавио.

Док га је пламен гутао, било је немогуће потиснути тескобу коју сам осећао. "Мама!" повикао сам. "Мама!" Ако ме је и чула поврх праска искри и ватре, није давала никакве знаке. Истински хинду, она је смогла снаге да следи (бога) Кришну, неће оплакивати ни живе ни мртве. Ниједном није заплакала док је пламен гутао тело мога оца.

После очевог погреба постао сам омиљена мета за гатаоце из длана и астрологе који су посећивали нашу кућу. Наша породица не би доносила ни једну важну одлуку а да се не посаветује са астрологом, па је било битно да се и моја будућност потврди на исти начин.
Охрабрујуће је било сазнати да су црте на мојим длановима, баш као и планете и звезде, упућивале на то да ћу постати велики хинду вођа. Очигледно сам био одабрана особа, предодређен за рани успех у потрази за јединством са Брахмом (Једним). Силе које су водиле мога оца, сада су водиле и мене.

Имао сам само једанаест година, а већ се много људи клањало преда мном, полажући пред моје ноге дарове у новцу, памучној тканини и другим благима, и вешајући венце од цвећа око мог врата на религиозним обредима.

Како сам волео религиозне обреде – поготово оне приватне у нашем дому или другим домовима где би се сакупили пријатељи и родбина. Тамо би био у средишту пажње, сви би ми се дивили. Волео сам да се крећем кроз публику прскајући свету воду по обожаваоцима, или означавајући чела светом белом помасти од сандаловине. Такође, волео сам кад би се обожаваоци, после обреда, клањали преда мном и остављали своје дарове пред мојим ногама.

Док сам био на празницима на теткиној фарми, имао сам први прави сусрет са Исусом. Шетао сам једног дана уживајући у природи кад ме је затекло шушкање у грмљу иза мене. Брзо сам се окренуо и на властити ужас, видео сам велику змију како иде равно према мени – њене очи су цаклиле од знатижеље, зуриле у моје. Био сам парализован, очајнички желећи да побегнем, али нисам могао да се померим.

У том тренутку, док сам био укочен од страха, дошао ми је мајчин глас из детињства понављајући речи које сам давно заборавио: "Раби, ако се икада нађеш у стварној опасности и ништа ти друго не може помоћи, има још један Бог којем се можеш молити. Зове се Исус."

"Исусе! Помози!" покушао сам да повичем, али је очајнички узвик био угушен и једва чујан.

На моје запрепашћење, змија се окренула и брзо отпузала у грмље. Без даха и још увек дрхтећи, преплавила ме је зачуђена захвалност према овом чудесном Богу, Исусу. Зашто ме мајка није више научила о њему?

Током моје треће године у средњој школи, осетио сам дубоки унутрашњи конфликт који је све више растао. Моја све већа свесност Бога као Створитеља, одвојеног и удаљеног од свемира којег је створио, противила се хиндуистичком схватању да је бог све, а створитељ и створење једно те исто. Ако је постојала само једна реалност, тада је Брама (Брахма) био толико зао, колико и добар, смрт као и живот, мржња као и љубав. То је све чинило живот бесмисленим и апсурдним. Није било лако сачувати здрав разум и схватање да су добро и зло, љубав и мржња, живот и смрт били једна реалност.

Једнога дана је пријатељица мога братића Шантија (Сханти), звала се Моли (Молли), дошла у посету. Питала ме је да налазим хиндуизам испуњавајућим. Покушавајући да сакријем своју празнину, лагао сам и рекао јој да сам јако срећан и да је моја религија истина. Стрпљиво је слушала моје помпезно и понекад арогантно излагање. Без свађања, нежно је разоткрила моју празнину љубазно постављајући питања.

Рекла ми је да је њу Исус приближио Богу. Такође, рекла је да је Бог – Бог љубави и да жели да му будемо близу. Колико год ме је ово привлачило, тврдоглаво сам се одупирао не желећи да издам своје хиндуистичке корене.

Ипак, затекао сам се како је питам: "Шта те чини толико срећном? Мора да јако пуно медитираш."

"Некад јесам," одговорила је Моли, "али не више. Исус ми је дао мир и радост какву пре нисам познавала." Затим је рекла, "Раби, не чиниш ми се много срећан. Јеси ли?"

Стишао сам глас: "Нисам срећан. Да барем осећам твоју радост". Јесам ли ја ово говорио?

"Радосна сам, јер су ми греси опроштени," рекла је Моли. "Мир и радост долазе од Христа, ако га заиста познајеш."

Наставили смо да разговарамо пола дана, несвесни како је време брзо прошло. Желео сам њен мир и радост, али сам био потпуно одлучан да се нећу одрећи ниједног дела своје религије.

