Мутације ће довести до нових одлика, попут развоја бактеријске отпорности на антибиотике, на пример. Али чак и овакве мутације не доводе до стварања нових генетских мутација. Чак и корисне одлике прилагођавања настају кроз губитак генетских информација.
Било је случајева у којима се количина генетских информација повећала, али не и сама ДНК информација. Другим речима, еволуцији би били потребни нови гени, нове генетске информације да би се остварила у врстама, на пример, да би се перје појавило код рептила. Међутим, чак и када гени мутирају, они просто увећавају количину ДНК, а не додају нове функционалне генетске информације.
Бог нам каже да је овде посадио све елементе. Поглавље 1.Библијске Књиге Постанка каже да је сва вегетација, биље и дрвеће настало „свако према својој врсти“. Исто се односи и на свет животиња. Сазнајемо да су морске животиње, птице, стока, створења која гамижу и дивље животиње створене „свака према својој врсти“ (Пост. 1:21, 24). Различите животињске врсте су све настале одједном, не кроз време и није било еволуирања једне врсте у другу.
Књига Постанка нам каже да је Бог створио човека „по својој слици“ (Пост. 1:26), што није случај са биљкама и животињама. Човек је другачија „врста“ од њих.
Бог жели да свако од нас започне однос са њим, како бисмо га спознали и имали личан однос. Еволуција нас учи да су људи најближи животињама и природи. Па ипак, Бог нас је створио као људе не само да бисмо имали контакт са природном средином, већ и са њим.