рођен: 27. фебруар, 271. или 273.
Наис, Горња Мезија (данас Ниш у Србији)
преминуо: 22. мај, 337.
околина Никомедије, Битинија (данас Измит у Турској)
Римски цар Флавије Валерије Константин (лат: Flavius Valerius Constantinus), познатији као Константин I Велики (306-337), спада у најужи круг владара, државника и верских вођа који су одредили судбину Европе. Као реформатор спровео је читав низ важних реформи на пољу администрације и војске које су оснажиле Римско царство, уздрмано великом кризом 3. века. Као први римски владар који је пригрлио хришћанство, дотад веру прогоњене мањине, Константин је покренуо христијанизацију Царства и узрастање хришћанства у доминатну веру тадашњег цивилизованог света. Отпочињањем христијанизације Царства, као и оснивањем Цариграда, Константин је ударио темеље будућем Византијском царству. Као први хришћански цар, велики добротвор и ктитор хришћанске цркве, Константин је након смрти канонизован, а у православним црквама, укључујући и Српску православну цркву, поштује се као светац и "равноапостолни цар".
Константин се родио између 271. и 273. године, 27. фебруара, у римском граду Наису (Naissus) тј. данашњем Нишу, у провинцији Горња Мезија (Moesia Superior). Отац му је био Констанције Хлор, у то време римски официр високог ранга, а мајка Јелена, жена скромног порекла, по некима гостионичарева кћи. Пошто су Констанције и Јелена припадали различитим друштвеним класама, највероватније је да су живели у конкубинату, јединој врсти брака могућној супружницима непомирљивог друштвеног порекла.
Констанције Хлор је временом узнапредовао до места преторијанског префекта цара Максимијана (286-305, друга влада: 306-308), Диоклецијановог савладара. Када се 293 године јавила потреба да се царски колегијум прошири, августи Диоклецијан и Максимијан су за савладаре нижег ранга-цезаре узели Галерија и Констанција. Царски колегијум (тетрархија-четворовлашће) требало је да представља и велику и сложну породицу тако да су цезари постали зетови августа. Констанције је морао да се растане од Јелене и ожени Максимијанову ћерку (или пасторку?) Теодору. Затим је упућен У Галију са наређењем да брани римску границу на Рајни од варвара и покуша да преотме Британију узурпатору Караузију. Константин, тада младић од двадесетак година, послат је на исток, на Диоклецијанов двор. Могуће је да је Константин требало да буде талац тј. залог доброг владања и спутавања амбиција његовог оца. Са друге стране, Диоклецијан је можда Константина сматрао за будућег престолонаследника те је желео да га на свом двору образује и упути у административне и војне послове.
Константиново проглашење за цара
По ретким поменима у изворима, изгледа да је Константин пратио цезара Галерија у његовим походима против подунавских варвара и против Сасанидске Персије (298) и Диоклецијана у посети Египту (301/2). На Галеријев подстрек, Диоклецијан је 303. године започео Велики прогон, последњи и најсуровији прогон хришћана у Римском царству. Важно је подвући да је само први од четири едикта против хришћана објављен у западном делу царства и да су Максимијан и цезар Констанције, морали да га примене. Колико су у томе били ревносни остаје друго питање. Констанције је бар гајио симпатије према хришћанима и по речима хришћанског оратора Лактанција, Констанције је уништио неколико цркава, али је сачувао " …прави храм Божји који је тело човеково".
Констанције I Хлор, Константинов отац: Сребрњак Констанција Хлора искован у Антиохији 294-295. На реверсу Констанције је приказан као један од четворице тетрарха.
Борба против хришћанске цркве само је привремено заокупила Диоклецијана, пошто је питање наслеђивања престола постало акутно после августове хроничне болешљивости од зиме 303/304. године. Већ 1. маја 305. Диоклецијан се у близини Никомедије добровољно повукао са власти заједно са својим савладаром Максимијаном. Галерије и Констанције су постали нови августи, а њихови цезари двојица Галеријевих штићеника, Север и Максимин II Даја, Галеријев сестрић. На очиглед свих Констанцијев одрасли син Константин и Максимијанов Максенције су заобиђени у подели власти.
