"А Павле рече: Молио бих Бога и за мало и за много да би не само ти него и сви који ме слушају данас били такви као и ја што сам, осим окова ових." (Дела 26,29)
"Али вам дајем на знање, браћо, да оно јеванђеље које сам ја јавио, није по човеку. Јер га ја не примих од човека, нити научих, него откривењем Исуса Христа." (Гал. 1,11-12)
"А кад би угодно Богу, који ме изабра од утробе матере моје и призва благодаћу својом. Да јави Сина свог у мени, да Га јеванђељем објавим међу људима незнабошцима." (Гал 1,15-16)
Рођен сам у хришћанској породици иза две старије сестре. С обзиром да сам имао тетку која је једну за другом родила шест кћери, моја је стрина била веома незадовољна кад је моја мајка родила две девојчице. Према кинеском обичају, мушка су се деца више ценила од женске. Кад је моја мајка родила две девојчице, људи су говорили да ће вероватно попут моје тетке родити пет-шест девојчица пре неголи се роди син. Иако у то време моја мајка није била сасвим обраћена, знала је како се треба молити. И тако је рекла Господу: "Ако родим сина, дароваћу га Теби." Господ је чуо њену молитву и ја сам се родио. Мој ми је отац рекао: "Пре него си се родио, твоја те мајка обећала Господу."
Спашен сам био 1920. са седамнаест година. Пре него сам био спашен, имао сам некакав ментални сукоб у себи у погледу тога да ли да прихватим Господа Исуса као свога Спаситеља или не, и да ли да постанем слуга Господњи или не.
За већину је људи у време спасења проблем како да буду избављени од греха. Али за мене су спасење од греха и мој животни позив били уско повезани. Ако бих прихватио Господа Исуса као свога Спаситеља, истовремено би га прихватио и као свог Господа. Он ме не би избавио само од греха, већ и од света. У оно сам се време бојао бити спасен јер сам знао да кад то једном будем, мораћу служити Господу. Моје је спасење, дакле, требало бити двоструко. За мене је било немогуће одбити Господњи позив а желети само Његово спасење. Требао сам изабрати: да верујем у Господа и имам двоструко спасење или да обоје проиграм. За мене је прихватање Господа значило да ће се оба та догађаја догодити истовремено.
Увече 29. априла 1920. био сам сам у својој соби. Ум ми је био немиран. Седео или лежао, нисам могао наћи мира јер у мени је био овај проблем хоћу или нећу веровати у Господа. Моја је прва намера била да не верујем у Господа Исуса и да не будем хришћанин. Међутим, то ми је стварало непријатност. У мени се догађала стварна борба. А онда сам клекнуо да молим. Испрва нисам имао речи којима би молио. Али на крају су се мном појавили моји греси те сам схватио да сам грешник.
Никада раније у свом животу нисам имао такво искуство. Себе сам видео као грешника, а видео сам и Исуса као Спаситеља. Видео сам прљавштину греха, а видео сам и делотворност Господње драгоцене крви која ме очистила и учинила белим попут снега. Видео сам Господње руке прибијене на крсту, а у исто сам време видео како пружа своје руке према мени и говори: "Ту сам и чекам да те прихватим." Свладан таквом љубављу, нисам то могао одбити те сам га одлучио прихватити као свога Спаситеља. Раније би се подсмевао онима који су веровали у Господа, али те вечери нисам се више могао томе смејати. Уместо тога, плакао сам и признавао своје грехе, тражећи Господње опроштење. Након мог признања, бреме је греха било уклоњено те сам осећао весеље и пунину унутрашње радости и мира. То је било први пут у мом животу да сам знао да сам грешник. По први пут сам молио и по први пут искусио радост и мир. Раније сам можда имао некакав мир и радост, али искуство након мога спасења било је врло стварно. Сам те вечери у својој соби видео мм светло и изгубио сву свесност свог окружења. Господу сам рекао: "Господе, заиста си ми био милостив.
Овде су међу вама барем тројица оних који су ишли сам мном у школу. Међу њима је и брат Wеигх Кwанг-хси, који може посведочити о томе како сам био младић лошег понашања, али и диван ученик у школи. Што се тиче лоше стране, често сам кршио школске прописе. Што се тиче добре стране, у сваком сам испиту био први, јер ми је Бог подарио интелигенцију. Моји су радови често били изложени на табли у ходнику.
У оно сам време био младић са многим великим сновима и многим плановима за будућност. Своје сам просуђивање држао разумним. Понизно могу рећи да кад би сада марљиво радио у свету, и вероватно би постигао велики успех. Моји школски другови исто могу о томе посведочити. Али након мога спасења, догодиле су ми се многе нове ствари. Сви моји ранији планови постали су испразни и безвредни. Своју будућу каријеру потпуно сам напустио. За неке би можда тај корак био лак, али за мене, који сам имао многе замисли, снове и планове било је то крајње тешко. Од оне вечери кад сам био спашен започео сам са новим животом јер је живот вечнога Бога ушао у мене.
Моје спасење и позив да служим Господу догодили су се истовремено. Од те вечери никада више нисам посумњао у вези свога позива. Током оног сата донео сам једном за свагда одлуку за моју будућу каријеру. У једну сам руку схватио да ме Господ спасио ради мене, а у исто време, учинио је то и ради себе. Желео је да постигнем Његов вечни живот, али је исто тако желео да му служим и будем Његов сарадник