"Кад сам га угледао, падох му пред ноге као мртав." Откривење 1,17
УСХИЋЕЊЕ ОЧАЈА
Можда и ти попут Јована познајеш Исуса Христа толико интимно, да када ти се изненада појави без препознатљивих црта, једино шта ти преостаје је да паднеш пред његове ноге као мртав. Понекад се Бог не може објавити на другачији начин, већ само у величанству, а страхота тог виђења те доводи до усхићења очаја. Тада само Божја рука може да те подигне.
"А Он стави своју десницу на мене" (Откривење 1,17) Усред те страхоте осећаш додир и знаш да је то десница Исуса Христа. Његова десница није рука укора, исправке или казне, већ десница вечнога Оца. Кад год се на нас спусти његова десница, она неминовно означава мир и утеху, у смислу "под вечним рукама" (5. Мојсијева 33,27), пунине, потпоре, утехе и ојачања. Кад те једном стигне тај додир, више те никада не може уплашити. Усред његове славе која се спушта к теби Господ Исус долази да проговори једном безначајном ученику говорећи му: "Не бој се!" (Откривење 1,17) Његова нежност је неизрецива. Да ли га тако познајем?
Обрати пажњу на оне ствари које покрећу очај. Постоји очај у коме нема усхићења, никакав видик, никаква нада у било шта светлије. Међутим, усхићење очаја долази са спознајом: "у мени (то јест, у мојој пути) нема ничег доброг" (Римљанима 7,18). Усхићен сам сазнањем да у мени постоји нешто што мора да пада пред Богом у прах када ми се покаже, а могу се дићи једино и само онда када ме подигне Божја рука. Бог не може да учини ништа за мене све док не стигнем до границе могућег.
БОГУ СВЕ МОЈЕ НАЈБОЉЕ – О. Ц.