Јован Бањан (Јохн Буњан, 1628-1688) се родио у селу Елстау удаљеном једну енглеску миљу од града Бедфорда.
Родитељи су му били од најнижег сталежа, презрени од других. Отац му се бавио котларством па је исти занат изучио и његов син Јован. Бањан сам каже: "Род мога оца спадао је међу најниже и најпрезреније, зато не могу као други да се хвалим славом свога рода."
У периоду у коме је он живео било је више чувених и високо образованих људи као што су били: Милтон, Драјдн (Дрyден), Бакстер (Баxтер), Оуен (Оwен), Хаy (Хоwе), Хенри Мур (Хенрy Мооре), итд. Када помислимо да су сви они били високо образовани људи, а Јован Бањан није завршио никакву школу, ипак морамо да признамо да је он био највећи геније међу њима, и да његова дела врше највећи и најкориснији утицај још и данас.
Иако су му родитељи били сиромашни и презрени, ипак су свог сина слали у школу где је научио да чита и пише. Али, убрзо је заборавио све што је тамо научио. То он сам признаје као своју велику срамоту.
Сећајући се свог детињства и младости он каже: "Живео сам без Бога на свету, по владару ваздушних сила по духу који сада дејствује у синовима непокорности." (Еф. 2:2). "Налазио сам радост у замки ђаволовој, који ме је живог заробио да чиним његову вољу." (2. Тим. 2:26). Био сам пун сваке неправде, тако да сам надмашио чак и најгоре младиће у псовању, лагању, проклињању и ружењу Божијег имена."
Док се други сећају своје младости са неком милином, Бањан је морао са великом жалошћу и тугом у срцу да мисли на то доба када је био удаљен од Бога и проводио свој живот у неправди и безбожности.
Изгледа да су се његови родитељи бојали Бога те су у том духу одгајали и свога сина. Зато га Бог у својој великој благодати није оставио да пропадне у свом греху, него га је тражио док је још био млад. У сну су га прогањали зли духови и ђаволи, којих није могао да се ослободи. Када је био будан обузимао би га страх од пакла и вечне пропасти. Кад му је било 9-10 година, знао је усред игре са друговима да постане јако потиштен, и тада би пожелео да нема пакла или да он постане Сатана да може друге да мучи, јер по његовом схватању Сатана је био само туђи мучитељ.
Његова савест је постајала све окорелија и за кратко време је постао коловођа све неправде и безбожности. Телесне страсти су победиле и да није Божија милост учинила у њему чудо обраћења, пропао би као најгора скитница и пропалица. Иако је био тврдог срца и помисао на Бога му била мрска и одвратна, ипак је говорио Богу: "Иди од мене јер нећу да знам за путеве твоје." (Јов 21:14). Али Бог га није оставио без светла. Кад год би видео да они који се зову хришћанима чине грех и безакоње, уплашио би се и стресао. "Није ми мило да умре безбожник, него да се врати безбожник са свога пута и буде жив." (Језек. 33:11).
Када није помогао немир у срцу, Бог је почео да осваја Бањаново срце својим судовима и милошћу. Једном је пао у море и замало што се није удавио. Други пут је пао с брода и само Божијом милошћу био спашен.
Кад му је било 18 година отишао је у војску и учествовао у нападу на Лестер у мају 1645. против краља Карла И. Када је био одређен за стражу заменио га је његов друг. Непријатељски метак је овога ранио у главу од чега је убрзо умро. Бањан је на то рекао: "То је истовремено био Божији суд и Божија милост; али ни то ме није пробудило из сна греха, него сам био још тврђи против Бога и ужасно сам грешио, не марећи за спасење." Иако је Бањан био велики грешник и пијаница, блудник никад није био. Он сам о томе каже: "Нисам се сам сачувао од греха блудности, већ ме је Божија милост сачувала од тога."
После пада Лестера, Бањан се оженио, иако му још није било ни 19 година. Узео је девојку сиромашних, али верних родитеља. У мираз му је донела само две књиге дубоког побожног садржаја које јој је на самрти оставио њен отац. Радо је читао те књиге и волео је да слуша своју жену како му прича о свом оцу и његовој вери у Бога. Кроз читање тих књига и због утицаја своје жене, осетио је потребу да поправи свој свакодневни живот. Почео је да одлази у цркву два пута дневно. Певао је и вршио све обреде као и други. Али заборавио је да му треба очишћење греха, па је и поред те побожности остао у греху као и други. На крају је запао у такав фанатицизам да се са дубоком побожношћу клањао свештенику, олтару и свему што је припадало цркви. Свештеника је сматрао за веома блаженог и светог човека, па макар овај и проводио свој живот у греху. Главно је било то што се звао свештеник.
Прва сумња у погледу спасења његове душе била је чудна. Читајући Свето писмо, пронашао је да је Израиљ био једини Божији народ, и кад би он могао да докаже да је од крви Израиљевог народа, онда би лако могао да се спасе. Питао је свога оца за порекло његовог рода и кад је сазнао да није од Израиљског народа, ожалостио се и престао да се нада спасењу. "Поред свега тога" пише он, "нисам познавао опасност греха. Нисам разумео да ће ме грех упропастити ако не будем у Христу, ма како био побожан."
Једном је слушао проповед о несветковању дана Господњег – недеље. Мислио је да је цела проповед упућена против њега, јер је страственим дивљим играма рушио дан Господњи. Тада се по први пут пробудио. Дошао је кући са тешким теретом на души. После подне је већ заборавио на осећање своје душе и поново отишао на игралиште. Усред игре зачуо је глас са неба како му говори: "Хоћеш ли да оставиш своје грехе и пођеш у небо, или ћеш да задржиш своје грехе и одеш у пакао?" Са ужасом се зауставио у игри и погледао према небу. Чинило му се да види Господа Исуса како се згража над овим и другим његовим злим делима.
