Тзв. „Изборно јеванђеље" и Апостол превели су са грчког на црквенословенски браћа Кирило и Методије пред полазак у Моравску на проповедање хришћанства, a друге делове Новог завета и Стари завет биће да су превели они и њихови ученици.
Књиге Старог завета превео je на српски језик Ђуро Даничић (1865), a Новог завета Вук Караџић (1847).
Вук je свој превод ревидирао 1857, a у Даничићевој редакцији изашао je 1864, 1867, 1868, 1870, 1871.
И пре Вука било je превода Новог завета, као Атанасија Стојковића (1830. и 1834).
У новије време треба споменути превод целог Светог писма Луја Бакотића 1933. (штампан латиницом), a Новог завета др Димитрија Стефановића (1934), др Емилијана Чарнића (1973), док je Синодална комисија објавила превод Новог завета, који je Свети архијерејски синод издао у сарадњи са Библијским друштвом као званични превод 1984. г. Исправљени превод штампан je 1990. г. Библијско друштво je објавило Четворојеванђеље у „динамичном" преводу Александра Бирвиша 1986. г. a II издање 1987. г. У богослужбеној употреби Српске цркве je Јеванђелистар, у издању Браничевске епархије (1975. и 1977).
Код Хрвата, поред првог сачуваног превода целе Библије Бартола Кашића (1622-37) који је остао у рукопису, и превода Матије Петра Катанчића (1831), целу Библију су превели И. М. Шкарић (Беч 1858-61), И. Е. Шарић (Сарајево 1941-42).
Нови завет су превели Ј. Штадлер (Сарајево 1895-1904), др Ф. Загода (1925), Љ. Рупчић (Сарајево 1961), Б. Дуда (Загреб 1962). Врхунски подвиг je издање издавачке куће „Стварност" 1968. г. који je и са језичке тачке беспрекоран, а у његовој изради суделовали су најпознатији хрватски библичари, писци и лингвисти, као што су Јуре Каштелан, Бонавентура Дуда, Јерко Фућак и Томислав Ладан.
Ту су затим преводи Новог завета Б. Дуда – Ј. Фућак (Загреб 1973), Грацијан Распудић (Мостар 1987).
Први словеначки превод Новог завета дао je Примож Трубар (1557-1582).
Такође je протестантски теолог Јуриј Далматин штампао целу Библију у Витенбергу 1584.
Овим преводом je поправио језик првих словеначких писаца и поставио узор књижевног превода. Његов превод Библије je најзначајнији књижевни догађај пре појаве Прешернових дела. Ј. Јапељ и Б. Кумердеј издају Нови завет (1784-86).
Целу Библију штампа A. Волф (Љубљана 1885-59). Нови завет превели су и Ј. Зиданшек (1918), фр. Јере, Гр. Печјак и A. Сној (1926-29).
Цело Свето писмо издали су М. Славич и Фр. Јере (1960-66), a Нови завет Фр. Јере, Гр. Печјак и A. Сној (1961). – Франце Розман превео je четири јеванђеља (Љубљана, 1979).
Нови завет – јубиларни превод поводом 400-годишњице Далматинове Библије (1984) (увод и примедбе преузете са француског екуменског издања) издао je Надбискупски ординаријат у Љубљани у сарадњи са Библијским друштвом, као и екуменско издање целе Библије (1975). – Стеван Кузмич дао je Нови завет, a Шандор Терплан Псалме 1528. г. (јубиларно издање 1928. г.) на прекомурском дијалекту.
Македонци су добили Нови завет 1967. a цело Свето писмо (са девтероканонским књигама) 1990. год., a такође у издању Библијског друштва. Стручна анализа овог превода joш ниje урађена да би се установило у коликој мери се овај превод ослања на српски превод Светог писма.