СЛОВЕНИ ДАНАС
Словени данас заузимају већи део Европе и знатан део Азије. У Европи су најбројнија етничка скупина (око 35%). Словени су у језичком и културном погледу најкомпактнија етничка скупина у Европи. Разлике између појединих словенских језика мање су него, на пример, разлике између северних и јужних немачких дијалеката. Поред језичке блискости, која је најизразитија (упркос великој отворености словенских језика за позајмице из других језика), уочљива је и сродност духовне и материјалне стране словенских култура у многим аспектима: у народној књижевности, у веровањима и обичајима, у ношњи, архитектури, музици итд. Насупрот поменутом поређењу стоји чињеница да се немачко језичко и културно подручје већим делом налази у границама једне државе, док су словенски језици и културе у том погледу изразито подељени. Узроци таквом стању су бројни и разноврсни; једним делом се налазе изван словенског света.
СЛОВЕНСКИ ЈЕЗИЦИ
Словениски језициУпркос веома уочљивој сродности словенских језика и њиховој великој типолошкој сличности, словенски свет је знатно изразитије издиференциран бројем књижевних (стандардних) језика него квалитетом и распоном словенских међудијалекатских разлика, поготову ако се у том погледу направи поређење са језичком ситуацијом, на пример, у Немачкој, Француској или Шпанији, где наспрам већих регионалних језичких разлика постоји само по један књижевни језик (у знатно ужој сфери употребе у Француској постоји и окситански [или провансалски], а у Шпанији каталонски). Штавише, тенденције ка издвајању нових књижевних језика у словенском језичком свету сежу до најновије историје, чему готово да нема паралеле другде у Европи.
Словенски језици обично се деле на три групе и мада та подела није без недостатака, за сада је боља од других које су предлагане. Источнословенска група обухвата руски језик (159 милиона говорних представника), украјински (42,5 милиона) и белоруски језик (9,3 милиона). Западнословенска група обухвата пољски језик (39 милиона), чешки (10 милиона), словачки (5 милиона) и лужичкосрпски језик (око 50 хиљада). Јужнословенска група обухвата српски (11 милиона), бугарски (8,9 милиона), хрватски (6 милиона), бошњачки (2 милиона), словеначки (2 милиона) и македонски језик (2 милиона).
Изворни словенски лингвоними су, према изложеном редоследу: русский язык, українська мова, беларускаь мова, јęзyк полски,ческý јазyк (чештина), словенскý јазyк (словенчина), хорњосербчина, долносербска реч (долносербски језик), српски језик (српски језик), хрватски језик, български език, словенски језик (словеншчина), македонски јазик.
Иако су према структури доста слични, словенски књижевни језици се на више начина међусобно разликују:
У погледу броја говорних представника појединих језика словенски језици обухватају и тако велике језике као што су руски (једини словенски језик који је по размерама у којима функционише и светски језик), украјински или пољски и, с друге стране, књижевне микро језике, као што је, на пример, русински језик у Србији, или језик Градишћанских Хрвата у Аустрији, или језик Молиских Словена у области Молизе у средњој Италији итд.
Словенски језици међусобно се разликују и у погледу континуитета књижевнојезичког статуса. Најстарији словенски књижевни језик – старословенски језик створен је још у ИX веку, а најмлађи, македонски и русински, стекли су статус књижевног (стандардног) језика у савременом смислу речи тек после Другог светског рата. Континуитет развоја готово свих словенских књижевних језика био је због неповољних историјских околности ометан или чак у дужем периоду и прекидан, што најмање важи за руски књижевни језик. Континуитет развоја појединог књижевног језика по правилу је у мање или више тесној вези са континуитетом државности одговарајуће словенске земље.
Савремени словенски језици су, по природи ствари, живи језици, али у историји словенских језика било је и таквих који више не постоје. Поред старословенског језика, који данас постоји као богослужбени језик православних словенских цркава (у том случају се назива црквенословенски) па се зато и не може сматрати мртвим језиком у правом смислу речи, у мртве словенске језике спадају западнословенски језици: полапски и словински.
Полапским језиком говорило се на широкој територији између доње и средње Лабе (Елбе) на западу и доње Одре на истоку. Од X века Полапски Словени потпали су под германску власт, у XВИИИ веку су изгубили национални идентитет, а ускоро затим нестали су и последњи људи који су говорили полапски језик. Захваљујући неколицини научника и аматера који су посветили извесну пажњу полапском језику пре него што је дефинитивно престао да постоји, записани су текстови на том језику и састављен мали речник, што је касније омогућило његову граматичку реконструкцију.
Словински језик, према неким мишљењима један од кашупских дијалеката (данас група пољских дијалеката), којим су говорили Поморански Словени (око језера Леба и Гардно у пољском Поморју) одржао се дуже – до средине XX века, иако су говорни представници тог језика такође били изложени германизацији. Боље је и потпуније описан од полапског језика, а 1950. године чак је направљен и магнетофонски запис говора једног од последњих живих представника тог језика.
Изворни текст је преузет из књиге Увод у славистику И Предрага Пипера.
ИСТОРИЈА СЛОВЕНА
Нестор
У историографским изворима Словени се помињу релативно касно, што се може објаснити чињеницом да они нису могли оставити сведочанства о својој историји до великих сеоба средином првог миленијума наше ере јер нису имали писменост, док је за хроничаре и историчаре грчког и латинског језика интересантно било пре свега оно што се догађало у њиховим државама или у вези са њиховим државама. Други народи били су занимљиви углавном ако су угрожавали границе царства, или ако су стајали на путу проширивања царства, што није био случај са Словенима све до великих сеоба народа.
"чудећи се величини њихових телеса и развијености удова". Симоката говори да су словенски младићи саопштили цару да њихова земља не познаје гвожђе и да више воле песму и музику од ратних труба.