Одједном је јасно сагледао своје грехе, али Сатана је одмах дошао и лукаво му говорио да за њега нема спасења, јер је својим великим гресима тако расрдио Бога да не може никако да му опрости.
Чинило му се да је стање његовог живота потпуно безнадежно: било да остави грех, било да остане у њему, свакако мора да пропадне, те се зато одлучио да остане у греху, и да га још више ужива.
Сада је имао само једну жељу, да што више ужива сласт греха, пре него што дође на место пропасти. (Јер. 2:25, Јер. 18:12). То је трајало више од месец дана, али телесно уживање није могло да задовољи његову душу. Грех, у који грешник немарно пропада не може никада да задовољи и насити душу! Валаамова магарица је опоменула лакомог пророка. Тако је и Бањан прошао. Њега је покарала једна безбожна жена, која му је рекла да тако безбожног и поквареног човека није никад срела и да би он својим псовањем могао да поквари сву омладину града.
Покаран од безбожне жене Бањан се посрамио, и зажелео у духу да поново буде дете, да би га отац поново учио да говори без псовања и клетве. То карање је уродило благословом, јер је Бањан престао да псује и куне, тако да се и сам чудио како може лепо да говори и без псовке. Али Господа Исуса још није имао у срцу.
Тада се срео са једним сиромашним али верним човеком који је знао дивно да сведочи о Господу и о Светом писму. Почео је да чита Свето писмо и то са посебним уживањем. Једино га нису занимале посланице апостола Павла за које сам говори: "Био сам још у незнању. Нисам познавао своју стару природу, ни потребу за спасењем у Христу Исусу."
Читање Светог писма је променило његов спољашњи начин живота, јер је почео да тражи праведност кроз закон, настојећи да држи све заповести. Али његов мир, који се темељио на делима закона више пута га је изневерио, и донео му много туге и жалости у срце. Хтео је без оправдања кроз милост да води чист и свет живот, а заборавио је на Реч Господњу која каже: "Без мене не можете ништа чинити." (Јн. 15:5). Његови суседи су га хвалили чудећи се како је променио свој живот, због чега је он био нарочито поносан.
То је трајало годину дана. Бањан пише о том времену: "Нисам познавао ни Христа, ни Његову милост, ни веру, ни наду, и да сам у таквом побожном стању умро, ипак би ми душа пропала." Његова савест је почела да се буди. Почела је да га грди што недељом звони у цркви само због личног задовољства. Морао је и то да остави. Кроз целу ту годину није могао да се одрекне игранке јер му је она била велико уживање. Поред свега тога, ипак је мислио да Бог мора да буде потпуно задовољан са њим због његове доброте.
"Ја несрећан човек," говори Бањан, "све то време био сам у потпуном незнању о Господу Исусу Христу, и настојао сам да својом снагом задовољим Божију праведност, и пропао бих заувек да ми Бог није био милостив."
Поред његове личне охолости, претила му је опасност због тога што су га други хвалили. Сатана је лукава звер која покушава да докаже човеку да су разни црквени обичаји ново рођење, те се многи преваре тим ђаволским лукавством и вечно пропадну.
Господ га је избавио из тих замки на чудан начин. Бањан је као изгубљена овца пошао својим путем, али милостиви Господ га је тражио и нашао. Господ има много начина на које привлачи к себи изгубљену душу!
По Божијем провиђењу Бањан је једном пословно отишао у Бедфорд. Чуо је у једној улици како неке жене разговарају о духовном животу. Јако га је зачудило кад је чуо како живо разговарају о новом рођењу, о деловању Божије милости у њиховим срцима, о лукавству и пропадљивости њихових срца, о томе како их је Господ Бог својом љубављу милостиво нашао, и путем каквих обећања из Божије Речи су се обратиле Богу, те какву радост и утеху сада уживају у својим душама. Причале су и о својој грешности и о покварености својих срца, бојећи се своје сопствене праведности коју су називале "крпама згаженим на путу" и да је у својој праведности немогуће стати пред Божије лице. Бањан је увидео да су те жене нашле нов живот. Тако су мило говориле о Светом писму да још није чуо ниједног свештеника да тако проповеда, и на њима се јасно видело блаженство њиховог духовног живота. Срце је почело да му подрхтава и духовне очи су му се отвориле. Колико год је био побожан није никад чуо проповед и говор о новом решењу, није никад познавао утеху Божије Речи, ни Божијих обећања, као ни лукавство и изопаченост свога поквареног срца.
Сад је увидео да није спашен. На послу је често мислио о њиховим речима и често је одлазио у заједницу деце Божије – жедан као кошута живе воде – Божије истине и правде. (Пс. 42:1,2). Божија Реч је почела све више да делује на њега. Што је више читао то је више жеднео за Божијом правдом и истином. У његовом духу се открио нови живот, и ништа није могло да га одврати. Нашао је благо – драгоцени бисер. Увидео је своју слепоћу и безбожност у којој је раније толико био побожан.
Чим се упознао са онима који љубе Господа, оставио је своје најмилије пријатеље који нису хтели да пођу са њим тим новим путем. Сатана је настојао да поново угаси то ново светло које је Господ запалио у његовом срцу. Подигао је велику буру искушења против њега да би га опет потчинио својој моћи. Бањан још није био утврђен у науци Светога писма, зато га је сваки ветар криве науке љуљао. У то време је дошао до неколико списа лажне и опасне науке секте Рентера.(1)
Они су уживали потпуну слободу тела, и угађали својим телсним захтевима и страстима. На тај начин су завели многе, чак и оне који су били јако побожни. Тако се на жалост заплео у ту секту и тај побожни човек кроз кога је Бањан узверовао. Попуштајући своме телу, човек је толико дубоко пао да је на крају одрицао и Бога и душу. Бањан је био млад, а наука Рантера привлачна – али Свевишњи није дао да Бањан пропадне. Молио се: "Господе! Ја сам неразуман, не умем да распознајем пут истине и лажи, зато ме немој оставити у мојој слепоћи. Ако је та наука од Бога, не дај да је занемарим. Ако је од Сатане, не дај да у њу западнем." Господ је у својој милости услишао његову молитву, те је брзо увидео безбожност рентерске науке. Ко се не ослања на своју мудрост већ чека на Божије вођство, ко има Господа за свог вођу у младости, тај неће бити заведен, него ће срећно надвладати све лажне науке телесности.