Изгледа да је са оваквим исходом догађаја Константинов положај на Галеријевом двору постао опасан. Констанције је, изговарајући се слабим здрављем, затражио од Галерија да му пошаље сина и Константин се у лето 305. најзад придружио оцу. Након заједничког похода против Пикта, Контанције је умро у Ебуракуму (данашњем Јорку) 25. јула 306 Његова смрт је дубоко уздрмала Диоклецијанов систем, пошто су окупљени војници извикали за новог августа покојниковог сина Константина. Иако је у почетку био срдит, Галерије је одобрио уздизање Константина, али само за цезара потчињеног Северу, новом августу запада. Иако четврти у хијерархији царског колегијума, Константин је задржао сигурну власт над територијама свог оца: Галијом, Британијом и Хиспанијом. Један од првих Константинових потеза био је да, супротно својим недовољним овлашћењима, повуче све мере против хришћана и врати им њихова права и имовину. Константин је, у складу са уобичајном праксом, спровео апотеозу свога оца и касније је увек са поносом истицао да је син деификованог Констанција. Иако се одмах на почетку владе приказао као заштитник хришћана, Константин на новцу, који је ковао у ковницама на својој територији (Трир, Лондон и Арл) слави паганске богове.
Константинов успон (306-312)
Константинова узурпација која је на крају легитимисана послужила је за узор другом заобиђеном царском сину – Максенцију који се 28. октобра 306. прогласио за цара у Риму, уз помоћ и подршку сената и преторијанске гарде. Галерије је одбио да га призна за легитимног владара, али се и поред тога Максенције одржао као владар Италије и Африке. Пред опасношћу коју је доносио поход августа Севера на Италију, Максенције је позвао у помоћ оца Максимијана који се изгледа није приликом абдикације опростио од владарских амбиција. Север је убрзо напуштен од својих легионара и у Равени се предао Максимијану, да би убрзо био погубљен.
Овакав след догађаја натерао је Галерија да се у јесен 307 лично упути у Италију и покуша да свргне Максенција и Максимијана. Истовремено, Максимијан се обратио Константину тражећи савезника у борби са јаросним Галеријем. Максимијан се са Константином састао у Триру, Константиновој резиденцији, и предложио му савезништво. Некадашњи augustus Herculius понудио је Константину признање његове титуле августа и женидбу са Максимијановом ћерком Фаустом. Константин је оберучке прихватио понуду, растао се од дотадашње супруге Минервине, која му је око 305. родила сина Криспа, и септембру 307. год. у Триру је обављена двострука церемонија Константиновог проглашења за августа и венчања са Фаустом. У међувремену, и Галерије је доживео неуспех у походу на Италију и морао се неславно повући. Иако родбински повезан са Херкулијима, Константин није учинио ништа што би могло да нашкоди Галерију. Након што је опасност прошла, Максенције се посвађао са оцем и протерао га са својих поседа.
Као чувар Диоклецијановог наслеђа, Галерије је потпуно изгубио контролу над западном половином Царства. Најзад, у јесен 308. у Карнунтуму у Панонији (близу данашњег Беча) састали су се Галерије, Максимијан и Диоклецијан, који се само ради ове прилике, у којој је требало уредити прилике у царству, вратио из "пензије". Максимијан је тако поново натеран на повлачење са власти, док је Лициније (308-324), Галеријев фаворит, директно проглашен за августа 11. новембра 308 године. Константину је опроштено одметање из 307. године и поново је као цезар примљен у владајућу тетрархију.
Споразум из Карнунтума, супротно очекивањима, почетком 309. оспорио је Галеријев сестрић, цезар Максимин. Лицинијево моментално уздизање у августа повредило је Максиминову сујету и он је самовољно узео титулу августа 1. маја 310. год. Како је и Константин од раније претендовао на положај виши од цезарског у лето 310 сва четири легитимна владара су понела титулу августа.
После Карнунтума, Максимијан се вратио у Галију и пред Константином јавно одрекао царских инсигнија, али чим је Константин у лето 310. отишао у поход на рајнске варваре, Максимијан се у Масилији по трећи пут прогласио за августа. Када се легитимни владар појавио Максимијан је изручен Константину. По Лактанцију, Максимијан је натеран да се потчини Константину, али је затим покушао да изведе неуспели атентат на дотада великодушног зета. Овога пута Константин је натерао таста Максимијана да изврши самоубиство.