Јован Деретић, Културна историја Срба
СТАРИ СЛОВЕНИ
Словенски народи су пре 3000 година били само група малих племена и родова, које данас зовемо Старим Словенима. Појам Стари Словени означава све словенске народе у периоду пре примања хришћанства и у доби двоверја. Стари Словени су поштовали божанства природе и свуда око себе су видели деловање богова и других натприродних бића.
Стара словенска вера означава народну религију и митологију Старих Словена чији корени сежу у ИИИ миленијум пре наше ере и која је постојала све до покрштавања Словена у средњем веку.
Сретен Петровић, „Српска митологија И књига:Систем српске митологије“
ИЗВОРИ ЗА РЕКОНСТРУКЦИЈУ ВЕРОВАЊА СТАРИХ СЛОВЕНА
Повест времешних лет
Основни извори за реконструкцију веровања Старих Словена су, углавном према словенском многобоштву негативно настројене, хришћанске хронике, затим народна веровања и археолошка грађа, али је на основу њих немогуће утврдити како функције неких божанстава, тако и постојање родбинских веза међу њима или словенског космогонијског мита.
Извори за истраживање старе словенске вере су углавном хронике које су писали хришћански мисионари и свештеници. За једини изворни словенски спис, сматра се Велесова књига, али је њена аутентичност спорна. Најстарији запис о веровањима Словена доноси византијски историчар Прокопије из Цезареје који је у ВИ веку забележио да су словенска племена Анта и Склавена:
„веровала да је један од богова, творац муње, једини господар света, коме су жртвовали говеда и остале животиње да обожавају и реке и друга нека нижа божанства и свима њима приносе жртве и по њима врачају.“
Религија Балтичких Словена реконструише се на основу историјских хроника XИ и XИИ века, и то: Титмара од Мерсенбурга (око 1018),Адама из Бремена „Геста Хамбургенис Еклесие“ лат. Геста Хаммбургенсис Еццлесиае (око 1074-1076) и Хелмолдове Хронике Славорум лат. Цхроника Славарум (између 1167. и 1186. године. Корисни подаци се могу наћи и у биографијама бамбершког бискупа Отона у којима су описани његови походи против Словена на Балтику, а посебно њихови храмови. Биографије су у XИИ веку написали монаси Прифлигенсис лат. Прифлигенсис, Ебо лат. Еббо и Херборд лат. Херборд. Од скандинавских извора, користе се дела Книтлингсага лат. Књтлингсага (писана између 950. и 1190. године) и Сакса Граматика лат. Саx Грамматицус, у коме су описани походи данског краља Валдемара против Словена.
За стару веру Западних Словена, не постоје ваљани извори, али има неколико старих списа који наводе нека имена словенских божанстава. У „Историји Пољске“ Јана Длугоша (око 1460. године) су уз имена словенских наведена и одговарајућа божанства из римске митологије (Yесза – Јупитер, Љада – Марс, Дзyдзилеља – Венера, Ња – Плутон, Дзеwана – Дијана, Марзyаба – Церера, Погода – Време, Зywие – Живот)
За религију Источних Словена најзначајнији извор је Повест минулих лета (Несторова хроника), хроника настала у првој половини XИИ века, у којој се наводе имена богова поштованих у Кијеву. Мање су поуздани подаци садржани у спеву Слово о полку Игорову (крај XИИ века), као и у полемичким списима насталим између XИ и XВИИ века. Битан извор представљају и уговори између Византије и Русије из 945. и971. године, сабрани у такозваној „Првобитној хроници“.
Извори за веровања Јужних Словена су веома оскудни. Поред наведене забелешке Прокопије из Цезареје, митолошка имена се појављују у још пар списа („Хроника Јована Малале“, „Путовање Огњене Марије по Паклу“). У запису о покрштавању Срба у Неретвљанској области 871. године византијски извори су забележили да је њихов највећи храм био посвећен Световиду.
АРХЕОЛОШКА И ФОЛКЛОРНА ГРАЂА
Археолошким истраживањима словенских светилишта на Балтику нађени су кипови појединих божанстава.
Фолклорна грађа је изузетно богата. Словенска веровања су се дуже одржала у источним него у западним областима, где је деловање католичке цркве било веома успешно. У руским билинама, а и у српским народним песмама и дугим народним умотворинама, сачуване су успомене на старе словенске богове и хероје. Елементи старе вере одржали су се и у култовима појединих хришћанских светаца, на пример, св. Ђорђа, св. Николе, св. Илије, а код Срба – и св. Саве.
ПРОБЛЕМ ПРАПОСТОЈБИНЕ СЛОВЕНА
Реч "прапостојбина" у славистичкој литератури се уобичајила за означавање простора који су насељавали Словени до сеоба, односно много векова пре него што су о њима забележена прва подробнија историографска сведочанства. Сасвим је јасно да тај простор треба схватати динамички јер је мало вероватно да су у периоду од најмање једног миленијума, ако не и дужем, Словени стално насељавали исти простор. Поред тога, тешко је одвојити питање одређивања граница те територије од других питања словенске етногенезе и глотогенезе.
У бројним хипотезама и теоријама о прапостојбини Словена, разликују се оне које су оријентисане на апсолутну локализацију те територије (помоћу мора, река, планина, насељених места као главних оријентира) и оне теорије које су оријентисане на релативну локализацију (тј. приближну локализацију Словена у односу на неке друге народе, нпр. Германе, Келте), иако ни о простору који су ти народи насељавали често нема сасвим поузданих и прецизних сазнања. Поред тога, у литератури о најстаријем простору који су насељавали Словени често се, и неизбежно, са мање или више подробности говори и о проблемима који су у домену глотогенезе, односно лингвистике, као и археологије, антропологије, етнологије итд. Јер се без резултата до којих се дошло у тим наукама и научним дисциплинама не може решавати питање прапостојбине Словена. Штавише, у славистици је одавно сазрело уверење да се то питање може решавати само свестраним приступом који укључује све битне елементе, иако је у историји питања словенске прапостојбине било и доста покушаја његовог једностраног решавања (нпр. само у оквиру лингвистике, археологије и сл.).