Благо човеку коме Реч Божија осветљава пут! Коме је Библија компас на узбурканом мору овог света, тај се неће никад изгубити. Бањан није био образован човек, није био вешт у верским стварима. Зато му је било од велике користи што је целим срцем прионуо уз Свето писмо. Божија Реч нас чува од утицаја лажне науке, она нас избавља из сатанске замке телесног уживања. Када нам дођу криве науке било које цркве или секте, кад на нас навале страсти нашег тела, ставимо све на камен Божије Речи и одбацимо све што се противи Божијој науци. Нека се Библија сама тумачи кроз вођство Божијег Духа и молитву.
Сада је Бањану Свето писмо било јако драгоцено. Посланице апостола Павла му нису више биле досадне, али читајући сам, опет је запао у сумњу. Није схватио значај вере и није могао да разликује између вере која спасава и вере која чини чуда. Многи верују да их је Господ спасао, али не примају дар вере да чине чуда. (1. Кор. 12:8-9). Човек може да буде спашен без такве вере али без спасавајуће вере не може. Бањан је видео да његова вера не чини чуда па је почео да се двоуми над самим собом, не знајући да ли је веран или није. Сатана га је кушао у вези вере говорећи му: "Ако имаш веру, учинићеш неко чудо – ако не учиниш чудо немаш вере."
Једнога дана док је био на путу од Елстоа у Бедфорд, Сатана га је наговорио да испроба своју веру. На путу се налазила бара и дошло му је да каже бари да се осуши. Ако га вода послуша и бара се осуши, има веру, ако не, нема веру. Већ је хтео да каже: "Осуши се!" кад се сетио да мора прво да замоли Господа па тек онда то учини. Кад му ни после молитве није било јасно шта да ради, оставио је то за други пут. Док је тако сумњао, посматрао је радост верног народа са великом жудњом. Тада је настојао да ступи у цркву међу децу Божију, али и ту га је непријатељ варао говорећи да за њега нема више милости, да он не може да припада верном народу, итд. Од те његове сумње избавио га је Господ кроз речи еванђеља по Луки 14:22-23, које говоре: "Места још има." Те речи су га толико утешиле и охрабриле да више није никад сумњао у то да ли га је Исус примио или није. Знао је да је и њему Господ припремио место.
Када се ослободио тих сумњи, био је опет кушан на други начин. Отац небески на разне начине поучава свој народ, показујући му да не може ништа својом силом и да мора потпуно да се ослони на Њега. Бањан пише о томе: "Нисам био без својих искушења – искушења од Сатане, искушења у мом срцу, од мојих пријатеља и телесних познаника, али хвала Богу, Господ ме је избавио из свих тих напасти, и показао ми наглу смрт и дан страшнога суда." Сатана је бацио много ватрених стрела на њега. Бог је дозволио многе напасти на своје изабране слуге да бисмо ми видели њихову веру и победили не клонувши у својим искушењима. Сам Господ је био кушан да би нама који пролазимо кроз искушења, могао да помогне.
Једне недеље се нарочито утешио. Слушао је проповед на текст Песме над песмама (Пес. 4:1-4). "Лепа ти си драга моја, лепа ти си." Проповедник је нарочито подвукао речи: "драга моја." Даље тачке о којима је говорио биле су: 1) Да је Црква, као и свака спашена душа Христова драга, ако и нема праве љубави. 2) Христову љубав не може ништа заменити у животу човека. 3) Свет пази на Христову љубав. 4) Христова љубав према спашеној души када се нађе у невољи. 5) Христова љубав је једнака како на почетку тако и на крају. На Бањана је највише утицала четврта тачка у којој је проповедник између осталог рекао: "Ако је то тако да је спашена душа Христова драга и онда кад доживљава разна искушења, онда буди сигурна, свака душо која падаш у разне невоље и онда кад већ мислиш да је Господ сакрио своје лице пред тобом, да си ипак Христова драга."
Тај дан је за њега био дан радости. Непрестано су му у ушима одзвањале речи: "Ипак си Христова драга." О томе пише: "Примио сам ту реч која је тако мило и радосно звучала у мом срцу – ти си мој и ништа те неће раставити од моје љубави."
После тога Бањан је био миран и радостан у Господу, али искушења нису престала. Био је кушан на разне начине и мучен у себи. Он пише: "Месец дана после те утешне проповеди, на мене су насрнуле много веће буре и таласи. Прво ми се приближио дух ругања и хуљења против Бога, Христа и Светога писма." У његовом срцу је дошло до сумње да ли постоји Бог. Ко зна да ли је Свето писмо истинита књига? Даље му је дошло питање: "Зар муслимани, којих има толико, не знају пут у небо, ако постоји? Зар само ми, шака верних да будемо спашени а сви други да пропадну?" Када је читао посланице апостола Павла помислио је: "Ко зна да можда Павле, будући тако мудар, није друге варао?"
Био је мучен таквим гадним кушњама од јутра до мрака, и то описује овако: "Многе друге и силне напасти на мене навалише." Немајући мира, дошао је до закључка да га је Бог оставио и предао на тако грозне муке. Био је у искушењу да ружи Господа. Већ је замишљао да је опседнут демонима. Чинило му се да је као Саул одбачен од Господа Бога. (1. Сам. 15:26, 1. Сам. 16:14). У тим мукама је пожелео да би било боље да је пас или коњ него ли несрећни човек о коме Реч Божија говори: "Безбожници су као море усколебано које се не може умирити и вода његова измеће нечистоћу и блато. Нема мира безбожницима вели Бог мој." (Иса. 57:20).