Уклањање Максимијана Херкулија означило је Константинов раскид са тетрархијским начелом легитимности. Из августа 310 сачуван нам је један анонимни латински панегирик упућен Константину који открива нову идеолошку подлогу Константиновог владарског легитимитета. Открива се да је Константин потомак Клаудија II Готског (268-70), али се подвлачи и његово право на престо као сина дивинизираног Констанција. Најзад, на путу из Марсеја у Трир Константин посећује неименовани Аполонов храм. Ту цар доживљава сусрет са Аполоном, са којим дели читав низ врлина, који му открива пророчанство по коме је управо он, Константин, најављен као владар читавог света. Ова Константинова "паганска визија" се пре свега може посматрати као пропагандно оружје. Цар се управо одрекао једне, али зато јавно истиче другу основу своје власти: наследно право и одобравање богова. Управо од 310. на Константиновом новцу се појављује Непобедиво Сунце (Sol Invictus), које слави као свог пратиоца и заштитника (SOLI INVICTI COMITI).
Константиново преобраћење у хришћанство
Онемоћао од болести, Галерије је на самрти 30. априла 311. у Сердики (данашњој Софији) издао Едикт о толеранцији. Галерије је наредио обустављање прогона хришћана на његовим територијама (Балкан и Мала Азија) и наложио им је да се моле за спас владара, државе и себе самих. Његове територије су поделили Лициније и Максимин Даја између себе, Лициније балканске, Максимин малоазијске. Уклањање Максимијана 310. је довело до затезања односа између Константина и Максенција. Почетком 312. год. Константин је склопио савез са Лицинијем, владарем Подунавља и Балкана, а затим је, чим су временске прилике дозволиле, са невеликом војском од око 40.000 војника прешао Алпе у пролеће 312. године. После тешко извојеване победе код Вероне, Константин је постао неоспорни господар северне Италије. Максенције се, на вести о неуспеху своје војске на северу, затворио унутар римских бедема.
Лабарум на Константиновом реверсу бакреног новчића искованог 337. у Цариграду. Лабарум, војни стег са христограмом на врху, пробада змију што је, највероватније, алегоријска представа победе Константина над Лицинијем 324. године.
На путу за Вечни Град, Константин је доживео мистично искуство након кога се отворено определио за хришћанску веру. По Лактанцију, чији је спис "О смрти прогонитеља" настао већ око 317/8. год, Константину је у сну, у ноћи која је претходила бици код Милвијског моста, наложено да на штитове својих војника стави слово Х са вертикалном цртом закривљеном при врху тако да формира христорам. По Константиновом биографу епископу Евсевију Цезарејском, који је цареву биографију саставио нешто после 337. године, цар му је лично и под заклетвом неколико година касније испричао читав догађај. По Евсевијевој причи у Vita Constantini, цар се молио богу кога је поштовао и његов отац и наредног дана на небу, изнад сунца, Константин и његова војска су угледали светлосни крст са натписом "овим побеђуј" (τουτο νικα). Цар није био сигуран у значење визије док га у сну није посетио Христ и препоручио му да направи војни стег у облику знака виђеног на небу и искористи га у бици. Сутрадан, Константин је наредио да се искује војни стег (labarum) са венцем на врху у коме се налазила спојена грчка слова Х и Р у виду Христовог монограма. Након тога, цар је одлучио да следи бога који му се указао и окупио је око себе хришћанске свештенике од којих је затражио да га упуте у Христову веру. Константин није био ни први, ни последњи римски владар који је пре одлучујућег догађаја тражио и добио конкретну помоћ неке више силе. Новина је била у томе што је Константинова визија из 312. год. (видели смо да панегиричар из 310. помиње и паганску визију Аполона), имала јаку хришћанску црту. Могуће је да је један, данас уобичајни природни феномен нпр. соларни хало, протумачен као небески знак повољан за Константинов поход. Било како било, не можемо улазити у рационалистичко сецирање Константинових мотива. Почетак 4. века био је доба када се чврсто веровало, и са паганске и са хришћанске стране, да небеске силе готово свакодневно утичу на људске судбине. И сам Максенције, охрабрен пророчанством из Сибилских књига, упустио се у отворену битку са малобројнијом Константиновом војском 28. октобара 312. Стари Милвијски мост на Тибру, северно од Рима, срушен је како би се наступајућој војсци отежао приступ Граду, док су бранитељи подигли понтонски мост од чамаца. Већ приликом прве озбиљније чарке, Максенцијева војска је натерана у безглаво повлачење и понтонски мост је попустио под теретом њиховог дезорганизованог преласка реке. Међу многима који су се том приликом удавили био је и Максенције. Константин је наредног дана победоносно ушао у Рим, а Максенцијева одрубљена глава је ношена на копљу улицама града.