У XИX веку предложено је више теорија о прапостојбини Словена, које су се често темељиле на једностраним и недовољно поузданим изворима, на пример само на летописима, хроникама и сл., тако да немају научну вредност. У њима се Словени, у потпуности или делимично, убрајају у Келте, Готе, Гете, Сармате, Трачане, Дачане, Илире или неке друге народе.
Први научни покушај утврђивања прапостојбине Словена учинио је тридесетих година прошлог века велики проучавалац словенске историје и културе Словак Павел Јозеф Шафарик. У књизи Словенске старине (1837) Шафарик је на основу анализе историографских извора изградио теорију о словенској прапостојбини која је касније названа карпатском теоријом. Према тој теорији, која је посебно у XИX веку била доста популарна, најстарија словенска постојбина налазила се северно и североисточно од Карпата, на територији Галиције, Подолије и Волиније. Истини за вољу, Шафарик у свом делу није губио из вида ни летописни податак о словенским племенима у Подунављу пре њиховог одласка на друге територије, али се то у каснијим научнопопуларним школским и сличним интерпретацијама тзв. карпатске теорије углавном изостављало.
Од бројних научних хипотеза о прапостојбини Словена данас су у славистици најприсутније три: висланско-одранска, средњодњепарска и дунавско-панонска.
Висланско-одранска хипотеза настала је још крајем XВИИИ века, али је најпотпунију научну аргументацију добила тек у радовима пољског лингвисте Тадеуша Лера-Сплавињског (1946), а њеној разради допринели су и многи лингвисти потоњих деценија. Према тој хипотези, као што се из самог назива може видети, територија прапостојбине Словена захвата простор између Одре и Висле, с тим што поједини лингвисти који тако гледају на дато питање допуштају да је прапостојбина временом мање или више излазила из тих граница. Велика вредност висланско-одранске хипотезе, посебно у интерпретацији самог Лера-Сплавињског, у поређењу са многим другим гледиштима о том питању, јесте веома разноврсна аргументација на којој се она заснива и у оквиру које се узимају у обзир чињенице различитих наука. Као интересантан лингвистички аргумент може се навести податак да између Одре и Висле има много хидронима чије се основе срећу и у подручју Дњепра, али тамо са деминутивним и хипокористичним суфиксима (нпр. у данашњој Пољској постоји река Коломња, а у Украјини Коломијка, у Пољској Осна, а у Белорусији Осница и сл.), из чега се закључује да су изведене основе млађег постанка и да је територија на којој се ти водени токови налазе насељена касније.
Као аргумент да су Словени живели на обали мора (претпоставља се – Балтичког) узима се чињеница да у свим словенским језицима постоји реч за море, приближно исте гласовне структуре. Додуше, многи лингвисти данас оспоравају тај аргумент и сматрају да се реч *тоге у прасловенском односила на већу стајаћу воду, дакле језера, мочваре и слично.
Средњодњепарску хипотезу заступали су Лубор Нидерле, Казимјеж Мошињски, Макс Фасмер и други слависти, а у другој половини XX века највише присталица имала је у Совјетском Савезу. У њиховим радовима (посебно у радовима Федота П. Филина) истиче се да се прасловенски речнички фонд односи на реалије својствене шумском и степско-шумском појасу који данас углавном одговара јужној Белорусији и северној Украјини. Српски еквиваленти тих прасловенских речи биле би речи језеро, блато, дубрава, борик и др., затим називи дрвећа: бреза, јасика, орах, липа, врба…, називи дивљих животиња, птица и речних риба: медвед, лисица, вук, рис, јелен…, гуска, лабуд, врана…, сом, штука, лосос… и др. С друге стране, на основу анализе словенске лексике закључује се да у прасловенском језику није било речи које би означавале реалије везане за море (нпр. за морске рибе), нити речи које би упућивале на степу, а слабо су заступљене и речи које би се односиле на планински рељеф (са чиме се неки савремени слависти, као Олег Н. Трубачов, не слажу, наводећи доста контрааргумената).
У новијој славистици оживљава интересовање за једну од најстаријих хипотеза о прапостојбини Словена дунавско-панонску (балканску) хипотезу, која се почетком прошлог века заснивала искључиво на летописном податку из XИИ века (Повест о минулим годинама) о томе да су Словени у давна времена насељавали простор Угарске и Бугарске пре него што су се одатле поједина словенска племена (Моравци, Чеси, Бели Хрвати, Срби, Хобутани, Лахови, Љутићи и др.) доселила на нове територије, на којима су нека трајно остала. Пошто тај податак није имао јачу потврду из неког другог извора, хипотеза која се на њему заснивала временом је маргинализована као неаргументована и без. научне веродостојности. Међутим, у савременој славистици (нпр. у радовима О. Н. Трубачова, В. П. Кобичева, Л. Трбуховић и др.) та стара идеја почела је све убедљивије да се оснажује лингвистичким, историјским, етнографским и другим аргументима. Тако се, на пример, скреће пажња на сличност назива племена Венета са северног Јадрана (упор. данашњи назив за Венецију) и једног од словенских етнонима – Венеди, а посебно на чињеницу да се у поменутом летопису експлицитно каже да су се Словени звали Норци (док су живели на Дунаву), а да више античких извора помиње уз Ските и народ Неури, док је историјски познато да су у ИВ веку пре Христа Келти разорили провинцију Норик у горњем Подунављу (већина савремених слависта узима као извесно да је прасловенски језик средином првог миленијума пре Христа био формиран). Не зна се тачно шта је било са становништвом Норика: да ли је страдало, или је асимиловано, или се распршило на разне стране пред келтском најездом, или се одселило у одређеном правцу. Није поуздано утврђена ни етничка припадност становништва Норика; претпоставља се даје могло бити северноилирско или етнички мешовито. Интересантно је да се и известан број хидронима са подручја горњег и средњег Подунавља (нпр. Дунав, Мура, Тиса и др.) среће на словенском североистоку у облику деминутивних и хипокористичних изведеница, што би сведочило да су у евентуалним словенским сеобама са Дунава преко Карпата називи неких река могли бити пренети у нову постојбину. У области етнографије занимљиво је, на пример, то да у белоруском фолклору има доста песама о Дунаву, иако је Белорусија удаљена од Дунава. Археолог Лепосава Трбуховић допушта могућност да су Панонци из И в. н. е., које описује Дион Касије, заправо Словени, а познати руски слависта О. Н. Трубачов подупире подунавску хипотезу о прапостојбини Словена резултатима нових етимолошких истраживања. Идеја о подунавској прапостојбини Словена подразумевала би закључак да су словенске сеобе на југ у ВИ веку заправо биле сеобе у правцу из којег су Словени десетину векова раније отишли на север, уз могућност да неки никада и нису напустили територију старе постојбине. Другим речима, хипотеза о подунавској прапостојбини Словена не мора бити неспојива са неким другим хипотезама ако се има у виду да се територија прапостојбине могла у далекој прошлости и знатно мењати, тј. ако се претпостави да су постојале две прапостојбине Словена. Подунавска прапостојбина је у том случају могла претходити некој каснијој.