То непријатно стање је потрајало читавих годину дана, али Господ није дозволио да се Бањан врати у свет и у блато греха. редовно је ишао на Богослужења, али у њима није налазио никакве радости. Проповеди као и читање Светог писма нису нимало утицали на њега. Мисли су му увек биле растресене. Тако је било и у молитви.
То његово стање га је терало да се више приближи Богу и да тражи Његову милост. Његова нада је била поткрепљена кроз Реч Божију: "Убеђен сам наиме, да нас ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни садашњост, ни будућност, ни силе, ни висина, ни дубина, нити какво друго створење, не може раставити од Божије љубави, која је у Христу Исусу Господу нашем." (Рим. 8:38-39). Већ је научио напамет неке стихове из Светог писма и они су га много храбрили. "Хоћеш ли отселе викати к мени: Оче мој, ти си вођ младости моје?" (Јер. 3:4). Такви стихови из Светог писма су му били као најбољи пријатељи који га непрестано подстичу на добро. Иако је ово тешко стање дуго трајало, Бог није оставио Бањана. Објавио му се својом милошћу, опростио му је грехе и избавио га од те напасти.
У то време Бог је подигао једног верног проповедника. Звао се Џон Гифорд (Јохн Гиффорд), који је кроз проповеди и учење много утврђивао Бањана. Научио је од њега да ништа не прима за истину ако то Бог не посведочи кроз Светога Духа. Зато је Бањан касније истицао у својим проповедима да људи ништа не примају као истину што не би било у складу са Божијом вољом, и да увек моле Бога да им покаже да ли је оно што чују кад се проповеда права небеска истина. Сада је његова душа ишла од једне Божије истине до друге, и било му је све тако јасно, мило и драгоцено. Христос му је постао драгоцен од витлејемских јаслица па све до Његовог другог славног доласка.
Разне науке које су се онда шириле уводиле су Бањана у веће разматрање Божије Речи. Сам каже: "О пријатељи, вичите к Богу да вам објави Исуса Христа; никога нема који би вас могао учити као Он." Господ му је откривао многе истине које су га најпре узнемиравале, тако да га је некад мучио терет греха, све док га Господ не би опет пошкропио својом крвљу и дао мир и покој. Он говори о том времену: "Сада ми се сигурност спасења запечатила златним небеским печатима. Како бих сада желео да буде судњи дан и да већ могу да уђем у Божији мир." Једном му је дошло до руке тумачење Павлове посланице Галатима од Мартина Лутера, из кога је видео да је и Лутер пролазио кроз такве душевне борбе. То је добро утицало на његов духовни живот, јер је то тумачење долазило као из његовг срца.
Тако је Бањан уживао мир и све већу радост у Господу – не мислећи да га Господ тиме припрема за још јачи талас напасти и искушења. Ускоро је био изненада захваћен буром невоља. Долазио је у нарочито искушење да прода Христа за ствари овога света. Таква помисао је за њега била страшна, јер је знао да не сме да се одрекне Христа. Некад је непријатељ са великом силом наваљивао на њега вичући: "Продај Исуса! Продај Га!" Бањан се храбро борио и одбијао Сатану мислима: "Нећу Га продати ни за хиљаде светова!" Једном је ипак попустио у својим мислима, и то је Сатана одмах искористио да га жестоко нападне, указујући му на то како је Јуда продао Христа. Тада је Бањан опет био као птица коју је ловац ранио из пушке. Био је усамљен – као да је изгубио спасење и да зато мора одмах да пропадне. Толико је слабо човечије срце. Ко може да схвати дубину наше пропадљивости и покварености? Ко може разумети Сатанино лукавство и наговарање?
Али, у то време је и Божија Реч јако утицала на Бањана. Гореле су му у души ове речи: "Да не буде ко блудник или несвет као Исав, који је за једно јело продао своје првородство. Знате, наиме, да је он касније, када је желео да наследи благослов, био одбијен, јер не нађе места покајању, иако га је са сузама тражио." (Јев. 12:16-17). Чинило му се да је он као Исав, и неколико месеци се мучио под тим теретом, док му одједном као искра небеска расветли срце реч која гласи: "Крв Сина његова Исуса Христа чисти нас од свакога греха." (1. Јн. 1:7). То је била реч у најбоље време, и као што је већ хиљаде хиљада умирила и довела на Христове груди, тако је и Бањаново срце утешила, али само за кратко време. Јер после малог затишја Бањан је опет осетио страхоту греха. Чинило му се да је починио грех који не може да се опрости, (Мк. 3:28-29), и да га је Бог заувек одбацио.
Сетио се Давида да је и он сагрешио и да му је било опроштено, али се убрзо сетио да је Давид згрешио против закона, али он сиромах, против еванђеља и Посредника, зато што је продао Спаситеља. "Ах, само је један грех који не може да се опрости," мислио је Бањан, "зар то морам бити ја који сам га починио? О, несрећни човече!" Та мисао га је доводила до лудила. У ушима су му ужасним гласом одзвањале речи: "Знате да је потом одбачен!" Поред тога морао је да гледа како се други греју у Божијој љубави, радујући се у свом спасењу, иако нису били бољи од Њега.
Дивна обећања Светога писма су светлела као сунце, али не да њега греју, него да у њиховој светлости види блаженство других, којима је Бог милостиво делио благослов. Видео је да Бог има у својим рукама све сласти којима дарује своје изабране, али уједно да на њих допушта и свакојаке невоље кроз које би се понизили, а не да би се предали греху. Пустио је да падну: Давида, Језекиља, Соломона и Петра, али не у пакао, него да би их понизио и опет учинио срећнима и блаженима. Кроз такво разматрање Божије Речи Бањан је постао још јаднији, јер је себе стално упоређивао са Јудом који је продао Христа и који није нашао опроштење.
