Срећа је емоционално или осећајно стање човека које се карактерише осећањима уживања и задовољства. Као душевно стање и општи појам срећа је била нашироко проучавана и коментарисана кроз целу историју света. Ово одсликава универзални значај који људи придају срећи.
У Никомаховој етици , написаној 350. године п.н.е., Аристотел је тврдио да је срећа једина ствар коју људи желе само ради себе самих. Он примећује да човек жели богатство, не због тога да би постао богат, већ да би био срећан. Они који желе славу, не желе то да би постали славни, него зато што верују да ће им слава донети срећу. Многи етичари су износили аргументе о начину на који људи треба да се понашају, било индивидуално или колективно, засноване на претпоставци да такво, исправно, понашање треба на крају да има за резултат срећу. Такође и утилитаристи, као што су Џон Стјуарт Мил и Џереми Бентам , залагали су се за срећу као највећи принцип етичког понашања.
У стања која су блиско повезана са срећом укључени су богатство, усхићење или уживање у животу, здравље, сигурност, задовољство и љубав. У стања која су супротност овима укључени су патња, депресија, туга, анксиозност или брига, и бол. Срећа се често повезује са присуством повољних услова као што су стабилан породични живот, брак испуњен љубављу и економска стабилност. Неповољни услови, као што су увредљиве и понижавајуће личне везе, несреће, губитак запослења и конфликти, смањују количину среће коју личност може да доживи. Међутим, према мишљењу неколико древних као и модерних мислилаца, срећа у многоме зависи и од става и перспективе које човек заузима у таквим, неповољним, условима.