Ако се о прапостојбини Словена говори са становишта времена које је непосредно претходило сеобама, онда се већина савремених слависта слаже у томе да је средином првог миленијума нове ере она обухватала територију приближно између 50. и 55. степена северне географске ширине, између Дњепра на истоку и Одре на западу.
Изворни текст је преузет из књиге Увод у славистику И Предрага Пипера.
ПРВЕ СЛОВЕНСКЕ ДРЖАВЕ
САМОВО ЦАРСТВО
Краљ Само
Краљ Само (? – 658) био је трговац, пореклом из сенонске земље, вероватно данашњи Сенс у Француској. Само је први познати владар међу Словенима и оснивач тзв. Самовог Царства или Самовог Краљевства (623 – 658.), прве познате организоване заједнице Словена. У Фредегаровој хроници се Само помиње као краљ, односно ,,реx”, али ипак се претпоставља да је ова држава била заправо племенски савез, а не права држава. Што се тиче Самова порекла, Фредегарова хроника – једини запис о Саму из тог доба – изричито каже: "У четрдесетој години владавине Хлотхара окупио човек по имену Само, Франак рођењем, из покрајине Сенон[аг]ије, већи број купаца и отишао због трговине у земљу Словена којих су звали Виниди. Словени су већ почели да се буне против Авара и њиховог краља." Авари су 560-их година стигли до Карпата из Азијских степа, те су покорили Словене на том подручју. Аварска је граница ишла отприлике дуж границе Византије у данашњој Србији, затим уз Балатон, источно од Братиславе, дуж јужне Словачке и Рутеније. Након што су Авари поражени пред Цариградом почетком 7. века, Словени северно од Дунава подигли су устанак. Један од трговаца који су Словенима продавали оружје био је Само. Током устанка против Авара (623.), вероватно на данашњем подручју Братислава-Девин, Само се придружио Словенима, који су под његовим вођством победили Аваре и прогласили га својим владаром. Тако је настало Самово краљевство.
Према археолошким налазима, Самово је краљевство покривало данашњу Моравску, Словачку и Доњу Аустрију. Насеља у каснијим државам, Моравској и Њитранској кнежевини, често су иста као и она из времена Самовог краљевства. Данашња Чешка вероватно, а Сорбија на Лаби сигурно, те држава Карантанија привремено, постале су делови краљевства око 630 године. Словени под вођством Сама успели су одбити све Аварске нападе, а пошто су побили неке франачке трговце или им отели робу, морали су се борити и против Франака: године 631. франачки је краљ Дагоберт И Меровиншки (603-639., владао 629-639.) послао три војске против краља Сама. Највећу међу њима, која је кренула из Аустразије, потукли су Словени и Само код дворца Вогатисбурга (Wогастисбург) бранећи средиште Самова краљевства. Само је потом извео неколико противудара све до франачке Тирингије и опљачкао је.После тог успеха, Саму се придружио и Сорбијски кнез Дерван и делом царства су постали и Дерванови Лужицкí Срби, најверовајније и Словени из Чешке и Словени из Корушке (Карантаније). До данас није сигурно где се налазио дворац Вогатисбург (Wогастисбург).
Након Самове смрти, 658. или 659. године, историја његовог краљевства је непозната. Претпоставља се да је краљевство нестало његовом смрћу. Археолошки налази показују да су се Авари вратили на старе поседе (барем на југ Словачке) и помешали са Словенима, док су подручја северно од Аварског царства остала посве словенска. О Словенима и Аварима опет се нешто чује тек крајем 8. века, када су Моравске и Њитријске кнежевине нападале Аваре, које су коначно победили Франци под Карлом Великим 799. или 802/803. године, након чега су Авари нестали са светске позорнице.
ПРВА БУГАРСКА ДРЖАВА
Николаy Павловицх (1835-1894) – Кан Крум
Словени су у 6.-7. веку прекорачили Дунав и населили су се у бившој римској балканској провинцији Доња Моесиа. Многи од њих били су 510.године око града Солуна а проширили су се и на Пелопонез. У другој половини 7. века је овде дошло неколико хиљада протобугара, пореклом иранског народа са Памира, који се касније помешао са Словенима. У северној Бугарској основан је савез од седам словенских племена, који се касније спаја с протобугарима. Тако је основана Бугарска, којом је владао кан Кубрат. Протобугари су били у мањини против Словена, асимилирали су се, али су, етнички словенској држави, дали назив и дружстево уредење. Средиштем државе постала је Плиска. Први подаци о овој држави датирају из 681, када је византијски цар Константин ИВ присиљен да склопи са Словенима и Протобугарима мир, па чак и да им плаћа годишњи порез.