Да би изишао из тог стања почео је да размишља о томе да неће бити никаквог суда, а уколико га буде да му свакако неће утећи и зато је најбоље да ни о чему више не мисли. Али хвала Богу, Бањан није могао нигде да нађе мира своме срцу, већ само у Богу. Схватио је да непријатељ покушава на све начине да одврати душе од Христа и да их упропасти, те зато није престао да се моли, иако му је непрестано одзвањало у ушима: "Касно је!"
У то време му је у руке пала књижица у којој је писало како је отпао од Господа Франческо Спијера. О тој књижици Бањан говори: "Била је моме уморном духу као со на рану. Свака реч те књижице, сваки Спијеров уздах и све што је чинио – његов плач, његове молитве, шкргутање зуба, његов ужас и борба, малаксалост и умирање под моћном десницом Господа Бога Свевишњега – то је било све као нож и мач за моју душу." Нарочито га је погодила његова болна изрека: "Човек зна почетак греха, али ко ће исказати његове последице?" Више пута га је Божија Реч нежно призивала Господу: "Расућу као облак преступе твоје и грехе твоје као маглу; врати се к мени јер сам те избавио." (Иса. 44:22). Али га је увек рушила реч: "Одбачен је… ако је и са сузама тражио."
Чудновато је како Бањан тако дуго није могао да нађе мир својој души. Те борбе су трајале читаву годину: туга, жалост, ужас. Но с времена на време понека реч из Светог писма га је тешила и веселила. Једном се охрабрио и поверио једном старом хришћанину своју борбу и страх да је сагрешио против Духа Светога и да не може да му буде опроштено. Тај стари хришћанин, уместо да га из тога изведе, утврдио је Бањана у његовом очајничком стању и тако му одузео сваку жељу да се још некоме повери.
Ту налазимо велику поуку о томе како да поступамо са душом која живи у недоумици и тражи Божију милост. Т. Виндерлинг (Т. Wиндерлинг) каже: "Нико који над својим грехом плаче и тужи није одбачен и заборављен од Бога."
Једнога дана Бањану се учинило да чује глас: "Зар нећеш да будеш оправдан кроз Христову крв?" "Хоћу!" Одговорио је радосно. Онда је схватио да мора са свим својим јадима да иде Христу што му је било тешко. Како да иде ономе кога је толико одбацивао? И мислећи тако о Христу и Његовим обећањима, није налазио мир и радост у својој души, већ тугу и жалост, иако је знао да једино Господ може да му помогне. Моћ његовог греха му је заслепила очи. Сатана га је опет плашио говорећи: "Исус би морао поново да дође ради тебе да плати за толики грех." Све је то била само невера, али сваки пут у другом облику. Прво није веровао у Божију милост, сад му се опет чинило да Христова смрт на Голготи није довољна и за њега. Његов грех му је изгледао тако велики да ни Исусова смрт није била довољно јака да га очисти. Тако је Бањан дуго лутао као брод без кормила у сумњи и невери – пустињом овога света. Љуљао се као чамац на сваком ветру и заносио се таласима криве науке, тако да нам историја његовог обраћења служи као опомена да се не дамо тако дуго варати од Сатане, а ко се налази у блату неверја и сумње нека тражи помоћ само у Господу.
После тих великих духовних немира и борби, Бањан је ипак нашао мир у Христу, и познао да је коначно спојен са Исусом. Услед тог спајања Исусова праведност је постала његова праведност и Исусове заслуге су постале његове заслуге. Тада је рекао: "Сада могу да видим себе истовремено и у небу и на земљи. У небу у свом Христу, који је моја праведност, а на земљи у свом телу." Тако је дакле борба била свршена. Бањаново неверје и сумње су престале, а завладали су мир, радост и утеха. Сада је требало да се утврди у свом духовном животу.
Он сматра да су два главна узрока његових дугих немира настала из следећих разлога:
1) Када је био избављен од једне напасти није се озбиљно и истрајно молио Богу: "Не уведи нас у напаст!" Задовољавао се тренутним ослобођењем, а није се молио за уклањање напасти и искушења; великим гресима треба велика милост. долазио престолу Божије милости, те је тако остао без силе, милости и помоћи.
2) Кушао је Бога тражећи знаке и чуда, уместо да је као дете веровао Његовој Речи. Бањан се сећа тих разних искушења и потешкоћа са захвалношћу. Био је у њима испробан и Божија љубав према њему се показала као јака и моћна, иако је сам био тако грешан и јадан. Он сам говори: "Нисам схватио дубину милости, љубави и благодати пре великих напасти и искушења; великим гресима треба велика милост. Где је кривица велика и страшна тамо се такође души јавља велика и силна Божија милост у Христу Исусу."
Када је 1655. године напунио двадесет и седам година, био је примљен за члана Господње цркве у Бедфорду.(4) Пошто је, ступио у цркву као пуноправни члан, доживљавао је нарочито велику радост у Вечери Господњој. Али управо то, Сатана је употребио да га куша. Кушао га је тако да жели у свом срцу да Вечера Господња не буде некима на благослов већ на осуду. Бањан је касније увидео узрок те кушње у томе што он сам није долазио на Вечеру Господњу чистога срца.
У то време Бањан се разболео од туберколозе. Болест му је показала близину смрти, те је почео да испитује стање свог духовног живота. Његову осетљиву савест је узнемиравала највећа хладноћа, немарност и леност у хришћанским дужностима као и недостатак љубави према Богу, Његовим путевима и Његовом народу. Тада се питао: "Зар је то род твога хришћанства?" и страшно се уплашио над собом и мало је фалило да опет све изгуби. Тада му је Господ довикнуо кроз Реч Светога писма: "Оправдавају (се) за бадава његовом благодаћу – на основу искупљења у Христу Исусу." (Рим. 3:24).