Победник је поздрављен као "ослободилац, спаситељ и доброчинитељ", а сенат је пораженог Максенција прогласио за тиранина и наложио брисање сваке успомене на њега (damnatio memoriae). Константину су указане многе почасти, између осталог сенат је изгласао постављање победникових статуа по Риму. Статуа цара који је у десној руци држи "симбол Спаситељевог страдања" уз натпис којим се цару приписују заслуге за "ослобађање сената и народа Рима", може бити колосална мермерна статуа чији се остаци данас чувају у ватиканској Палати конзерватора (Palazzo dei Conservatori). Сенат је Константину изгласао и титулу Maximus Augustus захваљујући којој је могао да захтева водећу улогу у царском колегијуму који су сада чинили још Лициније и Максимин. Константин је у Италији обнародовао Галеријев едикт о толеранцији из 311, а затим је наредио и да се цркви врати одузета имовина. У оправданост своје верске политике желео је да убедио је и свог савезника Лицинија када су се у фебруару 313. састали у Милану где се Лициније оженио савезниковом полусестром Констанцијом. Овај састанак послужио је као основа предања о Миланском едикту којим је Константин наводно хришћанима дао слободу вероисповести, а хришћанство учинио равноправним са осталим религијама Царства. Сам Евсевије Цезарејски, савременик догађаја, намерно прећуткује Галеријеву улогу у обустави прогона, а глорификује Константинову. Такав став преовладаће у каснијој традицији, историјска основа догађаје ће бледети, а Константинова улога ће постати доминантна у популарној свести и данас.
Константин и Лициније (313-324)
Након што је поразио Максимина код Једрена 30. априла 313. Лициније овладао Малом Азијом, Сиријом, Палестином, римском Месопотамијом и Египтом. Одмах по уласку У Никомедију обуставио је прогон хришћана и наложио да се црква и појединци обештете из царске ризнице. Најзад, наредио је погубљење чланова породица некадашњих царева. Сада су све везе са тетрархијом покидане и Царство је припало двојици амбициозних владар: Запад Константину, Исток Лицинију.
После победе над Лицинијем 324. Константин по узору на хеленистичке монархе почиње да носи дијадему. Дијадема од тада постаје обавезан део царских инсигнија и временом прераста у круну.
Константин је у међувремену почео да ради интензивније на уређивању прилика унутар цркве. Нарочито се интересовао за прилике у цркви у Африци где се као последица Великог прогона појавио расцеп на православне и донатисте. Константин се одмах ставио на страну православне странке и сазвао је у Арелату (данашњем Арлу) скуп свих епископа са територија којима је владао. Уз помоћ државних власти, 33 епископа су се окупили 1. августа 314. године у Арлу на првом црквеном сабору под царским патронатом. Сабор је осудио Доната због праксе поновног крштења оних који су време Великог прогона поклели, али када су донатисти су одбили овакво решење Константин се тада обратио сабору "Посланицом православним епископима" (Epistula Constantini ad Episcopos Catholicos). У говору Константин је себе назвао Христовим слугом (famulus) који, по питању донатизма, чека Христов суд, а суд окупљеног свештенства једнак је Христовом суду. Посланица показује да је цар већ тада располагао довољним знањем о новој вери да би се обратио ученим епископима. Донатистички расцеп није залечен и Константин је крајем 316, и поред званично проглашене верске толеранције, наредио репресивне мере против донатиста. Опозвао их је тек 321. сматрајући да ће јеретицима Бог исправније судити. У међувремену, Констанција је Лицинију родила сина, Лицинијана. Показало се да и Лициније има крупне планове који су се косили са Константиновим и избио је Bellum Cibalense. Након тешке битке код Цибале (данашњи Винковци) 8. октобра 316. год Константин је натерао Лицинија да му препусти све своје европске поседе сем Тракије. Мир је учвршћен у Сердики 1. марта 317. где је Константин прогласио за цезаре своје синове Криспа и Константина II и сестрића Лицинија Млађег. Привидна слога између два августа одржала се до 321. када се цареви нису могли сложити око избора конзула. Поред тога, Лициније је постао агресиван према хришћанима који су се већ јасно одредили као Константинове присталице. Након што је Константин 323. гонећи Сармате упао на Лицинијеве територије почела су непријатељства. Лициније је прво поражен код Једрена 3. јула 324., а затим и код Хрисопоља у Малој Азији 18. септембра. На Констанцијине молбе Константин се заклео да ће поштедети Лицинија који је са сином интерниран у Солун. Ипак, Константин је почетком 325. наредио погубљење Лицинија и малог сестрића.