Кубрат (буг:Кубрат; грч. Χουβρατις; енгл. Кубрат, Курт) је био Бугарски владар коме је приписана заслуга за стварање велике Бугарске 632. године, када је поразио Аваре и ујединио сва бугарска племена и остала племена на тој територији, данас познатој у историји као подручје старе велике Бугарске.
ХРВАТСКА
О досељавању Хрвата има врло мало савремених извора. Византски цар Константин ВИИ. Порфирогенет у свом делу Де администрандо империо (О управљању царством) пише да су Хрвати у 7.веку по налогу Византског цара Хераклија пресељени у Галицију (Бела Хрватска) како би служили за заштиту од Авара, да би потом у другој сеоби дошли на просторе данашње Хрватске.
Отон Ивековић – Долазак Хрвата на Јадран
Почетком 7.века , распадом родовског уређења и уједињења с остацима Илира и Келта, у једном делу римске провинције Далмације, створен је хрватски савез за борбу против Авара. Средиште тог подручја обухватало је простор од Истре до Врбаса и уздуж обале до реке Цетине. Осим подручја Приморске Хрватске, постојало је и подручје Панонске Хрватске, које је до краја 8. стољећа, до победе Франака над Аварима, било под Аварима. Ова два подручја су се развијала потпуно одвојено једно од другога.
Први владар који је у свој владарски наслов ставио хрватско име био је кнез Хрвата Трпимир (845-864) оснивач династије Трпимировића.
Оснивач Хрватског краљевства је кнез Томислав ( 910. – 928.) из династије Трпимировића, који је одбио напад Мађара који су почели прелазити Драву и проваљивати чак и до Јадрана. Неки историчари сматрају да је Томислав прикључио Панонску Хрватску Приморској и тиме препречио пут Мађарима ка мору. Ступио је у савез с Византијом у времену агресивног ширења Бугарске, а неки сматрају да је од византијског цара добио на управу Далмацију. Папа Иван X. назива у писму из 925. Томисава "краљем Хрвата".
СРБИЈА
Насељавање Срба на Балканско полуострво и његов ток не можемо са сигурношћу датирати, што због непостојања прецизних извора из тог времена, тако и због чињенице да још увек није разрешен проблем њихове прапостојбине. Сматра се да је насељавање Срба отпочело након пропасти опсаде Цариграда 626. године и да се окончало пре смрти византијског цара Ираклија (610—640) 11.02.641. године.
Бојка или Бела Србија је била област у Европи која је према наводима византијског цара Константина Порфирогенита (913—959) у спису „О управљању Царством“ (лат. Де администрандо империо) била прапостојбина Срба из које су они кренули на Балканско полуострво. Он у свом делу каже: „Срби воде порекло од некрштених Срба, названих и Бели, насељених са оне стране Турске (Мађарске), у крају који се код њих назива Бојки (Бојка), где им је у суседству и Франачка, исто као и велика Хрватска (југ данашње Пољске и Шлеска), она некрштена, која се назива и Бела. Тамо су дакле ови Срби од давнине настањени“.
Сам термин Бојка али и њен тачан положај до данас нису разрешени и на снази су две претпоставке које је смештају:
Према Константину Порфирогениту Срби су населили простор од Цетине до Бојане док је северну границу њихових насељавања чинила Сава односно Дунав. Границу између Срба и Хрвата чине жупе:
Имота, Цетина, Ливно, Плива, које су у саставу Хрватске.
Властимировићи
Властимировићи су прва српска владарска породица о којој постоје историјске белешке, и која је, према легенди, владала Србима и у њиховој прапостојбини тзв. Белој Србији.
Сина кнеза Дервана, који је предводио Србе у сеоби на Балкан, наследио је после смрти његов син, тако да је власт, током векова, остала у истој породици, а први кнез чије име је забележено, био је Вишеслав, за кога се предпоставља да је владао око 780. године. После њега влада његов син Радослав, кога наслеђује његов син Просигој.
Након доласка на Балкан, Срби су формирали неколико, међусобно повезаних, кнежевина. Средином ИX века, формира се јако државно средиште у тадашњој Србији под кнезом Властимиром. Властимир (пре 805 — око 851) је први српски кнез о коме имамо више података у историјским изворима. Владао је највероватније у периоду од око 830. до око 851. године и по њему се најстарија српска владарска династија назива Властимировићи. Владао је као де фацто суверен владар, иако је можда номинално признавао врховну власт Византијског цара, а њему су опет били директно подређени владари осталих српских области. Средином ИX века дошао у сукоб са Бугарима предовеђеним Пресијамом (836—852) који су покушали да потчине Србију, али је Властимир током трогодишњег рата успео да одбије њихове нападе и сачува српску самосталност. До данас нису разјашњени мотиви бугарског напада на Србију, али се као две главне хипотезе наводи:
После његове смрти, власт је прешла на тројицу његових синова Мутимира, Стројимира и Гојника.
Први српски владар, који је примио хришћанство, је био велики жупан Мутимир 879. године. Последњи Властимировић, кнез Часлав је, уз помоћ и подршку Византије, обновио и ојачао српску државу, тако да је она могла да парира тадашњем Првом Бугарском царству. После његове смрти, Србија се распала, а кнежевине које су је чиниле ушле су у састав Самуиловог царства (Самуилово / Македонско, Западнобугарско или Бугарско/ царство (976-1018) је држава која је настала из устанка комитопула (синова комите/кнеза Николе) првог, у низу од три, словенска устанка против Византије у X и XИ веку. Свој врхунац достигла је за време владавине цара Самуила).