Та реч га је дирнула и пробудила из његове малаксалости. Као да је сам Господ Бог проговорио његовом уплашеном срцу: "Грешниче, зар мислиш да ја ради твојих греха и твоје слабости не бих могао да спасим твоју душу? Ја гледам на мога Сина, а не на тебе. Са тобом ћу поступати по Његовим заслугама а не по твојим." То откривење га је много утешило, јер је схватио да темељ нашег спасења није у нама, него у јединородном Сину Божијем, са којим је Бог потпуно задовољан. Спашен само по милости! То схватање га је учинило потпуно срећним. Од тада је весело гледао према својој смрти, пошто је постао наследник Божије славе, и тадо победио непријатеља речима: "Смрти, где ти је победа? Смрти где ти је жалац?" (1. Кор. 15:55).
Промена коју је Бог учинио са Бањаном је побољшала његово стање и постала очигледна верним и искусним хришћанима у бедфордској цркви. Борбе и напасти кроз које је пролазио од свог обраћења за тих дугих 5-6 година учиниле су од двадесетседмогодишњег Бањана верног и опрезног хришћанина тако да нико није имао разлога да презире његову младост. Када су старија браћа видела дарове које је Бањан од Бога примио, желела су да он проговори по коју реч на библијским часовима, што је било на благослов присутнима. Старија браћа су га водила са собом када су ишла да сведоче по околним местима, и ту је Господ показао да је Бајану много поверио.
Када је то црква приметила, молила га је да на јавним богослужењима проповеда Христа. Стотине људи је долазило из далека да слуша његове проповеди, нарочито када су чули историју његовог обраћења и моћ којом га је Бог пратио. Многи су кроз његове проповеди нашли Господа. У почетку Бањан није могао да верује да би Бог кроз таквог јадника за каквога је себе сматрао, могао било кога да доведе к себи, али многи су му рекли како су кроз његове проповеди нашли Господа. Кад је Бањан увидео да речи које изговара омекшавају камена срца, и да многе сузе теку низ образе грешника – веома се обрадовао. То му је био прави доказ да га је Бог позвао у службу.
Тема његових проповеди је углавном била његово лично искуство са Господом. На почетку својих проповеди био је као будитељ који је будио из сна греха. Проповедао је строгост закона и величину преступа и греха под чијим теретом се и сам налазио. Он пише: "Као онај који се извлачи из гроба био сам послан да проповедам мртвима у греху. Душа ми је још била везана ланцима а проповедао сам слободу онима који су живели под теретом греха. У мојој савести је горео огањ мојих кривица пред којима сам опомињао слушаоце. Тај терет греха ме је често пратио све до проповедаонице где је био скинут са мене до завршетка проповеди. После проповеди која је била у потпуној слободи душе, моја потиштеност и осећање греха би ми се опет повратили. Ипак ме је Господ Бог водио напред својом силном десницом, јер ни моји греси, ни црни пакао нису могли да ме зауставе у раду за Господа."
Тако је Господ водио Бањана две године. Зашто га је водио на тако чудан начин? Зашто му је дао да окуси толико горчине, страха, невоље? Зашто није ослободио његову савест терета кривице? Господ је знао како треба да поступа са својим слугом. Његове проповеди су биле силне и живе и многи су се обратили Богу. Бањан се тешио великом љубазношћу и љубављу својих слушалаца. Ти успеси у раду су могли лако да га доведу до духовне охолости и славољубља – зато је милостиви небески Отац радије оставио Бањаново срце оптерећено и у страху, да га не обузме охолост коју никада не може да употреби за своје оружје. "Јер Бог се супротставља охолима, а понизнима даје милост."
После две године Бањан је могао да проповеда Божију Реч са већом радошћу и миром у души. Проповедао је Христа веома ватрено и покорно се молио Богу са великим страхопоштовањем да семе Његове Речи не падне на неплодно тло. За време проповеди осећао је нарочиту силу и чинило му се да анђео Господњи стоји иза њега храбрећи га. Једном је проповедао да се спасење прима од Господа Исуса без дела закона, и усред проповеди је повикао силним гласом као у духу: "Ја верујем и осведочен сам!"
Ако је ко од верних отпао, што се више пута догађало, Бањан се више жалостио него да му је рођено дете умрло. Јер је то заиста највећа жалост за верног слугу Божијег када једна овца из његовог стада зађе с пута у грех и свет; као што је највећа радост када се једна душа обрати и прими Христа за свога Господа.
Искуство у вери
Бањаново искуство је искуство свих верних проповедника Божије Речи. Он каже: "Имао сам жељу да одмах проповедам тамо где сам мислио да бих могао нешто да учиним за Господа. Неке душе су ми нарочито лежале на срцу и ја сам жарко желео да се оне обрате. Такве душе су ми биле дате као плод мога рада. Схватио сам исто тако да је реч у проповеди донела више плода него реч у обичном разговору. Кад сам мислио да нисам имао никаквог успеха, тада сам највише постигао. Други пут сам мислио да ћу све да задобијем али нисам задобио ниједног. Где год је Господ почео да спасава душе ту је и Сатана почео страшно да напада. Више пута, када је Сатана највише нападао, највише душа се обратило Господу."
Бањан је желео да проповеда еванђеље на местима за која нико није марио. Када није видео жељени род свога труда много се жалостио. У том раду је дошао до разних искушења. Некад га је Сатана наговарао: "Немој да узмеш тај текст за проповед јер те он осуђује. Сам си сагрешио против њега." Када је ипак говорио о том тексту, Сатана га је опет наговарао да мимоиђе оне строге истине јер ће говорити против себе. Господ га је и у томе сачувао тако да би радије умро него да изврће истину Божије Речи. Ако је био кушан да себе узвиси, Господ му је одузео сву радост. Једном је проповедао са нарочитим жаром. После проповеди пријатељи су му рекли да је дивно проповедао, на шта је он одговорио: "Не треба о томе да ми говорите, јер ми је то Сатана већ рекао пре него што сам сишао са проповедаонице."
