При помисли на Велики Петак, пред нас искрсне слика Господа Исуса Христа на крсту са трновим венцем на глави, прободеним ребром и прикованим рукама и ногама. Био је разапет на крсту, а испод крста су били само његова мајка и Апостол Јован. Присетимо се тада и шибања и оцта који му дају да би утолио жеђ. Пилат је опрао руке, јер није установио никакву кривицу на Њему, али је Господа Исуса ипак предао да Га разапну, а ослободио је разбојника Барабу. Ми смо разапели Бога на крсту!
Тајна коју је најтеже описати , образложити, схватити, јесте тајна Голготе (слика), тајна Часног Крста и Жртве.
Замислите: самом Богочовеку судили су људи, осудили Га на смрт разапињањем на крст. То је у оно време била смрт којом су били кажњавани најтежи преступници. Па, ко то сада може да разуме: људи осуђују Бога као преступника! Бог то прихвата и повинује се одлуци земаљских судија. Руља тражи да од казне буде ослобођен један разбојник, а за Христа нема милости. Богочовек пристаје да буде разапет између двојице највећих разбојника – као да је и Сам био злочинац. Јерусалимске судије мисле да врше своју дужност по свим прописима људске логике. Онај који је ни из чега створио васиону, одредио путање небројених небеских тела, из праха земаљског створио човека, оживео га својим Духом, прихвата људски суд над собом, испија горку чашу мучења на најтежи и најсмернији начин.