Нови државни центар створен је у првој половини XИ века у Дукљи (Зети), под кнезом Стефаном Војиславом који је у бици код Бара 1042. године до ногу потукао Византинце и изборио независност своје државе. Његов син Михајло, постао је 1077. године први српски краљ, док је под његовим унуком Константином Бодином, остварена црквена аутокефалност стварањем Барске надбискупије. После Бодинове смрти, Зету су захватиле унутрашње борбе око власти, а примат у борби против Византије преузела је Рашка, на челу са жупаном Вуканом. Прву половину XИИ века карактеришу покушаји рашких жупана да уз помоћ Мађара прошире своју област и стекну независност од Византије. Доласком на власт Стефана Немање након династичких борби у Рашкој између 1166. и 1168. године, почиње нова епоха српске историје.
КИЈЕВСКА РУС – КИЈЕВСКА РУСИЈА
Кијевска РУС (Киевская Русь/Київська Русь) је прва источнословенска држава формирана око града Кијева од 880. до XИИ века на подручју данашње Украјине, Бјелорусије и западне Русије.
Прво име народа Кијевске Руси било је име Русини-Русичи, које су задржали Украјинци све до 20. века.
Варјази (Викинзи) су се најпре населили око језера Ладоге, па су кренули јужно до Великог Новгорода. Кретали су се дуж пловних путева. Бавили су се пиратством и трговином. Током 9. века долазили су до Црног мора и Каспијског језера. Словени дуж водених путева почели су да Викинге користе као заштитнике.
Васњетцов – Варјаги
Према најранијој хроници Кијевске Русије, Варјаг (Викинг) Рјурик је први основао Велики Новгород 862. године. Био је изабран као заједнички владар неколико словенских и финских племена. После тога кренуо је јужније и проширио власт до Кијева. Хроника га сматра претечом династије Рјурикович. Рјурик је окончао владавину Хазара у том подручју. Кијевска Русија настаје у 9. веку у поречју Дњепра и је контролирсала трговачке путеве коже, воска и робова између Скандинавије и Византије дуж река Волге и Дњепра.
Кијевску Русију оснива велики кнез Кијева Олег око 880. Током следећих 35 година Олег и његови ратници потчињавају разна источно-словенска и финска племена. Олег је 907. предводио напад на Константинопољ, а 911. је потписао трговачки уговор са Византијом као равноправним партнером. Нова Кијевска Русија је напредовала јер је контролисала трговачке путеве од Балтика до Црног мора, а поседовала је обиље кожа, воска и меда за извоз.
До владавине Свјатослава И (945—972) кијевски владари су прихватили словенске обичаје и имена, али још увек је било много Скандинаваца у њиховим дружинама. Свјатослав је поразио најјаче суседе Хазарију и Бугарско царство, изазвавши њихов распад.
Кијевска Русија је била доста ретко насељена. Била је по површини највећа европска држава свог времена, а по некима и културно најнапреднија. Док су у Европи чак и цареви били неписмени у Кијеву и Новгороду деца су била писмена. Новгород је имао развијен канализациони систем. Док је у Европи тортура и смртна казна била уобичајена, по првом руском закону „Руској Правди“ тортуре и смртне казне није било. Око 1200. Кијев је имао 50.000 становника, а Новгород и Чернигов око 30.000. У исто време Лондон је имао 12.000 становника.
ВЕЛИКОМОРАВСКА КНЕЖЕВИНА
Почетком 9. века почиње развој већих словенских држава. Владар Моравске кнежевине кнез Мојмир И године 833. освојио је Нитрианску кнежевину и тако је настала држава позната у Византијским изворима као Магна Моравиа или Велика Морава. На позив његовог наследника Растислава (846-870) византијски цар Михајло ИИИ (842-867) шаље 863. године Ћирила и Методија да шире хришћанство и писменост међу тамошњим Словенима. Свој врхунац кнежевина је достигла за владавине Сватоплука И (871-894), а нестала је почетком X века у налету Мађара, после чега су њене делове заузеле Мађарска, Чешка (Бохемија), Пољска и Свето римско царство. У свом златном добу, око 890. године, ова држава је обухватала територије данашње Чешке, Словачке, јужне Пољске, југоисточне Немачке, источне Аустрије, Мађарске и северне Србије (Војводина).
ЧЕШКА КНЕЖЕВИНА
Јозеф Матхаусер – Пřемyсл Орáч за кнíжете поволáн
У време када се створила огромна Великоморавска кнежевина, Чешка није била уједињена. Постојало неколико мањих племенских заједница, на челу с племенским водјима. У центру тада насељене земље било је смештено племе Чеси, којима владао род Пшемисловића. Пшемисловићи (чеш. Пřемyсловци, пољ. Прземyśлидзи, Премисловци), су чешка краљевска династија која је владала Чешком (ИX век–1306), Пољском (1300–1306) и Аустријом (1253-1276). Име династије, долази од легендарног оснивача, Пшемисла из села Стадице, мужа принцезе Либуше. Њих двоје се у Чешкој сматрају митским прецима свих Чеха. Први историјски припадник ове династије био је војвода Боривој И. Он је признао врховну власт великоморавског кнеза Сватоплука и 874. године га је крстио Свети Методије. Године 895. Чешка је стекла независност од Велике Моравске.
У Чешкој имају јаку традицију легенде о стварању Чешке. Праотац Чех је лик из легенде, који је довео своје племе у земљу и према њему је названа земља Чешка. Према легенди се после смрти Чеха народ почео кварити и Чеши су власт понудили његовом брату Леху. Лех је за владара установио Крока око 670. године. Његова ћерка Либуша, супруга Пшемисла Орача, је знала прорицати будућност. Тако је према легенди прорекла оснивање и славну судбину града Праг. Пшемисл Орач је према легендама оснивач династије Пшемисловића. Ческе легенде је скупио и написао у почетку XИИ века хроничар Космас.