Противници Божије истине
Бањан је имао много противника, нарочито међу свештеницима државне цркве и међу лекарима, који су га мрзели. Брзо су потекле за њим свакојаке гласине и страшна оговарања – да је тајни језуита, да је фанатик, врачар и прељубник. Говорили су да има две жене и свашта друго. Бањан се радовао што лажу против њега ради имена Господњега и говорио је да су њихове клетве његова слава. Господ је све то дозволио на свога слугу, јер је хтео да буде жив и веран радник у Његовом винограду, а не само мртво звоно које залудно звони. Тако је пролазио Бањанов живот све до 1660. године када је Енглеска постала краљевина.
Тада је било забрањено свим црквама, осим државне цркве, да се окупљају и одржавају богослужења. Бањан је као сиромашни проповедник окупљао своје верне по разним скривеним местима и утврђивао их у вери и истрајности на путу Господњем.
Бањан у затвору
То није дуго потрајало. Дванаестог новембра 1660. године, Бањан је позван у Самсел да проповеда. Док се молио дошао је стражар и одвео га пред судију Вингејта (Wингате), који је питао стражара шта је Бањан радио кад га је ухапсио. Када је стражар одговорио да се молио Богу, судија је одговорио:
– Зашто се не бавите својим занатом, јер то што сада радите забрањено је законом? – Тада је потекао следећи дијалог:
– Циљ мога проповедања је да будим људе на добра дела, да оставе грех и да се држе Христа, јер ће иначе пропасти. Ово чиним драговољно; бавим се својим занатом и уз то проповедам Божију Реч. – Одговорио је Бањан.
– Ја ћу учинити крај вашим скупштинама. – Рече судија љутито.
Када је судија хтео да пусти Бањана, јер су многа браћа хтела да плате јемство, он Је то одбио, пошто је судија напоменуо да и поред тога неће смети да проповеда Божију Реч. Тада је у судницу ушао неки др Линдејл (Линдале) који је упитао Бањана одакле му право да проповеда. Бањан је одговорио:
– Сваки хришћанин је дужан да служи оним даровима које је од Бога примио.
– Читао сам да је неки Александар котлар (Бањан је такође био котлар), учинио много зла и са којим су апостоли имали много невоља. – Рекао је др Линдејл.
– И ја сам читао о многим фарисејима и законицима који су своје руке умрљали Христовом крвљу. – Узвратао је Бањан.
– Ви сте такав законик, – рече Линдејл, – јер се дуго молите само да бисте уловили удовичке домове.
– Кад бисте ви добијали за своје проповеди и молитве онолико колико ја добијам, не бисте били толико богати.
Бањан одговара пред судом
Тада су одвели Бањана у бедфордски затвор. Бањан је одбио све понуде од браће да положе откупнину за њега, јер је знао да Бог жели да буде у затвору. Саслушавање је трајало седам недеља. Оптужба против Бањана је била следећег садржаја: Са сатанском намером се удаљавао од свих богослужења, те је сам одржавао многе незаконите састанке и тиме стварао немир у краљевини, што се противи краљевској наредби. Судски службеник је прочитао оптужбе и упитао Бањана шта има да каже.
– Што се тиче прве тачке у оптужби, морам да нагласим да сам марљиво одлазио у Цркву Божију. По милости Божијој члан сам Цркве којој је глава Христос. – Рече Бањан. Да ли одлазите у цркву на богослужења? Знате шта ја мислим, у цркву која је законом призната. – Питао је председник суда Килин (Кеелин).
– Ја тамо не идем.
– Зашто?
– Зато што то Божија Реч не наређује.
– Али заповеђено нам је да се молимо Богу.
– Да, али не из књижице – из молитвеника.
– Него како?
– Духом – као што апостол каже: "Молићу се Богу духом, а молићу се и умом. (1. Кор. 14:15).
– Ми можемо да се молимо духом и умом из молитвеника.
– Молитве у молитвенику су написане од људи, и нису побуђене у нашим срцима Светим Духом. Апостол не каже: "Молићу се духом и умом из молитвене књижице." – Рече Бањан. Тада је други судија проговорио:
– Шта мислите да је молитва? Мислите ли ако се каже пред људима неколико лепих речи, да је то молитва?
– О, не! Људи могу нешто лепо и значајно да кажу, а ипак да се при том не моле. – Одговори Бањан. – Ко се моли Богу тај излива своје срце пред Њим кроз Исуса Христа, и жели само оно што му Дух Свети покаже у срцу за потребно. А то се чини без молитвене књижице.
– Ко може да зна да ли ви нешто не напишете на папир пре него што се састанете, а онда то читате пред народом?
– То није наш обичај.
– Али ипак је потребно да се употребљавају молитвеници и црквени обичаји. Шта имате против молитвеника?
– То што није одређено у Светом писму да се из њега моли. Молим вас, покажите ми једно место у Светом писму где се препоручује да се молимо из молитвеника и ја ћу одмах почети да се молим из њега.
Изнели су затим још много оваквих неоснованих оптужби и ругали му се говорећи да га је Сатана заслепио. Килин је заповедио да мора да остави проповедање, јер је то дужност свештеника који су по закону постављени, а он треба да се држи свог котларског заната и да се не меша у свештеничку службу. Осуда је гласила: Морате поново у затвор на три месеца, па ако ни после тога не будете хтели да идете у цркву, и ако не будете престали са проповедањем, бићете протерани из земље, а могли бисте и главу да изгубите."
После три месеца у затвору га је посетио судија Куб (Цооб) који је настојао на леп начин да га наговори да се покори црквеним и државним законима, јер би иначе могао да настрада. Бањан је на то одговорио:
– У свему ћу се владати како то доликује правом грађанину и верном хришћанину.
