Квентин Тарантино је амерички филмски сценариста, филмски режисер и глумац. Рођен је 27. марта 1963. године у Ноксвилу, Тенеси, САД. Велику популарност је стекао почетком 90-тих година када је, након што је створио успешну каријеру писца и сценаристе, почео и да режира.
Тарантино је рођен у Ноксвилу, у Тенесију, као син медицинске сестре Кони Заступил и глумца и аматерског музичара из Квинса, у Њујорку, Тонија Тарантина. Тони Тарантино је био Американац пореклом из Италије, а Кони, Квентинова мајка, је имала чироканске индијанске крви. Након што је са шеснаест година напустио средњу школу у Харбор Ситију, Тарантино је почео да учи глуму у позоришној компанији Џејмса Беста. Са 22 године се запослио у видео архиви „Менхетн бич“, у Калифорнији, где је проводио време разговарајући о филмовима и препоручујући их муштеријама.
Тарантинов први велики успех била је продаја сценарија под насловом „Права романса“, који је написао заједно са Роџером Ејваријем (Roger Avary), и по којем је снимљен филм са Патришом Аркет и Кристијаном Слејтером у главним улогама. Његов је и оригинални сценарио за „Рођене убице“, који је заправо део дужег сценарија из којега је потекао онај за „Праву романсу“, иако су га касније знатно изменили други писци.
Продаја „Праве романсе“ (1993) побудила је занимање за његову надареност. Упознао је Лоренса Бендера на једној од холивудских забава, и Бендер је подстакао Тарантина да напише сценарио за филм. Резултат је био „Улични пси“. Редитељ Монти Хелман прочитао је сценарио и помогао да се обезбеде средства компаније „Лајв ентертејнмент“, као и Тарантинов редитељски хонорар. Пун стила, овај духовит и крвљу натопљен пљачкашки филм усмерио је све његове касније радове. Затим је уследио филм „Петпарачке приче“, добитник „Златне палме“ на Филмском фестивалу у Кану 1994. године. Био је то филм са замршеним заплетом и подједнако бруталним хумором. Многе улоге из „Петпарачких прича“ критичари су одушевљено поздравили, а улога Џона Траволте забележена је као поновно оживљавање његове каријере.
Тарантинов следећи филм био је „Џеки Браун“ из 1997. године, као адаптација романа Елмора Леонарда, његовог ментора. У овоме остварењу направљеном као посвета тзв. „црначким“ (blaxploitation) филмовима глумила је Пам Грир, глумица која се појављује у многим филмовима тог жанра седамдесетих година двадесетог века.
1998. године Тарантино се посветио бродвејској позорници, где је глумио у представи „Чекај док се смрачи“ (Wait Until Dark).
У то је време планирао снимити ратни филм (Inglourious Basterds), који је одложио да би написао и режирао „Убити Била“, филм освете високог стила у духу кинеске кинематографије и јапанске филмске традиције. Овај филм почива на лику младе пред удају и заплету који су он и јунакиња филма „Убити Била“ Ума Турман развили за време стварања „Петпарачких прича“.
Тарантино је такође глумио у првој сезони ТВ серије „Лажно име“ (Alias) као бивши агент измишљене терористичке организације, који покушава преузети канцеларије своје групе да би украо вредан предмет смештен у трезору. Касније се поново појављује у серији као један од вођа нове терористичке организације.
Године 2004. Тарантино се поновно враћа у Кан, овај пут као председник жирија. „Убити Била“ није био у конкуренцији, али је приказан на завршној вечери у оригиналној верзији која траје више од три сата.
Тарантинови филмови познати су по оштрим дијалозима, сликовитом насиљу, фрагментарној хронологији и опсесији поп културом. Ту су и измишљене робне марке, као што су цигарете „Red Apple“ и хамбургери „Big Kahuna“ из „Петпарачких прича“ које се појављују и у другим филмовима, укључујући „Четири собе“, „Од сумрака до свитања“, „Убити Била“ идр.
Готово као и његови филмови, популарна је и његова лична појава у лику брбљивога штребера који у стопу прати најновије трендове и поседује енциклопедијско знање како популарног, тако и уметничког филма.
Занимљивости
* Један од Тарантинових заштитних знакова је тзв. снимак из гепека (trunk shot) — кадар неког од ликова камером смештеном у гепеку аутомобила. Искористио га је у свим филмовима које је режирао.
* Увек у неком тренутку у својим филмовима има рекламу за цигарете „Red Apple“.
* Увек убацује сцену у којој неког од ликова камера прати около прилично дуго времена.
* Још једна ствар која се увек враћа у Тарантинове филмове је пушење: готово сви ликови у његовим филмовима су пушачи, са једним значајним изузетком — лик младе у филмовима „Убити Била“.
* Још један заштитни знак је холандски елемент у његовим филмовима: у „Убити Била 1.“ лик којег глуми Дарил Хана звиждуће песму Бернарда Хермана (Bernard Hermann), холандског композитора; уводну мелодију за ,, Уличне псе" такође је написао Холанђанин; холандски глумац Рутгер Хауер (Rutger Hauer) је поменут у филму ,, Џеки Браун"; разговор о Амстердаму у „Петпарачким причама“ незабораван је за љубитеље Тарантинових филмова, а млада у „Убити Била“ названа је по холандској краљици Беатрикс.
* Иако многи ликови завршавају окрутном, често необично и гадном смрћу, обично за то постоји неко оправдање, па макар и само по мишљењу осталих ликова у филму. Ево неких примера: две особе окрутно убијене у „Убити Била“ су силоватељ и педофил; у „Петпарачким причама“ један од ликова убија другог упуцавши га међу ноге јер га је овај протходно силовао; г. Плави у „Уличним псима“ убијен је непосредно након што је неког мучио.
* Један од Тарантинових најбољих пријатеља је редитељ Роберт Родригез (често један другога зову братом). Тарантино је био тај који је предложио да наслов завршног дела трилогије „Ел Маријачи“ буде „Било једном у Мексику“. Обојица су чланови продуцентске куће „A Band Apart“, у којој су и редитељи Џон Ву и Лик Бесон.
* Тарантино је био у романтичној вези са Софијом Кополом, писцем и редитељем филма ,, Изгубљени у преводу" (Lost In Translation), добитницом „Златног глобуса“ и „Оскара“, а забављао се и с оскаровком Миром Сорвино. Круже приче да је био у вези и са Умом Турман, коју зове својом „музом“, али је Тарантино изјавио да је њихова веза искључиво платонска.
* Изјавио је да је лик Кларенса у ,, Правој романси" до извесне мере аутобиографски. Кларенс је такође било име лика којег је играо у аматерском филму под насловом „Рођендан мог најбољег пријатеља“ (My Best Friend’s Birthday), где је коаутор сценарија, а режирао га је 1987, истовремено када је писао „Праву романсу“.
* Наводно му је коефицијент интелигенције 160.
* У његовим филмовима често глуме Тим Рот, Харви Кајтел, Ума Турман, Мајкл Мадсен и Самјуел Л. Џексон.