ПОЉСКА
Алеxандер Гуагнини (1538-1614) – Лецх И
На мањем делу данашње Пољске живе аутотхони Словени. То значи да подручје које се протеже према горњем току реке Висла, а можда чак и даље на запад према Одри, је припадало словенској прадомовини.
Први писани извјештај о племенима поред река Одри и Висли бележи "Баварски географ", наводећи имена неколико племена те их повезује с бројем утврдјења, које се налазе на тој територију. Има доказа да та утврђења су била грађена већ у 7. веку. Изграђене су још у времену племенских заједница. Племенске водје су их користили за утврдјивање својих позиција. Велики дворци Малополске (нпр. Цходлик) служили су и као уточиште за околно становништво и стоку у случају опасности. У близину двораца су се досељавали занатлије, који су допринели развоју трговине. Главни извозни производ су били робови, чија је продаја арапским, жидовским, или викиншким купцима омугучила богаћење формирајуће се аристокрације. Такодје се веројатно извозило крзно, амбера и сребрни накит.
Са почетцима стварања државе на пољској територији се сусречемо у другој половини 9.века. У исто време почело је стварање кнежевине Вислана на југу и Кнежевине Полана на северозападу. Ове кнежевине су се независно развијале до краја 10.века, када је била кнежевина Вислана-Кракоw додата Кнежевини Полана. Тако је настало језгро будуће Пољске државе. Мјешко И је био први познати владар из династије Пјастовића. За време његове владавине Пољаци су примили хришћанство, а Пољска држава је признала власт Светог Римског царства. Миешко је основао и прву пољску бискупију у Познању. Пољску као државу је први пут означио цар Отона ИИИ на конгресу у Гниезну 999. године.
ПОЛАБСКИ СЛОВЕНИ
Полабски Словени су се асимилирали у немачком окружењу. Велико словенско налазиште је било пронадено у околини данашњег Берлина. До данас су се одржали само Лужички Срби у источном делу Немачке.
ЛУЖИЧКИ СРБИ
Лужички Срби (горњолужичкосрпски: Сербја, доњолужичкосрпски: Сербy), познати и као Северни Срби или Лужичани, су стари западнословенски народ, који живи у источном делу Немачке, у немачким покрајинама Саксонија и Бранденбург, у крају који је познат као Лужица. Говоре два слична језика: горњолужичкосрпски (под утицајем чешког језика) и доњолужичкосрпски (под утицајем пољског језика). Оба језика спадају у словенску групу индоевропске породице језика. Лужичких Срба укупно има око 60.000, а по вероисповести су већином протестанти, а мањим делом католици.
Миграције срба у 7. веку
Лужички Срби насељавају подручје југоисточно од Берлина према пољској и чешкој граници, све до Дрездена. Подручје насељено Лужичким Србима се дели на две географске области, које су у свом историјском животу биле највећим делом раздвојене, а самим тим су живеле и развијале се под различитим политичким и друштвеним условима. То су Горња Лужица и Доња Лужица, од којих је прва била у саставу Саксоније и у нешто бољим друштвено-политичким условима него Доња Лужица, која се налазила у саставу Пруске.
Културно средиште Горње Лужице је Будишин (нем. Баутзен – Бауцен), а Доње Лужице Кочебуз (нем. Цоттбус – Котпус). У административном смислу, Горња Лужица је данас део немачке покрајине Саксоније, док је Доња Лужица део покрајине Бранденбург.
Са њихових првобитних насеобина Лужички Срби су насилно сатерани у простор између Лабе и капија Берлина, између Будишина и Кочебуза, некад мочварно и пусто земљиште, које су они већим делом претворили у урбан крај.
Лужичкосрпско становништво је измешано са немачким живљем. Без обзира на вишевековну германизацију Лужички Срби су у духовној и материјалној култури сачували бројне словенске елементе. Занимљиве су троделне куће, ушорена и раштркана села, женска народна ношња, што се све битно разликује од суседног и са њима помешаног немачког становништва. Разликује се у по нечему од немачког и свадбени церемонијал. Народно усмено стваралаштво богато је изрекама, пословицама, песмама и причама. Очувани су и стари музички инструменти
Лужички Срби су све што је остало кроз векове од бројних полапских словенских племена која су се током сеобе народа од 2. до 4. века населила на граници Римског царства као миран земљораднички и сточарски народ. Најзначајнија полапска словенска племена била су: Полапски Срби (чији су део били Лужички Срби), Љутићи (Велети) и Ободрити (Бодрићи). У оквиру ове три велике групације налазила су се мања племена, као што су: Милчани, Гломачани, Студорани, Нишани, Прекопјенци, Доленчани, Рујанци, Древљани, Глињани и друга.
Око 500. године српска племена су представљала самосталну политичко-војну целину, са својим жупанима и војводама, који би се пред опасностима и ратовима на краће време уједињавали, а после опет остајали раздвојени све до појаве Германа и њихових освајачких похода.
У ВИИ веку жупан Дерван, дуx еx генте Сурбиорум, пришао је Самовој држави. Сматра се да је један од синова жупана Дервана повео део Срба на Балкан 626. године.
У ВИИИ и ИX веку дошло је до спајања неких лужичкосрпских племена у циљу одбране, али после завршетка борби или погибије жупана (некима се знају и имена, као Милодух, Драговит) она би се поново раздвојила и тако разједињена, не стигавши ни да формирају своју државу, постајали су плен франачким и германским феудалцима у њиховом напредовању на исток.
Па ипак, овај миран народ срчано је и упорно бранио своју земљу и слободу и задавао велике бриге освајачима. Тако неки историчари тумаче да је племе Љутићи своје име добило зато што су припадници овог племена били љути борци и задавали непријатељу страх. Тако су на пример освајачи предвиђали да ће борба око српске тврђаве Гане бити лака и завршити се за два дана, а она је трајала читавих двадесет дана. На њеном месту освајачи су подигли град Мајсен, који им је послужио као база за нове нападе и пут за даљу немачку експанзију.