– Краљ вам заповеда да не одржавате никакве тајне састанке, јер је то против закона који је од краља, а краљ је од Бога постављен, па би зато требало да послушате, јер ћете се иначе противити Божијој наредби.
– Апостол Павле је у своје време признавао власт, јер је од Бога постављена па је ипак често био затваран од ње, а на крају и погубљен. Господ Исус је такође признао да Пилат има власт од Бога као судија, па га је овај ипак предао на смрт. Има два пута који воде к послушности закону. Први је: "чинити што закон захтева." Други је: "трпети што власт са мном чини." Тако су чинили Господ и сви апостоли.
Живот и рад у затвору
Бањан је нашао милост код чувара затвора као Јосиф у Египту. Пријатељи су могли често да га посећују и сам је могао више пута да иде кући. Прогонства верних су била све жешћа, а жртве инквизиције су пуниле затворе, тако да је са Бањаном у ћелији било и до 60 људи који су били затворени због своје вере. Бањан им је радосно проповедао и храбрио у Господу. Уз то је писао књиге које су свету донеле више благослова него да му је било дозвољено да проповеда у највећим енглеским црквама. У затвору је написао: "Свети Град" (Тхе Хољ Цитy), "Понашање хришћанина" (Цхристиан Бехавиор), "Васкрсење мртвих" (Ресуррецтион оф тхе деад), Неизмерна милост највећем од свих грешника" (Граце Абоундинг то тхе Цхиеф Синнерс), и његово највеће дело "Пут Хришћанина" (Пилгрим’с Прогресс).
Слобода вере
Тако је Бањан провео дванаест година у затвору. За то време енглески затвори су били пуни верних. Умрло их је више од 8 000 у затвору. За време прогонства најхрабрији су били Квекери који нису престали да се окупљају и поред свих па и најстрожијих забрана.(5) Изненада је дошао краљевски проглас 1672. који је гласио: "Пошто после 12 година сва насилна средства нису помогла, издајем краљевски проглас слободе свим вероисповестима. Сви затвореници који су у затворима због верских оптужби, међу којима је и Бањан, пуштају се на слободу." Бањан пише за затвор како је то било време Божијег благослова, место Божије присутности, и у коме је свуда осећао близину свога Господа.
Бањан на слободи
Чим је Бањан ослобођен, био је изабран и рукоположен за старешину бедфордске цркве. Свој посао је обављао савесно, проповедајући еванђеље и посећујући болесне. Богослужења су увек била добро посећивана. Кад је боравио у Лондону скупљало се и до 1 200 људи да чују његове проповеди које је држао у 7 ујутро. Међу његовим слушаоцима налазио се и учени богослов Оуен коме је краљ Карло ИИ једном рекао: "Не могу да схватим како ви тако високо образован човек слушате проповеди нешколованог котлара!" Оуен је одговорио: "Кад бих ја имао такву надареност и вештину проповедања као тај котлар, радо бих се одрекао све своје учености."
Завршетак Бањановог благословеног живота
Дугогодишњи боравак у затвору је нарушио његово здравље. 1688. године је био опасно болестан. Чим се мало опоравио пошао је да помири неког оца који је умирао, са његовим сином. Отац је на самрти опростио свом сину који је живео у Лондону, а Бањан је тада понео радосну вест очевог помирења сину у Лондон. На путу је покисао, прехладио се и остао код свог пријатеља Страдвика (Струдwицк). Грозница је трајала десет дана и умро је 31. октобра 1688. у шездесетој години живота.
Бањан је овако гледао на свој живот: "Од свег страха најбољи је тај који је учињен Христовом крвљу, а најслађа радост је та која је помешана са уздисањем за Христом. Блажено је бити на коленима пред Богом, и имати Христа у наручју. Надам се да нешто знам од тога. До данас познајем седам неправди у свом срцу: 1) Склоност ка неверју; 2) Занемаривање љубави и милости како нам је Христос показује; 3) Уздање у дело закона; 4) Растресеност и хладноћа у молитви; 5) Заборављање онога за шта се молим; 6) Склоност оговарању; 7) Ништа не могу да учиним што ми Бог заповеда, а да се томе не противи моја зла природа. "Желећи, дакле, да чиним добро, налазим да за мене важи закон – да је зло у мени." (Рим. 7:21). Ово непрестано видим, осећам и жалостим се, јер сам њима окружен, но преко свега тога, Божија мудрост управља да ми све буде на добро, јер 1) Подстиче ме на то да се гадим самога себе; 2) Чува ме да не верујем своме срцу; 3) Показује ми недостатак моје телесне праведности; 4) Учи ме да се молим Богу; 5) Показује ми потребу за обазривошћу и трезвеношћу; 6) Опомиње ме да тражим помоћ од Бога, кроз Господа Исуса Христа, да ме Он проведе кроз овај свет."
Тако је о себи мислио Јован Бањан. Познавао је себе по Божијој милости, а познавао је и свога Спаситеља.
Бањаново потомство
Од шесторо деце које је имао са првом женом, остало му је троје: Тома, Јосиф и Сара. Тома је 45 година био члан бедфордске цркве где је више пута и проповедао. Била му је поверена ђаконска служба. Био је добро цењен због озбиљности своје побожности. Последњи пут се спомиње име Бањан у Бедфорду уз име његове праунуке Ане која је умрла у старости од 76 година, 1770. Јосиф се настанио у Нотингаму, оженио се у богату породицу и ступио у државну цркву. Његов последњи потомак је била гђа. Сенегарова која је као верни члан баптистичке цркве умрла 1847. године. Тако је нестало Бањановог потомства, само нам он својим примером у неуморном раду за Господа, у вери и предању Господу, светли као звезда даница.
"Зато, дакле, и ми кад имамо око себе толики облак сведока, одбацимо сваки терет и грех који нас лако заплиће, стрпљивошћу трчимо трку која нам предстоји, гледајући на Исуса, зачетника и усавршитеља вере." (Јев. 12:1-2).