Никејски сабор и оснивање Константинопоља
Као и у Африци, тако је и црква на Истоку била подељена око бројних питања из области теологије, дисциплине и организације. Константин се и овај пут појавио као посредник и сазвао је Први васељенски сабор у Никеји. На почетку заседања обратио се сабору апелујући на слогу. Сабор, чија нам акта нису сачувана, осудио је учење Арија из Александрије и прихватио симбол вере који је наглашавао једносушност Оца и Сина. Сабор је закључен 25. јула 325. али јединство цркве није постигнуто, па је цар од 327. почео да тражи рехабилитацију првака аријанске струје. У томе се сукобио са моћним епископом и теологом Атанасијем Александријским, вођом православних на Истоку, кога је на крају протерао у Трир 335. Примећује се да последњих година владавине у црквеним сукобима Константин није играо енергичнију улогу.
У погледу паганства цар је сада имао много одређенији став. На Истоку царства, где су хришћани били бројни, паганство је постало толерисана вера и Константин је донео неколико спорадичних антипаганских мера (нпр. забранио је подизање нових култних статуа). Слично тетрарсима, чије је резиденције попут Трира и Сирмија и сам користио, Константин је на месту древног Византа почео да подиже своју нову резиденцију. Нови Рим, или Константинов град (Константинопољ), како су га већ савременици незванично звали, инаугурисан је 11.мајa 330. године. По својој величини, грандиозности и богатству, Константинопољ је требало да представља ривала Вечном граду – Риму. Као нови центар царске власти Константинов град ће то убрзо постати, али ће престоница у правом смислу речи постати у време Констанција II.
Верски прогони
324. године цар Константин проглашава хришћанство једином службеном религијом Римског царства. У Дидими, у Малој Азији, пљачка Аполоново пророчиште и мучи поганске свештенике до смрти. Лишава поседа све нехришћане с горе Атос и уништава локалне хеленске храмове.
326. године Константин, следећи наговоре своје мајке Хелене, уништава храм Бога Асклепија у Аигеаи, Киликији и многе храмове Богиње Афродите у Јерусалему, Апхаки, Феникији, Ваалвеку итд.
335. године Константин пљачка паганске храмове по Малој Азији и Палестини и наређује разапињање "свих чаробњака и гатара". У прогонима је мученички страдао неоплатонистички филозоф Сопатрус.
Константинове последње године
Константин је већ 317. и званично истакао претензије да наслеђивање престола обезбеди својим синовима. У том циљу плански је држао по страни своју полубраћу, синове Констанција Хлора и Теодоре. У Сердики је 317., прогласио за цезаре синове Криспа и Константина II, најстаријег сина из брака са Фаустом. Фауста му је родила још два сина: Констанција II (цезар од 324) и Констанса I (333). Међутим, Константинове последње године загорчала је породична трагедија чији нам узроци нису познати: 326. по очевом наређењу погубљен је цезар Крисп, већ проверени војсковођа, и Константинова супруга Фауста. Константин је пред крај живота разделио територије озмеђу својих синова, али је задржао врховни ауторитет. Константин II је добио на управу Галију, Британију и Шпанију, Констанције II је послат у Антиохију, Констанс I у Милано, одакле је управљао Италијом и Панонијом, а царев синовац цезар (од 335.) Далмације је из Ниша надзирао границу на Дунаву. Константин је преминуо у близини Никомедије 22. маја 337. године на самом почетку планираног похода на Сасанидску Персију. Иако је намеравао де се крсти у реци Јордану, на самрти је, у складу са тадашњим обичајима, примио крштење из руку Евсевија Никомедијског, једног од аријанских првака. Констанције је затим пренео очево тело у Константинопољ где је свечано сахрањено у унапред припремљену гробницу у цркви св. Апостола. Константинов саркофаг похрањен је између 12 празних чиме је истакнута царева улога тринаестог апостола. Наравно, у царству чија је христијанизација тек започета, Константин је и званично деификован и уврштен међу паганске богове. Његова три сина су уклонили своје рођаке и остале такмаце и 9. септембра 337. године су се прогласили за августе.
Српска православна црква слави га 21. маја по црквеном, а 3. јуна по грегоријанском календару.
Литература
-Мирослава Мирковић, Римска држава у доба принципата и домината (27. пре Хр. до 337. год),
-Од Августа до Константина, Београд 2003, 173-195.
Нажалост, иако је Константин једна од најзнаменитијих историјских личности рођених на тлу Србије, на нашем језику не постоји адекватна Константинова биографија. Недавно се у преводу на наш језик појавила класична биографија цара Константина коју је у 19. веку написао Јакоб Буркхард.