Карло Велики је 805. године, да би што ефикасније онемогућио одбрану Срба, установио Лимес сорабицус, појас у коме се оружје није смело продавати Србима. Овај лимес није представљао етничку границу. Освајачи су својим војницима дозвољавали да, као награду, после војних победа, могу пљачкати, палити и убијати све одрасле, а остале одводити у ропство, а често их и продавати као робље. Тако су се завршавали сви порази Срба у биткама за слободу, њихови устанци и буне, којих је, било ко, да је њима владао, кроз векове, бивало много. Нарочитом окрутношћу истакао се гроф Геро, који је на свиреп и понижавајући начин посекао свих седамдесет заробљених локалних жупана.
Да Лужички Срби нису били баш лак плен сведочи и наредба Карла Великог из 807. године, у којој се каже: "ако нас нападну Чеси, треба у борбу да ступи трећина војске, а ако нападну Срби, онда сва војска". Читава два века трајала је немачка феудална експанзија, али разједињена племена падала су у ропство после тешких и крвавих борби.
Историја Лужичких Срба је трагична и компликована, тако да се може поставити и питање како су опстали, како су се уопште одржали. Они су веома често мењали господаре, који су их понекад поклањали за ратно савезништво, размењивали, продавали, давали у мираз кћерима, а народ је бивао десеткован и трпео. После повлачења војске остајала су попаљена и опљачкана насеља, преостало становништво умирало је од глади и куге, тако да се дешавало да није остајало ни живе душе у низу села. Од 12. века освајачи су почели безобзирну колонизацију, дајући при том колонистима већа права и повластице. У почетку су се досељеници као мањина словенизовали, али како је власт то систематски чинила, а чинила је то и црква, стварана је неједнакост и мржња међу њима. До 16. века Срби су имали нека своја права: своје жупане, неку врсту судија, своје заступнике при земаљском суду.
Као и остали Словени, и Лужички Срби су у почетку били многобошци и имали су своје главне богове као Сварога, Живу, Перуна, као и друге мање значајне. За време заједнице са Великоморавском кнежевином међу њима су ширили хришћанство ученици Ћирила и Методија, али је утицај немачких мисионара био јачи, често безобзиран и груб, јер су Срби своју веру и своје богове бранили исто тако упорно као и своју земљу. Верски мисионари морали су у почетку проповедати на српском, пошто народ није знао туђ језик, па је стога цар Отон И у Магдебургу основао школу за будуће мисионаре где се морао учити и српски језик. Због великог отпора бискупи су наговарали Немце да се насељавају међу ове пагане јер је, говорили су, њихова земља богата. Основани су многи манастири, који су често били и расадници германизације.
РУСИНИ
Русини
Русини (Руснаци, Карпато-Русин, или Рутхен) су најзападнији огранак источних Словена, који претежно живи у западној Украјини, у покрајини Транскарпатија, Словачкој, Румунији, Србији, Хрватској и Мадјарској. Никад нису имали своју националну државу. Из постојбине Закарпатја и Карпата миграције Русина у Поткарпатје почеле су у 14. веку. У 17. веку мигрирали су у мађарска села у равници, гдје је опао број становника. Углавном сиромашни, да би преживјели, селили су се у градове и суседне државе. Русине неки сматрају посебним народом, док их други сматрају делом украјинског народа. Русини нису законски призната национална мањина у свим државама у којима живе. Зато није могуће знати њихов тачан број. Претпоставља се да их у свету има око 1,5 милијон. Украјина признала постојање Русина тек од 7.марта 2007. год. С обзиром да немају своју државу, Русини су више од других народа били изложени процесу асимилације. Име Русин обележава посебан осећај историјског никад потврђеног идентитета. То је скупина људи које повезује заједнички језик, осјећај заједничке припадности, култура и др.
СЛОВЕНЦИ
Карантанија у 9. веку
Словенци су јужнословенски народ, који претежно живи у Словенији, где чини око 92% становништва. Вековима су се налазили под туђинском влашћу, али су упркос томе успели да очувају свој језик и националну свест.
Насељавање Словена у данашњем словеначком етничком простору је насељавано у два таласа. Први талас који је дошао са севера, датиран је око 550. године. Ти Словени су припадали западослованској језичкој групи, а дошли су из подручја Моравске (данас покрајина Чешке). Други, значајнији талас насељавања је дошао из југоистока, је датиран око 568. године, када су се с данашњег словеначког тподручја повукли Лангобарди. У празан простор, у којем су још остали да живе остаци романизираних староседеоца, почели су се насељавати Словени, који су напали подручје уз помоћ Авара. После слабљење ауторитета Авара над Словенима, у источним Алпама и Панонији се на подручју јужне Корушке у раном 7. веку почела развијати релативно независна земља Словена (марца Винедорум) са кнезом на челу. Између 623 и 658. године алпски Славени су били уједињени под краљем Самом у Самовом племенском савезу. Овај савез се разпао после Самове смрти, па самосталност је задржао на подручју данашње аустријске Корушке племенски савез под називом Карантанија.
Словенци су потомци старих Карантанаца, делова Склава који се под притиском Авара досељавају до краја 6. века из прадомовине иза Карпата, на подручје горњег Подравља и Посавља, Посочју те у Доњој Панонији до Балатона. Оформирали су кнежевину Карантанија. У 8.веку боре се против Авара и Франака, 745.године праве савез са Баварском, али ипак падају под франачку власт.Тада у 8. веку су полако почели примати хришћанство. Задња кнежевина у том добу остала је Коцљева кнежевина у Панонији, која је изгубила своју независност у 874 години. Након пораза Угара (Мађари) у Аугсбургу 955. години елиминише цар Римског Царства, Отон ИИ. Карантанију из Баварске и 976. године се оснива Војводство Корушка. Велик део историје Словенци су провели под владавином Хабсбуршке монархије, односно Аустро-Угарске.