Док је одлазила, рекла је: "Пре неголи одеш на спавање вечерас, Раби, молим те, клекни на колена и замоли Бога да ти покаже истину – а ја ћу се молити за тебе." Махнула је руком и отишла.

Мој понос је захтевао да одбацим све што је Моли рекла, али био сам превише очајан да бих још увек чувао образ. Пао сам на колена, свестан да се предајем њеном захтеву. "Боже, истински Боже и Створитељу, молим те, покажи ми истину!" Нешто се унутар мене сломило. Први пут у животу сам осетио да сам се стварно молио и да сам се пробио – не до неке безличне силе, него до правог Бога који љуби и брине се. Преуморан да даље размишљам, увукао сам се у кревет и готово одмах заспао.

Убрзо након тога, мој братић Кришна (Крисхна) ме је позвао на некакав хришћански састанак. Опет сам изненадио самог себе одговором: "Зашто да не?" На путу према тамо, Кришни и мени се придружио и Рамкаир, његов нови познаник. "Знаш ли ишта о овом састанку?" упитао сам га, жељан да сазнам било какву информацију.

"Мало," одговорио је. "Недавно сам постао хришћанин."

"Реци ми", питао сам га нестрпљиво. "Јел’ Исус заиста променио твој живот?" Рамкаир се широко насмејао. "Јесте! Све је другачије."

"Стварно је истина, Раби!" додао је Кришна одушевљено. "И ја сам постао хришћанин – пре неколико дана."

Проповед се темељила на 23. Псалму и чувши речи: "Господ је пастир мој," моје срце је поскочило. После тумачења Псалма, проповедник је рекао: "Исус жели да буде ваш пастир.

Да ли сте чули његов глас како говори вашем срцу? Немојте да чекате до сутра – може бити касно!" Чинило ми се да проповедник говори управо мени. Више нисам могао да одлажем.

Брзо сам клекнуо испред њега. Осмехнуо се и питао да ли још неко жели да прими Исуса. Нико се није помакнуо. Затим је замолио хришћане да дођу напред и да се моле са мном. Неколико њих је то учинило клекнувши поред мене. Годинама су се хиндуси клањали преда мном – а сада сам ја клечао пред хришћанином.

Наглас сам за њим понављао молитву позивајући Исуса у свој живот. Кад је проповедник рекао "Амин," предложио ми је да се молим властитим речима. Тихо, гушећи се од емоција, почео сам: "Господе Исусе, никад нисам проучавао Библију, али сам чуо да си умро за моје грехе, тако да мени буде опроштено и да се могу помирити са Богом. Молим те, опрости ми све моје грехе. Уђи у моје срце!"

Пре него што сам завршио, знао сам да Исус није само један од неколико милиона богова. Он је био Бог за којим сам жудео. Он је сам био Створитељ. Ипак ме љубио довољно да постане човек и умре за моје грехе. Са том спознајом, чинило се као да се тоне таме подижу, и блиставо светло је преплавило моју душу.

Кад смо се Кришна и ја вратили кући, нашли смо целу породицу како нас чека, очигледно чувши шта се догодило. "Позвао сам Исуса у свој живот вечерас!" весело сам повикао док сам гледао у њихова запрепаштена лица. "Величанствено је. Не могу вам ни рећи колико ми то већ сада значи."

Неки су се у мојој породици чинили повређенима и збуњенима; други су били срећни ради мене. Али пре него је све било готово, нас тринаест је предало своја срца Исусу! Било је то невероватно.

Следећи дан, одлучно сам са Кришном ушао у собу за молитву. Заједно смо све изнели у двориште: идоле, хиндуистичке списе и религиозне потрепштине. Желели смо да се ослободимо сваке везе са старом прошлошћу и са силама таме које су нас тако дуго држале слепима и заробљенима.

Кад смо све наслагали на гомилу смећа, запалили смо је и гледали како пламен прождире нашу прошлост. Мале фигуре којих смо се некада бојали као богова, претварале су се у пепео. Грлили смо један другога и захваљивали Сину Божјем који је умро како би нас ослободио свега овога .

Ухватио сам своје мисли како се враћају на кремацију мога оца, скоро 8 година раније. У поређењу са нашом тек пронађеном радошћу, та је сцена узроковала у мени неутешну тугу. Тело мога оца је било понуђено тим истим лажним боговима који су сада лежали у тињајућим комадићима испред мене. Чинило се невероватно да ћу ја са толиком радошћу учествовати у потпуном уништењу онога што је представљало све у што сам некад тако фанатично веровао.

У одређеном смислу ово је био мој обред кремирања – крај особе која сам некада био… била је то смрт гуруа. Стари је Раби Махарај умро у Христу, а из тог је гроба устао нови Раби у којем је сада живео Господ Христос.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *